Godine uspavanog razuma

Šta je sve potrebno da biste napisali dobru pesmu – muzičko obrazovanje, poznavanje tradicije, lično iskustvo, podsticaj koji dolazi iz neposrednog okruženja, sposobnost da se sa malo reči uhvati slika ili priča... Deluje kao nemoguća misija.

Međutim, priča o novosadskom kantautoru Milanu Kerezoviću Keckecu i njegova muzika sugerišu da su se sve te kockice poklopile. Njegov debi Pesme iz godina uspavanog razuma, koji će se uskoro pojaviti u prodaji (u međuvremenu pesme možete preslušati na Keckecovom MySpaceu i na našoj Sceni), ima potencijal da proširi granice autorskog izraza na domaćoj sceni. Takva situacija ne bi trebalo da nas zatekne nespremne, što je i bio povod za razgovor koji sledi. A tu je i jedna friško izvučena pesma...

POPBOKS: Kada i kako je rođen Keckec?

KECKEC: Mislim da je to bilo ‘92. godine, kada mi je ćale kupio gitaru. Naučio sam dva akorda i izašao na ulicu da sviram. U međuvremenu sam upisao muzičku školu, stekao onoliko znanja koliko mi je trebalo, često sam svirao na ulici, družio se sa starim novosadskim hipijima... Užasno sam želeo da napravim svoj autorski bend, ali sam se strašno plašio neuspeha. Kompleksi verovatno... Onda mi je jedan moj dobar prijatelj rekao: „Čoveče, ako ne pokušaš, u startu si ga ispušio!“… Pametan mladić.

A šta on to radi?

Mislim da svi ljudi koji se do kosti posvete muzici, kad-tad odu u neke pomalo zabrinjavajuće vode elitizma. Trudim se da svoje ideje iskažem tako da svako razume o čemu govorim koristeći svu veštinu koju posedujem. Keckec je antiheroj!

Pre Keckeca si svirao u nekoliko bendova. Koja iskustva bi izdvojio?

Moj prvi bend se zvao Marš od Bajage! Bilo je to ranih 90-ih i u svom onom haosu, moj kolega iz grupe Aleksandar Krajovan Kendži i ja smo u beskrajnom drndanju po gitarama pokušavali da pobegnemo od sporta i sisatih devojčica, i uspelo nam je! Posle toga je nastao bend Drugo Vreme (nespretan prevod pesme Another Time grupe Pearls Before Swine).To je sigurno bio najmlađi blues bend u NS-u, imali smo po 15-16 godina.

Zatim smo, takođe Kendži i ja, osnovali noise sastav Franja Kluz. Tu nam se pridružio i Vlada Opsanica Rus. Taj bend još uvek postoji, imamo i MySpace stranicu . Zatim sam svirao u grupi Dinosaurusov Odvezani Pupak sa Vladimirom Dičkovim, Jovicom Grujimom i Milošem Jelićem. Posle Dinosaurusa, sa Brankom Đinićem i Vladimirom Kojićem sam osnovao The Grayfruits, svirali smo po uzoru na Jefferson Airplaine i Country Joe and the Fish.

Moram priznati da mi je vreme koje sam proveo svirajući u Grayfruitsima bilo iskustvo koje nikome ne bih poželeo. Hvala bogu, pa smo svi još uvek živi...

Gde si snimao album?

Juna prošle godine u novosadskom studiju Hammer. Producent je Miloš Jovanović, a inženjer zvuka Aleksandar Buzadžić.

Ko je sve učestvovao u tome?

Brojna ekipa: bubnjar Mirko Topalski, basista Jovica Grujin, gitarista Vlada Rus, slajd gitara Nenad Nikolić, marimbu je svirao Ivan Burka, vibrafon Jelena Rašković, harmoniku Đorđe Čavić, klavir Aleksandar Buzadžić, saksofone Deže Molnar, sintisajzer Gabor Ripli. Prateće glasove su pevale Marina Džukljev, Bojana Banjac i Svetlana Palada. Sa mnom je pevao i Milan Vranešević.

I u kojoj fazi je album sada?

Gotov je, radni naziv je Pesme iz godina uspavanog razuma. A izdavači se tuku pa nek jači pobedi! Šalim se.

Zašto Pesme iz godina uspavanog razuma?

Naziv aludira na Goyinu litografiju The Sleep of Reason Produces Monsters, kako glasi engleski preved, koja simboliše predaju racionalnog u borbi sa zlom. To je ono pitanje - gde nam je svima bila pamet svih ovih godina? Pa spavala je, dok je ludilo pravilo terevenke...

Na albumu se puno pažnje obraća na aranžmane i instrumentalizaciju i u tom smislu on prerasta odrednicu „kantautorskog“. Kako izgleda ceo proces nakon pisanja pesme, gde vežbaš i kako prepoznaješ da je pesme dobila finalni oblik?

Prvo napišem tekst, a onda na osnovu stila i tematike pravim muziku i aranžmane. Nisam baš prijatan za saradnju, jer tačno znam šta želim a to muzičarima često smeta jer su u takvim situacijama pomalo kreativno ograničeni. Na sreću, sviram sa veoma kvalitetnim muzičarima, pa ceo taj proces ne zahteva puno vremena.

Kažu da tvoji koncerti izgledaju urnebesno…

Vizuelno, to izgleda kao da je Marko Brecelj pustio svog unuka da ga malo odmeni... Moja poruka na koncertima je da je važno zadržati osmeh dok goriš u paklu. Tako nekako. Još nas jedino smeh čini živima. Sviram i pevam sâm, ali i to će se uskoro promeniti.

Šta misliš o Đorđu Balaševiću: obojica ste Novosađani i, što je važnije, obojica koristite slične figure - satiru i karikaturu?

Đole je mađioničar! Svaka njegova pesma je domaći zadatak. Samo lud čovek ne bi učio od takvog genija. A i, ako ćemo iskreno, kad može da postoji 24 klona Vlade Georgijeva, što ja ne bih mazno neku foru Đoletu! Novosađani smo, od koga ću ako neću od njega! Ah da, vidiš... mogao bih i od Baneta Krstića... U svakom slučaju, sumnjam da bi se Đoletu svidele moje pesme. Mislim da je to suviše vulgarno za takvog tipa.

Gde nalaziš sve te morbidne sudbine likova o kojima pevaš?

U sebi, u ljudima oko sebe. Živim u prilično egzotičnom kraju koje se zove Novo Naselje gde inspiracije ima na pretek. Jednostavno, ljudi oko mene između ljubavi i smrti češće biraju smrt, i ta uzaludna borba sa činjenicama te na kraju dovede do toga da ne možeš da preživiš drugačije nego da naučiš da se nosiš sa tim i da se smeješ pored svega. Na primer, pesma Olupina govori o rashodovanom tipu koji se seća svoje najveće ljubavi, svestan da je olupina svoje otplovila. To uopšte nije morbidno, nego tužno.

Zapravo, kako ti je u Novom Sadu?

Novi Sad je kao i svaki usporeni dosadni grad. Ali, čovek se na to brzo navuče... Promenio bih mu fontanu u Katoličkoj porti. Odvratna je.

U pesmama izdašno koristiš lokalne muzičke oblike i kafansku muziku. Slušaš li nešto sa te scene, ko su ti omiljeni muzičari?

Roby Lakatos, Himzo Polovina, Beba Selimović, Ljiljana Buttler... Zvonko Bogdan se podrazumeva.

Egzotika, nema šta… Gde onda vidiš mesto Keckeca na domaćoj sceni, s kim se družiš?

Od bendova iz Srbije i iz regiona volim Hootchie Kootchie Bandu, Let 3 i Drum ‘n’ Zez. Ne družim se ni sa kim poznatim, mada bih voleo da se družim sa nekim glumicama sa reklama...

I, šta dalje?

Planiram da prepevam i obradim pesmu Rehab Amy Winehouse.

Šta slušati pre Keckeca - zbog Keckeca?

Pljuni istini u oči (Buldožer) – Promenio mi je život u 13. godini, a i sad ga često konzumiram.

Blue Valentines (Tom Waits) – Nešto čemu težim u pisanju.

Slike iz života jednog idiota (Babe) – Najbolji srpski r’n’r album.

Kantautor (Arsen Dedić). Kad je “dark” u pitanju, Nick Cave je za njega mala beba.