Ako u popularnoj muzici ne postoji bolji hroničar moderne američke svesti od Boba Dylana, onda je Tom Waits neprikosnoven među onima koji dokumentuju njenu podsvest, noćne more i snove
Orphans je magnum opus koji (pretežno) novim materijalom sumira dosadašnju 30-godišnju karijeru ovog barda, muzičkog pandana Davida Lyncha. Značaj
Orphansa nije samo u tome što u jedinstvenu celinu spaja „juče“ i „danas“ produkcije
Toma Waitsa. Ovaj trostruki album važan je i zbog toga što jasno ukazuje na široki spektar umetničkih formi i dela koja su uticala na formaciju Waitsovog komplikovanog izraza i predskazuje u šta bi taj izraz mogao da se (ponovo) transformiše.
Obim i kvalitet materijala sadržanog na Orphansu je impresivan. Ova kolekcija od 56 numera je svoju genezu započela kao „otpad“ na kome su se tokom poslednje dve decenije taložile ideje i skice, B-strane singlova, obrade, saradnje sa drugim autorima, numere za filmove i pesme za koje nije bilo mesta na Waitsovim studijskim albumima. Kada se uzme u obzir koliko su raznovrsne prvobitne namene ovih pesama, njihov stilski opseg (od blues-rocka do polke, od countryja do waltza, od folka do hip-hopa, od cabareta do lo-fi elektronike...) i to da vuku korene iz različitih kreativnih perioda Waitsove nemirne karijere, Orphans zvuči neverovatno koherentno.
Nekoliko faktora znatno utiče na to da tri sata Orphansa konstituišu celovito audio iskustvo: više od polovine pesama je snimljeno samo za ovaj album (mada su neke od njih zapravo nove verzije starih, mahom raritetnih pesama), ujednačeno visok kvalitet pojedinačnih numera, organizacija materijala i Waitsov glas kao čelična vezivna nit.
Iako pesme na Orphansu nisu u rangu sa najboljim numerama iz Waitsovog famoznog perioda iz sredine 80-ih, one nisu ni daleko iza njih. Ipak, ono što posebno zadivljuje je da među svim ovim pesmama favoriti ne postoje, kao i da je „kopilad“ nemoguće spaziti.
Waits, iza koga je bogato
filmsko iskustvo, rekao je da je stilsko-tematska organizacija
Orphansa u tri posebna diska zapravo dala smisao ovom materijalu i da proces sekvenciranja nije bio jednostavan. Ukratko, blues-rock-gospel-stomp numere ubrzanog ritma i barskog karaktera sa diska
Brawlers poručuju„Flip, follow and fly / Just do it now and / don’t ask why / You gotta strut, wiggle and slide / Let everyone know that you’re alive / You gotta crank, gallop and twist / Do it once and you’ll never resist” (
Puttin’ on the Dog).
Drugi disk, Bawlers, projektuje sliku introspektivnog Waitsa u baladnom izdanju, kako tiho peva „When I was young I thought only of getting out / I said good-bye to my street, good-bye to my house / Give a man gin, give a man cards / Give an inch, he takes a yard / And I rue the day I stepped off the train” (Fannin Street).
Konačno, numere koje svojom lirikom, formom (ovaj disk sadrži ubedljivo najveći broj izrecitovanih numera) ili stilom nisu našle dom na Brawlers i Bawlers nalaze se na trećem disku, Bastards. Ako se uzme u obzir Waitsova otvorena fascinacija hip-hopom, skorašnji flertovi sa elektronikom i još hrabrije eksperimentalne tendencije evidentne na poslednjih nekoliko studijskih albuma, vrlo je moguće da je Bastards putokaz u smeru budućih Waitsovih izdanja.
Nisam u stanju da napišem poređenje koje je promuklo, zadimljeno, zemljano teško, živo, strašno i svakodnevno divno kao Waitsov glas. Uostalom, svako ko ga je bar jednom čuo dobro zna kako taj glas zvuči. Ipak, u kontekstu diskusije o Orphansu, neophodno je dovesti u vezu obim ovog albuma sa Waitsovim „pevanjem“ (sam Waits često sebe opisuje koristeći reč pevač).
Naime, višeslojna heterogenost ovde sadržanog materijala omogućava Waitsovom glasu da zablista u čitavom svom emotivnom rasponu i precizno kontrolisanoj teatralnosti. Waitsova vokalna interpretacija je unikatna i istovremeno dosledna duhu originalnog materijala, bez obzira da li se radi o rečima koje su napisali Bukowski ili Ramonesi, Brecht ili Leadbelly, Skip Spence ili Daniel Johnston, Georg Büchner ili sam pevač (uz pomoć stalnog partnera, supruge Kathleen Brennan).
U jednoj od vinjeta Jarmuschovog filma Coffee and Cigarettes, Tom Waits kaže Iggy Popu: „Da, ja sam doktor. Mislim, muzika i medicina... Ja kombinujem to dvoje i obitavam tamo gde se oni preklapaju“. Zaista, zvuci Waitsovog pijanog cirkusa verovatno nikada ranije nisu imali ovako snažno lekovito dejstvo.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.