Kad šansona zavrišti

Oni koji često prate ovakva dešavanja i sinoć su u Centru za kulturnu dekontaminaciju mogli da se susretnu sa jednom te istom grupicom ljudi koji čine vernu publiku možda i najboljeg domaćeg žanrovskog festivala. Naravno, tolika koncentracija beogradske “alternativne omladine” i neizbežan osećaj da su opet tu neke NVO umešale svoje prste verovatno će zauvek odvraćati mnoge od pojavljivanja na ovakvim događajima.

Sa druge strane, za one koji su ponosno deo ovakve skupine ili samo imaju dovoljno jak stomak, nagrada je s vremena na vreme poneki dobar nastup u Beogradu. Bar jedan od njih sigurno se zbio i na promociji Dis-Patcha i publika je izgledala zadovoljno. Iako bi posmatraču nenaviknutom na ovu vrstu koncerata (na kojima se manje sedi ili igra, a više stoji) to moglo promaći.

Činč

Činč je jedna od onih domaćih grupa za koju se često čuje kako je “posebna” i zbog same svoje forme: violina, akustična gitara, bas i buvljački sintisajzer svakako nisu standard u odabiru instrumenata, a učestalo višeglasno pevanje je kod domaćih sastava maltene egzotika.

Ni tekstovi pesama ne odudaraju od te posebnosti: iz naizgled naivne, vedre i skoro dečije perspektive i uz veliki otklon, oni pristupaju temama koje su (u zavisnosti od interpretacije) ili izrazito nedečije ili pak skroz banalne. Sama muzika potpuno podržava onaj dečiji aspekt; i glavna posebnost Činča jeste baš u tom kontrastu između izvedbe i osnovnog značenja reči.

Naravno, upravo to je ono što mnogi sa gađenjem nazivaju ironijom ili parodijom, ali ako za trenutak zanemarimo njihovo mišljenje, možemo reći da Činč nudi veoma inteligentnu, zabavnu i prijatnu muziku.

Ipak, sinoć je njihov nastup katkad bio daleko od prijatnog: neznatna neuvežbanost, povremen nesklad, ali pre svega suviše čest falš vokala znali su da izbiju u prvi plan (a oni koji navođenje ovih problema vide samo kao bespredmetno ili nepotrebno cepidlačenje najviše daju povoda mišljenju da je jedini kvalitet Činča - komični efekat, što je daleko od istine).

Postoji, međutim, jedno bolje opravdanje za Činč povodom ovih zamerki: naime, kao i kod svake druge prvenstveno akustične muzike, krhkost (i lepota) zvuka se daje slušaocu neposrednije, nimalo zaštićena slojevima distorzije, “energije” ili bita, tako da se lakše uočavaju svi sitni nedostaci, ali i inače nečujni kvaliteti u zvuku.

Zato se, uz nešto spuštene kriterijume, može reći da je ovaj nastup ipak u potpunosti bio i prijatan, a ne samo inteligentan i zabavan, mada bih ih radije slušao u nekoj kamernoj atmosferi koja bi dopustila da se taj šarm lakše uoči i brže zaborave usputne greške.

Kevin Blechdom

Pomenuti problemčići sa kojima se Činč suočio nikako nisu pratili nastup Kevin Blechdom. Ona se pokazala u punom svetlu u sviranju klavijatura, električnog bendža, u imrovizaciji na laptopu, zatim u udaranju nogama i rukama po bini i opremi, ali pre svega u pevanju zaodenutom čas u ruho repa, šansona, pop balada ili kantrija, a čas vikanja i vrištanja.

Ono što je ovde najbolje je to da je Kevin zapravo odlična u svim tim disciplinama, a transformacija iz jednog u drugi odvijala se tako da ćete se u nekim trenucima zapitati da li vi to upravo slušate malo siroviju Bjork ili nešto osećajniju Peaches.

Druga odlična stvar je eksplozivnost njenog nastupa: one pesme koje su se oslanjale na gotovu matricu završavale bi se tako što bi ona nakon pevanja skočila do laptopa i, ne pokazujući nikakav obzir prema strukturi pesme, samo pritisnula “stop”; zatim doskočila do bendža, klavijatura ili mikrofona, i bez ikakve pripreme ili pauze prešla na sledeću pesmu.

Osim toga, a u suprotnosti sa Činčom, Kevin u izvedbi ne pravi nikakvu distancu naspram značenja tekstova pesama, čime tera publiku da stalno hoda po tankoj liniji između mrtve ozbiljne sprdnje i komikom prezasićene iskrenosti.

Recimo, u pesmi Get on your knees ona peva: “I would give up everything, just to wake up in the morning with my baby by my side” ili u Binaca: “Ever since I've got my boob job, I don't have to write good songs anymore”.

Ali, jasno je da razgraničavanje ozbiljne od neozbiljne Kevin ne samo da nije nikako moguće, već je i nepotrebno, pa čak u neku ruku predstavlja apsurdan zahtev.

Naime, ovde se prava neozbiljnost iskazuje samo kroz simbiozu sa ozbiljnošću i obrnuto, a ono što jedino ostaje nesumnjivo je neverovatna harizma i energija kroz koju ona isporučuje tu mešavinu – bilo da kvaziangažovano peva o pedofiliji (“this song is about pedophilia, the favourite american pastime”) ili se otvoreno samo zabavlja uživo procesirajući svoj glas.

Felix Kubin

Treći izvođač, Felix Kubin, svakako je nastupio kao kontrast: uz određen gospodski pristup staloženo je obrazlagao, najavljivao i razjašnjavao stvari u pauzama između pesama, koje su same bile više nalik onome što su redovni gosti uglavnom navikli da slušaju na Dis-Patchu. To nikako ne znači da je on išta “ozbiljniji” od Kevin Blechdom, već samo da ne pokazuje tako ogoljeno svu kreativnu šizofrenost koju u sebi nosi.

Čini se kao da njih dvoje istoj stvari pristupaju iz dva drastično različita ugla: Felix se postavlja kao onaj koji kontroliše ovu materiju, dok joj se Blechdom u potpunosti potčinjava. Zbog toga, uprkos svim plesnim elementima Kubinove muzike ili njegovim povremenim pankerskim izlivima (koji mi, priznajem, izgledaju malo suviše planski izvedeni), njegov nastup je pre svega odličan za slušanje, dok je Kevin malo više naginjala ka nečemu što bi se nazvalo “rock show”.

Što se tiče muzike, Kubin se nedvosmisleno oslanja na bogatu nemačku tradiciju elektronike i često t.raumschmierovsku energiju. Sa druge strane, uredno najavljena Idioten Musik u tri dela možda malo suviše smrdi na “koncept”, a kratki filmovi koji su puštani (iako nisu loši) možda su predaleko od nečeg još neviđenog.

U šansoni koje se ne bi postideo ni Zvonimir Krkljuš (There is a garden), Felix se malčice približava kevinovskoj eklektičnosti, ali ipak i u tom aspektu daleko zaostaje za njom.

Sve u svemu, čini se da ćemo Dis-Patch Promo pamtiti po nastupu Kevin Blechdom koja je sasvim zasenila ostale izvođače. Možda je u pitanju i neodgovarajuće poređenje, jer je moguće da je, recimo, Phonophani sa svojim prošlogodišnjim autističnim nastupom ono što je primerenije ovakvom festivalu od K. Blechdom.

Ali, daleko od toga da treba zameriti organizatorima što su je doveli – ja bar svakako to ne bih učinio, već bih im se od srca zahvalio.

• Galerija – još fotki

Povezani članci:

• BELGRADEYARD SOUND SYSTEM: Susret digitalnog i organskog
• DIS-PATCH 04: Borba, rizik i haos
• VARIOUS ARTISTS: Dis-Patched
• DIS-PATCH 5: Igračke iz digitalnih snova
• VLADA JANJIĆ: Stereo Utopia
• ČINČ U NBS: Džem od džojsa
• RAZNI IZVOĐAČI: Šta treba maloj deci