Odluka Buldožera da najveći broj pesama spevaju na srpsko-hrvatskom jeziku nije proračunat poslovni potez, već svest o sopstvenoj poziciji i delovanju koja sa nostalgijom i pragmatičnošću nema mnogo veze. Ali ima sa stvarnošću i istinom kojoj, bez sumnje, treba pokazati srednji prst, pa makar i nožni, i pljunuti joj u oči!
(Ocene pojedinačnih izdanja: Pljuni istini u oči - 10/10, Zabranjeno plakatirati - 10/10, Živi bili pa vidjeli - 6/10, Izlog jeftinih slatkiša - 7/10, Rok end roul - 6/10, Ako ste slobodni večeras - 8/10, Nevino srce – 6/10, Noč - 7/10)
Dela obesne skupine kvaritelja omladine iz zemlje Kekeca i Martina Krpana su napokon dostupna u jednom komadu, tj. luksuznoj kutiji na kojoj dominira stopalo sa pokazanim srednjim prstom. O prstu ćemo nešto kasnije, a sada da se koncentrišemo na sadržaj.
Prvo, unutar kutije se nalazi fino oblikovana knjižica u kojoj se mogu naći informacije vezane za svaku ploču
Buldožera uz fotografije benda iz svake faze, nakon čega možete pročitati osam tekstova prijatelja benda (Dražen Vrdoljak, Vlatko Fras, Darko Glavan, Igor Vidmar, Gregor Tomc, Goran Lisica, Aleksandar Žikić i Dragan Kremer). Ovi tekstovi pored neizbežne note “those were the days, my friend”, donose i zanimljive crtice koje, za one koji se tog doba ne sećaju, mogu oživeti kulturno-politički milje u kom su Buldožeri delovali.
Oni drugi, pak, mogu uživati u nepoznatim podacima vezanim za stvaralaštvo Buldožera poput onog o ispijanju Amara od strane klavijaturiste Boruta Činča na eks kako bi “povraćanje u finalu Blues gnjusa zvučalo što uverljivije”. A i za jedne i za druge biće zanimljivo da pročitaju
citat članice Popboks Foruma, što Vlatko Fras navodi kao ilustraciju da svaka generacija u proteklih 30 godina iznova otkriva Buldožer (Marushka, čestitamo!).
2. Januar 1976, Foto M. Mele
Osam diskova donose gotovo sve što je Buldožer snimio: pet studijskih, jedan koncertni i jedan mini album, kao i jedan soundtrack.
Originalni omoti ploča su verno reprodukovani (što je posebno važno za omot prvog albuma), kao i zvuk (tu je od tzv. masteringa najviše profitirao Zabranjeno plakatirati). I jedini propust predstavlja izostavljanje raritetnog singla Rastemo/Svaki čovek ima svoj bluz (1975) koji je prethodio LP debiju i koji pruža uvid u kopernikansku revoluciju koja se desila u estetici Buldožera tokom 1975: na ovom singlu bend nastupa bliže nadrealističko-šansonjerskoj poetici Brecelja sa njegovog solo albuma Cocktail, nego underground viziji začinjenoj obiljem sočnog humora, a muzički utemeljenoj u progresivnom rocku i psihodeliji i koja je rezultirala klasicima Pljuni istini u oči (1975) i Zabranjeno plakatirati (1977).
Uobičajeno mišljenje da ova dva albuma iz tzv. Brecelj faze benda predstavljaju vrhunac karijere Buldožera, pa i rok muzike ovih prostora, teško je sporiti, ali i ostatak opusa pokazuje zašto je ova grupa čupavih, bradatih i buckastih anti-zvezda predstavljala jednu od najvažnijih grupa južnoslovenske rok scene.
7. Novembar 1979, Foto V. Flegar
Al’ da počnem od početka: pomenuta dva albuma predstavljaju obaveznu lektiru za sve zainteresovane za najnaprednije pojave ovdašnjeg rocka.
Ne morate razumeti uvrnutu logiku pesama sa ovih ploča; ne morate, a često i ne možete, tražiti racionalno objašnjenje za njih; ne morate, u krajnjoj liniji, biti ni ljubitelj progresivnog rocka, koji, usput, u poslednjih nekoliko sezona doživljava lagani revival; tek, ono što ne možete poreći jeste da je Buldožer sa ove dve ploče visoko podigao svoju frikovsku zastavu, bezobrazno se kezeći kompletnoj konkurenciji: u prednovotalasno doba, Buldožer je bio oko hiljadu puta emancipovaniji od tzv. sarajevske škole, podjednako virtuozan kao Smak ili Time iz tog vremena (album Život u čizmama sa visokom petom), ali sa oko 100 puta umešnije sročenim tekstovima i od jednih i od drugih, nimalo konformistički nastrojen poput Korni Grupe i, za razliku od tadašnje blago posustale beogradske scene, spreman da grize i ujeda.
Sledeća tri diska (muzika za film Živi bili pa vidjeli, LP Izlog jeftinih slatkiša i mini LP Rok end roul) pokazuju prelaz ka manje eksperimentalnom zvuku, pri čemu bend beleži svoje najveće hitove u tom periodu (Novo vrijeme i Žene i muškarci), a ulogu vođe postepeno preuzima Bele, dok se Brecelj vraća solo karijeri.
Centralna tačka ovog perioda, LP Izlog jeftinih slatkiša, još jednom pokazuje vitalnost Buldožera u odnosu na konkurenciju: novi punk val je uveliko rolao Jugoslavijom, a Buldožer je bio možda jedini bend starije generacije čije prilagođavanje na novo vreme nije bilo iskalkulisano.
Buldozer 1975, Foto M. Mele
Poslednju etapu jugoslovenske faze Buldožera obeležava izvrsni živi
Ako ste slobodni večeras na kome bend demonstrira visoko profesionalnu virtuoznost, uz humor kojeg bi se i
Frank Zappa teška srca odrekao, a sa Beleom kao iščašenim dirigentom ovog nadrealnog rok kabarea.
Godine 1983. sledi najmanje voljen/cenjen album grupe, Nevino srce koji pored, muzički gledano, najmanje avanturističkog ostvarenja, deluje idejno zanimljivije iz perspektive ove, 2006. godine. Militantni imidž članova Buldožera iz ovog vremena, opis nadolazećeg slovenačkog rodoljublja dat u najvećem hitu sa ove ploče, pesmi Slovenija, remek delo u vidu pesme Mrtvaci koje bez ikakve čvorovićevsko-topalovićevske ironijske distance predskazuje zombi horor 90-ih, kao i nežna Garcon de Yougoslavie pokazuju da su Bele i družina još jednom videli bolje i dalje od drugih.
Stihovi sa kraja ploče (“Oh, kako lijepo, lijepo je živjeti/kad su svi ljudi sretni, sretni i voljeni/Oh, kako lijepo, lijepo je živjeti/kad su svi ljudi mladi, mladi i slobodni”) nisu imali ni mrvu anarhističko-satirično-dadaističkih primesa u sebi, već su predstavljali finalni i uveliko okasneli izraz SFRJ hipijevštine, kao i pokušaj da se skrene iz korena pogrešan pravac budućnosti ka kojoj su galopirale divlje horde sa mnogo većom efikasnošću u regrutovanju svojih sledbenika i od Buldožera ili bilo koje rok grupe.
13. 1983, Foto J. Jancic
Buldožer tada neprimetno nestaje sa scene, sve do 1995. kada objavljuje poslednju jedinicu u svojoj diskografiji, album Noč. Sa onim što je rečeno o albumu Nevino srce u svesti, jasno je da je ovaj album bio osuđen na usamljeničko slušanje u sobama preživelih fanova. I posle 10 godina od izlaska ove ploče nekadašnja braća “broje parice”, kao udarne vesti gledaju “vojna lica”, na sve ređim zabavama posmatraju “devojke koje plešu a ne smeju se”, na koncertima “momci iz benda moćno sviraju, a ne podivljaju” (eh…), ukratko, “noć i dalje ima punomoć”.
Buldožer sa ledenim humorom konstatuje kvar vojnog vrha, kvar međusobne komunikacije, kvar ljudskosti, kvar svakodnevne egzistencije. U takvoj atmosferi retko ko je primetio da je jedan od najznačajnijih rok bendova sa postavom u kojoj je zamenjen samo basista Andrej Veble, načinio dostojanstven povratak progresivnom zvuku iz ranih dana uz prijatnu, srednjestrujašku produkciju.
Na kraju izlaganja bih još jednom podvukao gorepomenuti srednji prst. Voleli Buldožer ili ne, jasno je da je taj prst usmeren ka poroku, gluposti i zastranjenju, sa namerom da se ti nedostaci otklone. Kako je povezanost južnoslovenskih plemena/naroda uvek bila utemeljenija u kulturnom nego političkom jedinstvu, tako i odluku Buldožera da najveći broj pesama spevaju na srpsko-hrvatskom jeziku manje treba shvatiti kao proračunatu poslovnu odluku, koliko kao svest o sopstvenoj poziciji i delovanju koja sa nostalgijom i pragmatičnošću (bar ne na nivou tržišne zloupotrebe) nema mnogo veze. Već sa stvarnošću i istinom kojoj bez sumnje treba pokazati srednji prst, pa makar i nožni, i pljunuti joj u oči.
Komentari
-
nenad kostelac (gost)
| 21.06.2010. 10.57.44
buldožer je institucija uz koju je svoj životni stav formirao svak onaj ko je shvatio poruku: život je feferon!
-
Petar Košta (gost)
| 14.05.2013. 01.42.32
jel zna neko ima li negde da se pročitaju ovih osam tekstova od Buldožerovih prijatelja koji su u knjižici?
Help!
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.