Muškarci i žene, vegetarijanci, vojna lica, nestale devojčice, alkohol, bluz, plesne cipele, jeftini slatkiši, ljubav na prvi krevet, rodna Slovenija, Morison Džim i Ponte Karla
Na karti za autobus, koji će me odvesti na odmor daleko od Beograda, piše sedam ujutro. Nedeljama sam hronično neispavan; “Buldožer” mi ništa ne znači u životu.
“Bolje da odeš samo ti”, kažem molećivo kolegi, s kojim sam se akreditovao za praćenje koncerta.
“Nešto sam bolestan, najverovatnije ću ostati kod kuće. A glupo bi bilo da ne odeš – ko zna kada ćeš ponovo imati priliku da ih vidiš.”
Znači, matirao me u dva poteza. Kad bolje pogledam, teško bilo žabu u vodu naterati, ali ova je žaba pospana i mrzovoljna, i posegnula je za slamkom spasa koja joj se činila najdebljom. Naravno da je bila tanka.
“Pa šta ako ih nikad nisi slušao”, odvraća kolega. “Znaš sigurno bar nekoliko njihovih stvari.”
Smeo sam da se zakunem da znam samo jednu, onu najpoznatiju. Žene i muškarci. Cinizam sa prizvukom Doorsa. Malo staromodno, ali inteligentno. Ljudi barem imaju duha, a bolje bi im bilo da imaju još koju tako dobru pesmu. Proklinjući rano ustajanje trpam notes u džep i u 21 sat nacrtavam se ispred Studentskog kulturnog centra.
Velika gužva me ne čudi. Tako mator bend koji je u staroj Jugoslaviji značio nešto, sigurno će posle 20-tak godina odsustva da privuče gomilu znatiželjnika i nostalgičara. Naravno da je u masi najviše 40-godišnjaka. Sve one okorele rokerčine koje sam viđao ispred ili unutar famoznih “crvenih kućica” kod SKC-a ponovo su na okupu. Blues i progresiva njihova su muzika, a ako sam nešto čuo o Buldožeru jeste da praktikuju upravo to.
Okej, buldožerci su se okupili u prvoj polovini 70-ih. Prednovotalasno doba, vreme kada je rock u Jugoslaviji tek puštao dublje korenje – sadržinski pitom i naivan, formalno pod uticajem komplikovanijih muzičkih izraza tog vremena. Znači, očekujem aranžmanske skalamerije, 10-minutne kompozicije, insistiranje na sviračkoj tehnici, naročito na soliranju.
Spremam se za slovenačku verziju Smaka.
Konačno se uguravši u koncertnu dvoranu, iznad bine vidim nagoveštaj uvrnutijeg pristupa. Na panou je slika uzdignutih prstiju. Ali, to nisu dva hrvatska niti tri srpska. To su četiri slovenačka – na stopalu. Ti Slovenci uvek su se izdvajali.
Barem se njihovi rokeri u jednom ne izdvajaju od drugih. Vole da kasne. I dok se ja nerviram što imam sve manje vremena za spavanje, publika skandira: “Ko jebe Buldožer!”. I tako jedno šest puta.
Posle sat vremena, Slovenci izlaze na binu, nimalo uvređeni. Pevač i gitarista Boris Bele je u sakou, liči na intelektualca u ranim 40-im. Sleva mu je gitarista, koji nije Marko Brecelj (taj se sada vozi antiglobalističkim buldožerima), ali ima sedi perčin i deluje kao 50-godišnjak. Zdesna je basista Andrej Leble iz originalne postave benda, koji izgleda još deceniju starije. Svejedno, ekipa već u prvim taktovima stiče moje poštovanje. Praše udarnički, praćeni klavijaturama Bore Činča – još jednog originalnog člana grupe – koji gitarskom putešestviju dodaje psihodeličnu aromu Doorsa.
Bele, međutim, isporučuje esenciju. “Mama, ne brini, sve ide po planu, budi moj drug, vodi me u SKC, u Beograd, na žur”. Zatim: Bejbe moja, tvoje nebo je blu. Publika ponovo urla: “Ko jebe buldožer”, a Bele uz osmeh poručuje: “Sviraćemo i to, samo malo kasnije… dobrodošli na promociju boks-seta “Lik i djelo”.
Potom najavljuje “najnoviju stvar Buldožera koja je malo starija od 10 godina”. I peva: Je li meni bolje nego u onom zapuštenom selu? Raja je u transu; očekujem da će povikati: “Kruha, kruha, gospodaru”. Da li zbog stihova, posprdnog tona u Beleovom glasu, njegovog hrvatsko-srpskog ili izgleda čitavog benda, Buldožer me neodoljivo podseća na famoznu grupu TNT.
Od Belea saznajemo da se djevojčice nisu vratile iz škole, i umoljeni smo da javimo buldožercima ako ih gde vidimo. Sirotice, kada bi znale kolika je u sali sreća zbog njihovog nestanka. A tek kakvo oduševljenje nastaje dok Bele najavljuje prigodnog gosta – Džima Morisona, koji je “objektivno sprečen da dođe, ali je prisutan duhom.” Sledi slovenska antiteza, koja je uvod u klasik Smrt Morisona Džima (e, pa ja znam i ovu pesmu!).
Sledi Karlo. Pre te stvari, Bele priča kako je buldožerce nedavno opljunuo neki ljubljanski kritičar, pomislivši da se Karlo zove Karla, i da je to pesma iz vremena dok je ambiciozna “haška tužiteljka još bila muško”. Dotičnom se kritičaru, kaže Bele, pričinio stih: “Karla je spremala ručak dok su se Rade i Ratko skrivali iza kuće”. “Stvarno zlonamerno”, kaže Bele, u šta se publika uverava na licu mesta. Ali se i dalje smeje.
Buldožer gazi kroz noć na opšte zadovoljstvo, a cinični i crni humor samo pršte ispod gusenica. Pesmom Vojno lice, Slovenci još jednom dokazuju svoju večitu ljubav prema JNA. Više puta veličaju bluz – što im se ne da zameriti; u njihovoj izvedbi to je opasan virus – bave se vegetarijancima, iskazuju domoljublje prema deželi, potanko objašnjavaju šta je “ljubav na prvi krevet” i prosvetljuju ženski pol iskazom da je muškarcima seks na drugom mestu posle – alkohola.
A onda progresivno jutro u krevetu madam Jovanović. “Ova pjesma traje devet minuta. Oni koji su ljubitelji eurovizijskih trominutnih formi mogu na pivo, ilu u WC, ili da pošalju neki SMS.” I bi devet minuta, nimalo dosadnih, sa kameo pojavom Marša na Drinu.
Pošto je madam Jovanović dobila svoje “dobro jutro”, Bele je zavapio: Doktore, pomozite. Pomoći nije bilo, na svu sreću. Koju pesmu kasnije, shvatio sam zašto su Buldožer toliko iznad Smaka i drugih predstavnika jugoslovenskog rock ‘n’ rolla 70-ih. Zaboravite trome mastodonte. Ovi ljudi su slušali MC5 dok su se u SFRJ rezale vene na Deep Purple, Led Zeppelin i Pink Floyd. Na Buldožeru se, uz protopunk ritam Kick Out The Jams, zajednički voze Džim Morison i Floydi – ali ne iz pitkih vremena Dark Side Of The Moon, već iz doba divlje psihodelije sa A Saucerful Of Secrets (‘68). A tu su i stihovi, poprilično neuzdržani za doba u koje su nastali. I dođavola sa mojom suzdržanošću – pridružujem se bojnom pokliču: “Ko jebe Buldožer?” Dobijam ono što tražim, kao i čitava sala.
Naravno da ih ne puštamo da odu. Posle sat i po vremena svirke, Buldožer se bez mnogo oklevanja vraća na polusatni bis, koji je gusto pakovan pesmama i veoma plesan. Dok Bele i vesela bratija pevaju Šesnaest ti je godina, u publici sam zapazio pokušaje šutke. Rekreativne, naravno. Opasno se igralo uz Plesne cipele, posle kojih su se delili Jeftini slatkiši, sasvim zasluženo. A za kraj je ostavljena istinska poslastica: Žene i muškarci, u kojoj se Bele otrovno poigrava sa stereotipima u muško-ženskim odnosima.
Dok napuštam SKC, ne misleći više na autobus u sedam ujutro, zaključujem da su dva sata Buldožera možda dovoljna za jedno veče, ali da je ta doza premala na duži vremenski period. K vragu, moraću da nabavim njihove ploče, ili barem Lik i djelo. Jer, što reče moj kolega, ko zna kada ću ponovo imati priliku da ih vidim.
Komentari
-
Bojana (gost)
| 02.04.2013. 11.28.55
Ko je dopustio čoveku koji tvrdi da je Buldožer "slovenačka verzija Smaka" da piše recenziju. Ok, da, koncert je bio sjajan o čemu i recenzija svedoči, ali pobogu... "slovenačka verzija Smaka"... ni blizu.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.