Debi crnogorskog trija Autogeni Trening prikazuje sazrelu rock grupu od koje se, ako izdrži, najbolje tek može očekivati
Od svih šest nekadašnjih republika druge Jugoslavije, Crna Gora je bila na samom začelju popkulturne ponude. Osim nikšićkog kantautora akustičara Miladina Šobića, i povremenih pokušaja kratkog daha koji su se završavali u estradno-šlageraškom miljeu, do pre neku godinu praktično je bilo nemoguće navesti makar jednog važnog autora ili izvođača urbanog senzibiliteta.
Uz neumorne nikšićke old school punkere DST (Društvo skrivenih talenata), Cetinjane The Books of Knjige ili neko manje poznato ime iz crnogorskih internet prostranstava, podgoričko-nikšićka trojka Autogeni Trening (Dino Kapetanović, Ilija Kojović, Bojan Bojanić) predstavlja drugačiju Crnu Goru od one na kakvu smo navikli, s muzičkom tradicijom između gusala i lakih nota s jadranskih festivala.
Teško je u 2008. zamisliti zemlju u kojoj se pioniri rock’n’rolla oglašavaju svojim prvim delima, dobrih pola veka nakon njegove globalne ekspanzije. Utoliko je i efikasno delovanje rock grupe koja deluje na takvom području u domenu nemoguće misije. Potrebno je odgovoriti na ključne do sada poslate impulse iz rock’n’roll svemira, apsorbovati ogromnu rupu poluvekovnog kašnjenja, pronaći identitet u vremenu čuda recentne balkanske istorije i, konačno, zvučati i delovati savremeno i spremno da se uhvati u koštac s otporom sopstvenog podneblja prema onome što odstupa od tradicije, istovremeno gradeći publiku koja će takva nastojanja prepoznati i omogućiti kakvu-takvu satisfakciju.
Otuda i samo ime grupe rečito govori o ljudima koji se ovakvog posla poduhvataju u zemlji u kojoj večiti sudari loših i gorih gospodara, sa zaslepljenošću kao vetrom u njihova jedra – ako zvuči poznato, imajte u vidu da je reč u drugom oku zajedničke glave – za ishod donose po pravilu epski sumorne tonove svakodnevnog života. Autogeni Trening, naime, predstavlja terapeutsku tehniku psihofizičke relaksacije koja se koristi najviše prilikom lečenja hronične napetosti, strepnje i straha.
Na prvom zvanično objavljenom albumu, sasvim adekvatno nazvanom Previše…, AT u dobroj meri odgovara na takve izazove. Utemeljen delom u sudaru grungea i metala (RATM via Faith No More via Sepultura), a drugim delom u zvuku srpskog rocka 90-ih, između sviračke razigranosti DLM-a i čvrstine Bjesova, uz potpuno izgrađen sopstveni stil, debi Autogenog Treninga prikazuje sazrelu rock grupu od koje se, ako izdrži, najbolje tek može očekivati.
Već i eksplozivno otvaranje albuma s briljantno pogođenom merom tekstualne angažovanosti, pesmom Nepopravljivi, u nekom drugačijem sistemu vrednosti donelo bi ovim momcima znatno bolju reakciju javnosti od potucanja po vrletima tzv. zapadnobalkanskog izdavaštva (ovaj materijal je sniman u Beogradu tokom 2006, a objavljen tek u prvim mesecima ove godine) i tek nekoliko stotina pogodaka na YouTube kanalu benda.
U narednih 11 pesama AT ne posustaje, izručujući obilne porcije energije zrelo protkane živopisnim, mekšim deonicama. Ćehotina pokazuje da se i o motivima na koje običajno pravo polažu guslari i pesnici – u pitanju je jedna od najvećih reka u CG – može uverljivo progovoriti rockerskim i modernim jezikom. Glas gitariste i pevača Dina Kapetanovića je odlučan, energičan i kad je potrebno adekvatno mek i meditativan, bez i najmanje primese povlađivanja ukusu koji bi bio “dobar za posao”. Isto važi i za visokooktanski drum and bass deo ove postave, čije deonice daju rollercoaster pečat ovom izdanju.
U kontekstu ovakvog ostvarenja ljudi koji rade pravi posao na pogrešnom mestu u večito pogrešnim vremenima, od malog je značaja insistiranje na većoj produkcionoj pročišćenosti ili stihovima koji samo povremeno zalutaju u apstraktna rešenja na prvu loptu. U pitanju je zdrava rock’n’roll grupa koja na koncertima u potpunosti dolazi do izražaja (potpisnik je bio svedok na nekoliko zajedničkih nastupa). Naravno, priča o novim kvalitetnim pojavama s ovih prostora se po već viđenom pravilu nastavlja u Zagrebu, u katalogu one-man kuće Slušaj najglasnije.
Nepopravljivi
Naslovi pesama Mulj (kombinuje EKV-ovsku introspektivnost sa heavy rock mišićima) i Radost (“Prihvataću sve dok budem mogao, jer hoću radost…”) tako programski govore o polazištu i ishodištu Autogenog Treninga. Zato je recepcija ovog albuma bitnija za zemlju njegovog porekla nego za ova tri momka.
Previše… daje važan doprinos preobražaju iznutra kulture u kojoj gostovanje planetarnih pop ikona, Rolling Stonesa i Madonne, nema nikakvu svrhu izvan političko-turističke reklame. Drugim rečima, u njihovoj/našoj/čijoj već kulturi s kratkom samostalnom istorijom ali dugom prošlošću, gradsku osećajnost predugo nose zaneseni skitači kraj drumova da bi se njihova nastojanja prepuštala sveopštoj apatiji i nepostojanju bilo kakve strategije njihovog podsticanja. No, to je priča koju će verovatno tek neumoljivi novi svetski poredak staviti u civilizovanije okvire od postojećih.
A do tada ni drugo oko u glavi nema razloga da ostane sklopljeno.
Audio:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari