Postojimo dosta dugo, preko 14 godina, pa je logično da se menjamo. Ne znam nijedan bend koji sve vreme radi ploče istim intenzitetom i mislim da bi bilo glupavo tražiti od nas da danas, desetak godina nakon Extra Widith i Orange, zvučimo isto i imamo tu energiju
Jon Spencer, Russel Simmins i Judah Bauer.
Line up koji odzvanja u ušima sočno poput reskog rifa. Još se sećam tog broja
Ritma kad ih je stari garažni vuk Aleksandar Delibašić u svom nadahnutom tekstu po prvi put predstavio ovdašnjim čitaocima. Negde u to vreme dogodili su se epohalni
Orange (1994), neponovljiva iskustva uz
Bellbotoms i sumanuti instrumental
Train No2 sa prethodnog albuma
Extra Widith (1993). Praskava buka i mantrični urlik
Bluuuuz eksplooouuužn! uvukli su se pod kožu. Bio je to početak jednog divnog prijateljstva. Flešbek tih slika dogodio se
deset godina kasnije, uživo. Licem u lice sa velikim majstorom.
Jona Spencera bije zao glas da je, u stvari, nadmeni pozer s pogrdnom etiketom na osam slova, koja počine na slova DR, a završava sa JA. Okej, ako je i takav, dobro mu stoji. S obzirom na ugled koji danas uživa, pomenuti stav se može opisati i kao
službeni gard. Jer, tokom ovih petnaest godina, Blues Explosion su, stvorivši sopstvenu estetiku, postali, kako neko mudro primeti, “zvezdana ekipa američke rock inteligencije”. A odatle se, jel'te, pružaju neki drugi vidici.
O njihovom značaju danas dovoljno govori i zgodno poređenje sa flajera koji je najavljivao njihov beogradski koncert. Ako su u New Yorku najznačajniji underground bend šezdesetih bili The Velvet Underground, sedamdesetih New York Dolls, osamdesetih Sonic Youth, devedesete su pripale Jon Spencer Blues Explosionu. Pomenuti niz se Jonu očito dopao, pa je nakon početnog strogo službenog ajde da odradim tu pres smaračinu izraza lica, ipak pokazao tračak emocije.
“Zvuči dobro, zaista! Sviđa mi se, super je ekipa... Slušao sam sve te bendove tokom odrastanja tako da mi, iskreno, prija poređenje. Biti s njima u društvu je veliki kompliment”, priznaje Jon u razgovoru za Popboks.
POPBOKS: S kojim bi njujorškim bendom nastavio ovaj niz u aktuelnoj deceniji?
SPENCER: Pa ne znam, nisam siguran da trenutno postoji bend koji mi se izrazito sviđa i koji bi mogao nastaviti niz.
The Little Killers možda? Najnovije Crypt čedo?
Ne...
The Strokes!? :)
Ti to ozbiljno!?
Ili The Mooney Suzuki?
Oni tek ne, to nije bend za novi milenijum.
O Rlu Burnsideu... Bili smo oduvek fanovi Rl Burnsidea, posebno njegove ploče Too Bad Jim. Palo mi je na pamet tokom boravka u Memphisu da uradimo nekoliko zajedničkih svirki s tim čovekom. Kad smo ga kontaktirali, malo se zbunio, nije imao pojma ni ko smo ni šta smo. Da, svirali smo nekoliko koncerata zajedno i bilo je zaista dobro. Posle je došla i ploča A Ass Pocket Of Whiskey....Andreu Williamsu Svakako sam uživao na turneji s njim, pa i radeći kasnije u studiju na Andreovom Black Godfather albumu. Da, bilo je to super iskustvo....Micku Collinsu Mick je veoma talentovan mladić, nema sumnje. Njemu pripadaju najveće zasluge za oživljavanje Andrea Williamsa. On i Dan Crohard su uradili Andreov povratnički album Silky. Mickova ploča Ultraglide in Black mi je jedna od najdražih.
|
Baš ti niko ne pada na pamet?
Pa... Možda momci iz Bruklina, The Fire Furneses. Odličan rock 'n' roll!
Okej, da krenemo od aktuelnih stvari. Na ovoj turneji promovišete novi album Damage. Koliko si zadovoljan njime?
Uvek sam zadovoljan svojim albumima.
Pojedini članovi benda su, međutim, izjavljivali kako baš i nisu zadovoljni. Posebno ne produkcijom, koja je nekako ispala premekana?
Pazi, ne znam ko je šta rekao, ali mogu da pričam isključivo u svoje ime. Da nisam zadovoljan kako je sve ispalo, albuma ne bi ni bilo. Ako ne pronađem producente koji znaju da urade svoj posao i muzičare koji će sve to kvalitetno da odsviraju, neću ni završavati album. I zato, još jednom, VRLO SAM ZADOVOLJAN albumom Damage. (prilično ljutitim glasom)
Ako mogu da primetim, sa svakim novim albumom, nakon Now I got worry, uključujući i Damage, zvuk vam postaje sve mekši, što ne možeš da porekneš. Gde se izgubila ili gubi ona vaša prepoznatljiva Bluuuues eksplozija!?
Mekši!? (kratka pauza, blaga zbunjenost) Pazi, mislim, hm...
!?!?
Pa, bend se menja! Postojimo dosta dugo, preko 14 godina, pa je logično da se menja i sam zvuk. Ne znam nijedan bend koji sve vreme radi ploče istim intenzitetom i mislim da bi bilo glupavo od nas tražiti da danas, desetak godina nakon Extra Widith i Orange, zvučimo isto i imamo tu energiju i filing. Da ne kažem da budemo ljuti kao tad ili šta već. Prosto, menjamo se, to je logičan proces.
Pussy Galore su za zaborav! Izvini, ali ne priča mi se o Pussy Galore. Ni o njima, niti o Boss Hogg, koji i nisu bend. Pussy Galore je priča koja se završila prilično ružno i prosto nema svrhe vraćati se na nju.
|
Poštujete zakon velikog tržišta?
Blues Explosion nikad nije bio bend opterećen karijerom ili muzičkom industrijom. Nismo bend koji sračunato cilja na popularnost, podilaženje masi ili medijima. Nismo bend koji ciljano pravi pesme kojima je suđeno da budu radijski hitovi. Radimo ove stvari za sebe, zvučimo onako kako mislimo da u tom trenutku zvučimo najbolje.
Zbog čega si pre par godina izbacio svoje ime iz naziva benda?
Zato što nas ipak ima trojica u bendu i svi nešto radimo. Bend nije samo moj. Možda smo tokom godina prosto postali demokratični u praksi. Pa otud i promena imena.
Koliko ima istine u tome da vas trojica, u stvari, privatno više uopšte ne komunicirate?
Da ne komuniciramo!? Daj, čoveče, pa stalno smo u kontaktu! (smeh) Kako misliš da sve ovo funkcioniše?
Možda zbog interesa? :)
Dobro, slažem se donekle s tvojom prethodnom konstatacijom. Mislim, naravno da pričamo međusobno, provodimo toliko vremena zajedno. Mi smo kolege. Radimo zajedno.
Mnogi vam zameraju da pravite previše buke i da nemate osećaj za pravi blues.
Nikad nisam ni tvrdio da sviramo blues! Sviramo rock ‘n' roll! Mislim da sam to jasno rekao i kroz neke pesme, ako si pažljivo slušao naše ploče.
Diskografija:
1992 - Jon Spencer Blues Explosion
1992 - Crypt style
1993 - Extra Widith
1994 - Orange
1995 - Mo Widith
1995 - Experimental Remixes
1996 - Now I got Worry
1998 - Acme
2002 - Plastic Fang
2004 - Damage
|
Now I got worry ima bluz momenata.
Dobro, možda je taj album više bluesy od ostalih. Ali, opet ti kažem, ne sviramo blues. Ali dobro, smatram da u osnovi i nema neke bitne razlike između bluesa i rock ‘n' rolla. Blues, po meni, osim što je stariji, pomalo je i interesantniji. Mi smo u Blues Explosion pokušali sve to fino da spojimo u jednom novom, šizofrenom maniru. Ozbiljno shvatamo svoj posao i nastojimo da sve to pretvorimo u dobro zezanje.
Da li si nekad osetio da si se zasitio svega toga? Da ti je onako, iskreno, sve ovo pomalo postalo smaranje?
Iskreno? (smeh) Pa... Dosta je drugačije danas, jer sam stariji, a turneje su ponekad naporne, teže padaju iz prostog razloga što si odvojen od kuće i porodice. Ali, svaki novi album ti rađa nadu, budi radosti, tako da se iskreno nadam da će sve ovo još da potraje.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.