Igraju svi duhovi

Mesto: Dom omladine
Vreme: Petak, 05. decembar 2008.
 

Tri godine je prošlo od objavljivanja Prekida stvarnosti, a publika se, osim novih pesama, uželela i živih nastupa jednog od najomiljenjih beogradskih bendova. To se itekako moglo osetiti sinoć na sjajno posećenom i emocijama nabijenom koncertu u Domu omladine.

Nešto pre 22 sata na binu je izašao beogradski kvartet Sinestezija. Bend je nenametljivom, ali prilično energičnom svirkom pobrao simpatije oko dve stotine ljudi u publici, ali ipak nije uspeo da ih odvoji od poda na kom su sedeli. Predvođeni pevačem Ratketom, obučenim u Madness stilu, odsvirali su osam pesama u kojima su vidljivi uticaji grupa Električni Orgazam, Obojeni Program, Gang of Four, Joy Division i EKV.

Među poletnim i melodičnim pesmama izdvojile su se Dženi i Šminkanje stvarnosti ("umorne oči ne mogu da vide šminkanje stvarnosti"), kao i pesma čijem naslovu nismo uspeli da uđemo u trag, koja bavi se tajnovitim noćnim šumskim pohodom jednog ljubavnog para...

Već malo veća gužva stvorila se kada je počeo nastup crnogorskog sastava Autogeni Trening. Ako je verovati Wikipediji, autogeni trening je terapeutska tehnika psihofizičke relaksacije inspirisana istočnjačkim tehnikama meditacije i joge, a koristi se prevashodno u lečenju napetosti, strepnje, straha i psihosomatskih bolesti. Imajući to vidu, prvi utisak o nezgrapnom imenu ovog benda ustupa mesto humoru, jer teško da ovi smrknuti i glasni Nikšićani imaju ikakve veze s jogom i meditacijom.

O njihovom uvrnutom humoru inače dovoljno govori i omot debija albuma Previše..., na kom ružičasti fetus vozi bicikl, dok mu iz napukle lobanje ispadaju crni čovečuljci. Ovaj trio je izuzetno usviran i fokusiran, ali na momente previše statičan, sa pevačem i gitaristom Dinom Kapetanovićem koji jedva da se pomerio na bini.

Međutim, to nikako ne znači da oni toga nisu svesni, jer očigledno je malo toga što kod AT-a nije osmišljeno i kontrolisano, u meri u kojoj to ne narušava njihovu metalsku bučnost i silinu kad je potrebno.

Tmurna atmosfera njhovih pesama dosta podseća na Bjesove, a na momente i na Goribor, što možda i nije tako čudno, jer ih spaja industrijsko-provincijski blues. Svirka je vremenom dobijala na žestini, pa je pred kraj nastupa i publika živnula (u prvim redovima se mogao videti Tica iz Manisent i Mentalnosti kako skače).

Posebno su upečatljive pesme Ćehotine i Navikao si, koje pokazuju da je možda došlo vreme da Drugo oko u glavi nakon književne scene koja gradi novu, antiguslarsku estetiku i etiku (A. Nikolaidis, B. Brković, O. Spahić i drugi), dobije i jednako uspešan muzički odgovor na savremene izazove.

Nakon kraće pauze, na binu u zamračenoj bioskopskoj sali DOB-a su izašli Kanda Kodža i Nebojša, predvođeni Oliverom Nektarijevićem, koji je izgleda u makedonskoj fazi (doneo je flašu Kratošije, a nosio je i omiljenu majicu ispisanu imenima bendova Mizar i Arhangel). Nakon instrumentalnog uvoda izveli su pesmu Godine ćutanja s novog albuma Deveti život. "Slike proleća ne vidim danima/ Ne poznajem nikoga“, pevao je Oliver, dok ga je pratio rokerski raspoložen bend.

Nakon prvog aplauza sasvim popunjene dvorane, pevač KKN je pozdravio publiku rečima: "Hvala. Dobro veče, ljudi", i već tad se mogla osetiti toplina i neposrednost u njegovoj komunikaciji, koja je krasila čitav nastup.

Usledile su pesme koje su dodale malo više optimizma – Ovde i sada s novog albuma  (sa tipičnim kakaenovskim stihom "Ponovo se rađamo"), kao i Kad oživimo, s albuma Prekidi stvarnosti, što je i bend ispratio povećanom energijom.

Do izvođenja sledeće pesme došlo je uz malog zakašnjenja zbog tehničkih poteškoća, a Oliverovo objašnjenje prirode problema istovremeno je poslužilo i kao efektna i duhovita najava jednog od najvećih hitova KKN. "Izvinite, treba nam malo vremena da se naštimamo", rekao je Oliver, i dodao: "A nije lako naštimavati se, posebno ako si nešto pojo!"

Tako je uz pesmu Štastopojo s hvaljenog albuma Igračka plačka publika prvi put slobodnije zaigrala, a iz mase su prema stejdžu poleteli ogromni mehuri od sapunice, dok je Nektarijević u prepoznatljivom spazmičnom plesu u jednom trenutku legao na zemlju (što će se zatim sve češće događati).

Uz reggae ritmove pesme Džo Stramere atmosfera u sali je postala još opuštenija, a razigrani pevač je u plesačkom transu simulirao da ga je Pejovićeva gitara udarila i još jednom oborila na zemlju.

Na red je došla još jedna amblematska KKN pesma,  S.A.T., sa zaraznom mantrom  "samo da sve bude u redu", nakon čega je Nektarijević nazdravio publici i izvinio se što se "nešto sjebo". Naslovna numera s albuma Deveti život saopštila je da se na grad spustila noć, a bend se razmahnuo.

Zanimljiv scenski momenat bio je i kad je Oliver iz zadnjeg džepa farmerki izvadio češalj i popravio frizuru, sasvim u maniru Tava Falca, koji je na istom mestu isto to radio pre šest godina...
Usledilo je podsećanje na reči Radomira Belaćevića, koje su na ploči usemplovane na početku pesme Čaj, koja na neočekivan način zatvara album, a bilo bi zgodno da je glas dečaka iz Junkovca mogao da se čuje i na koncertu.

Jedan od najupečatljivijih momenata bio je kad je tokom izvođenja pomenute pesme Oliverov glas poprimio jezive oblike, posle čega mu je iz publike dodata crna maska, a ceo događaj je više zaličio na neki hindu verski obred nego na rok koncert.

Novu promenu u dinamici svirke donela je pesma izlomljnog ritma Šafl, tokom koje je cela sala počela da skače. Do kraja koncerta jedine pesme s novog albuma bile su Prekidi stvarnosti i Crveni konji, dok je ostatak repertoara praktično činila lista želja svakog poštenog fana KKN (Righteous, Najsvetliji dan, Mediteran...). Poslovična smušenost Olivera Nektarijevića nije mu zamerena ni kad je pogrešno počeo da peva pesmu Izlazim, pa je umesto njega zapevala publika.

Usledila su dva bisa; na drugom je Oliver Nektarijević izašao sam, s gitarom, i otpevao I Become. Tada je već bilo oko 1:15, i vreme za rastanak.

Oliver Nektarijević je u jednom trenutku poručio da ne treba da se brinemo zato što je počeo deveti život, i obećao još puno susreta.

Povezano:

• Deveti život, recenzija (2008)
• Previše..., recenzija (2008)