Prve večeri festivala Jon Spencer je pržio iz sve snage, ravnodušni Mark E. Smith predstavio perfektno uvežban bend, a domaće vedete potvrdile dobru reputaciju
Mesto: SKC, Beograd
Vreme: Petak, 18. septembar 2009.
Kao što se domaće televizije utrkuju u tome ko će da ponudi što svežiju i nikad uzbudljiviju „jesenju programsku šemu“, nešto slično mu dođe i sa kulturnim životom grada i koncertnom scenom. Dom Omladine od milion dolara se sprema da se predstavi u novom ruhu, a malo skromniji SKC se može podičiti tek sveže popločanim trotoarom, pa je šminkeraj prepustio korporativno osvešćenom Jelen Pivu.
Između dva temeljna pretresa, na ulazu u zgradu i pultu ispred male sale, čeka vas propisno izbrendiran hodnik, a tokom koncerata će vas spopadati mlade, izazovno odevene i zgodne anketarke. Veliki plakat Jelen Piva iza bine se podrazumeva. No, ne budimo džangrizavi – ponuda domaćih i stranih bendova na festivalu je dovoljno relevantna da bi nam skrenula pažnju s agresivne reklamne kampanje.
Na main stage-u su prvi nastupili ŽeneKese (slika ispod). Iako se otvarajući termin na festivalima tradicionalno smatra nezahvalnim, jer se ljudi tek polako okupljaju, ovom prilikom je bilo malo drugačije. Već na pola koncerta je velika sala SKC-a bila sasvim pristojno popunjena, a bend se nakon početne rezervisanosti malo otkravio, i svoju varijantu old school bluesa i rocka oplemenio živahnim ponašanjem na bini.
Nastup Kande Kodže i Nebojše pred punom salom potvrdio je čvrstu poziciju koje ovaj sastav ima u vrhu domaće rock scene. Svirka je precizna, Oliver sve disciplinovanije obavlja svoje pevačke zadatke, a nove pesme su definitivno postale prepoznatljive i prihvaćene koliko i kultni hitovi iz devedesetih.
Za to vreme, bendovi u maloj sali su svirali za šačicu drugara i pokojeg novinara. Šinobusi su predstavili stereotipni blues rock kakav bi se mogao čuti u nekoj nižerazrednoj američkoj krčmi, dok su eklektični rockeri Nikad Dosta zaslužili i malo bolji status od grupe koju će većina posetilaca festivala tek nakratko pogledati, u pauzi između koncerata Kande Kodže i Nebojše i Jon Spencerovog benda.
Vreme je za povratak na glavnu binu, jer nastupa Heavy Trash. Projekat koji su pre četiri godine pokrenuli Jon Spencer i Matt Varta-Ray (na slici levo) ponire duboko u prošlost i oslanja se na rockabilly obrasce i estetiku. Bend na bini deluje kao da je izleteo pravo iz vremeplova, sa sve uredno zalizanim frizurama koje će se razbarušiti od siline svirke, kontrabasistom sa cool šeširom i poletnim bubnjarem.
Muzika ovog benda je odveć okoštala u doslednoj reprodukciji žanrovskih kanona, ali crpi snagu iz energije koju Jon Spencer i drugari emituju s bine, a koju dobar deo publike ume da prepozna i podrži glasnim ovacijama.
Pred koncert The Fall je usledila i najveća, polučasovna pauza, tokom koje se polako podizala tenzija. Ekipa iz organizacije festivala je, uz nemalo muke, preko Jelen pozadine razapinjala platno koje bend nosi na svoje koncerte, a u publici su se ljudi zacelo pitali šta im je Mark E. Smith priredio ovoga puta.
Njegova reputacija prznice i arogantnog frontmena koji menja postave kao od šale, pratećim muzičarima ne daje baš preteranu slobodu na bini, a za publiku ga i nije mnogo briga, naširoko je poznata. Na jednom od ovogodišnjih koncerata, u Londonu, ni to što je bio u kolicima (posle operacije kuka) nije ga sprečilo da se provoza po bini i podešava zvuk drugim muzičarima, a poslednje tri pesme je otpevao iz svlačionice.
Kada se sve ovo uzme u obzir, može se reći da je Smithov beogradski performans bio poprilično uravnotežen i bez ekscesa, ako zanemarimo nehajan odnos prema stalcima za mikrofone i par minuta patentiranog pevanja iz backstage-a.
Kao i na većini koncerata u poslednjih godinu dana, setlista je bila uglavnom kombinovana od pesama s poslednjih par albuma (Wolf Kidult Man, 50 year old man...), ali i nekih koje će se pojaviti na novom izdanju početkom sledeće godine, poput uvodne Chino Splashback.
Bilo da je posledica Smithovog strogog liderstva ili suvog talenta, prateći bend se pokazao dostojnim slavnog imena i reputacije post punk legendi koje su uticale na mlade generacije muzičara. Oko angažovanosti Mark E. Smitha su se u publici ispredale razne teorije, pa se moglo čuti da je „udrogiran“, dok su drugi videli kako se „ubija od alkohola“ i da „jedva stoji“ u holu SKC-a. Štagod da je slučaj, Smith je na bini delovao (ne)zainteresovano koliko i na većini koncerata svog benda. Ako je svirka i imala prizvuk tezge, The Fall (ili makar Smithovi prateći muzičari), su dovoljno profesionalni, pa se tako nešto jedva primećuje.
Sam finiš festivalske večeri pripao je Obojenom Programu, bendu čiji je frontmen Kebra bez sumnje crpeo inspiraciju iz Smithove plodne karijere. Ako ćemo suditi po reakciji publike, novosadski rockeri su bili istinske zvezde večeri. i pobrali su najveće ovacije. Hitovi poput Kad se neko nečem dobrom nada ili ABCD avioni protiču u horskom pevanju i transu publike, a bend zvuči veoma predano, tvrdo i energično.
Ljubav korporativnog biznisa i domaćih rock promotera i ovog septembra je rezultirala spiskom izvođača s velikim iskustvom i legitimitetom, bez podilaženja širokim masama. Drugo veče sledi, a ovogodišnje izdanje festivala je, bez obzira na nesnosne vrućine u salama, već zaslužilo prelaznu ocenu.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari