Stereo Utopia

Vlada Janjić je jedna od najuticajnijih ličnosti srpske klupske scene, pre svega na polju izdavaštva, ali i klupskog bookinga, u saradnji sa dugogodišnjim kolegom Gordanom Paunovićem.

Tokom karijere koja je počela još 1990. na Radiju B92, nastupao je u gradovima širom sveta: Budimpešti, Berlinu, Sankt Peterburgu, Varšavi, Barseloni, Bazelu, Lincu, Štutgartu, kao i u legendarnim klubovima poput Flexa u Beču, Batofara u Parizu, Ultraschalla u Minhenu, Bar Rumbe u Londonu, Propagande u Moskvi...

Kontinuitet serijala Belgrade Coffee Shop, etikete i radio-emisije Stereo Freeze, atraktivni gosti Beograda ove jeseni (Steve Bug, Michael Mayer, Sven Väth i Luciano...), kao i njegov prvi DJ nastup na predstojećem festivalu Dis-Patch (18-22. oktobar), povod su za ovaj intervju.

Ideja serijala je da se prezentuje i dokumentuje domaća elektronska muzika. Nisam razmišljao o tome da li je za kafiće, klubove ili neka druga mesta i situacije, iako to naziv, koji je više kao podnaslov smislio Miloš Mitić, možda sugeriše. Prvobitna ideja nije bila posebno ambiciozna – nastala je iz serijala Radio Utopia, koji je u poslednjih nekoliko nastavaka 1997/98. predstavio stranu elektronsku muziku.

U pitanju je imaginarni radio-show, web-stream ili podcast koji prezentuje zbir individualnih radova i numera u formi blago koncipirane i povezane celine – nije čak ni miks. Izbor numera uvek je posledica mog subjektivnog ugla kao kompilatora, ali i B92 kao izdavača, radija na kome je ovakva muzika zastupljena od 1989.

Hendikep za serijal i Stereo Freeze, koji imaju nekakav kontinuitet u objavljivanju domaće klupske i elektronske muzike na našem tržištu, jeste da su manje-više usamljen primer. U nekoj "idealnoj" podeli uloga trebalo bi da predstavljaju segment scene, pa ih je bolje tako posmatrati.

Kao izdavači nikad nismo imali ni nameru ni mogućnost da budemo sveobuhvatni niti da se bavimo isključivo novim tendencijama. Ako je jedan od parametara uspeha prodaja, ona je dovela ovaj serijal do sedmog nastavka, uz licencna izdanja i povremeno distribuciju u širim, svetskim okvirima, i u tom smislu sam zadovoljan postignutim. Takođe, za mnoge domaće autore Belgrade Coffee Shop je predstavljao debitantsku platformu koju je pratio određeni publicitet, i ako je neko od zastupljenih autora imao bilo kakve konkretne koristi od toga – simboličan honorar, nekoliko nastupa više ili bar podsticaj da nastavi ili nešto popravi i poboljša u svojoj produkciji – još jedan od ciljeva je ostvaren. Ideja saradnje s gostima "nebeograđanima" koji su na neki način bliski našoj sceni nastala je kao potreba za osveženjem, ali i kao posledica globalnog približavanja i prožimanja i u elektronskoj muzici.

Jazzva – Nervous Lady, repetitivni rhodes trip Borisa Krstajića i Velje Mijanovića. Godinama po objavljivanju licencirana je za razne kompilacije, imala je 12-inčno izdanje u Japanu, airplay na radio-stanicama širom sveta.

Od numera koje se na kraju uvrste na kompilaciju najmanje ih stigne poštom ili preko web-linka, možda i zbog toga što se ovde uglavnom svi znamo. Komunikacija sa autorima je najčešće direktna, i većina numera se uradi ekskluzivno za izdanje.

Moja emisija pripada noćnom programskom segmentu, gde su uglavnom zastupljene žanrovske emisije, klupska i plesna muzika. One ne podležu pravilima dnevnog muzičkog programiranja. Muzički program B92 preko dana postepeno, u 18, 20 i 22 h, prelazi iz standardne koncepcije FM radija u drugačiji, sofisticiranijem muzičkom ukusu prijemčiviji zvuk. Komercijalizacija B92, šta god to značilo, desila se pre skoro deset godina prvim formatiranjem dnevnog muzičkog programa, i bila je neminovna posledica ambicije menadžmenta kuće da radio bude broj jedan u Beogradu i Srbiji, što i jeste.

Ipak, kao i skoro sve drugo, i muzički program B92 bi mogao biti bolji.

Nije retko, sem tamo gde je zakonski isključena takva mogućnost. Muzičko izdavaštvo nije primarna delatnost B92 kao medijske kuće, ali na određeni način, kao i Samizdat ili Kulturni centar Rex, zaokružuje sliku o širem poslovnom i društvenom angažmanu B92. Prodaja fizičkih formata je u padu, mada je to relativno i zavisi od žanra izdanja. Digitalna prodaja muzičkih fajlova kod nas je još u povoju, no u međuvremenu smo ovladali tehnikama opstanka u tržišnoj ekonomiji.

U Beogradu, bar onom noćnom koji životari po klubovima, postoji mit da je ranije sve bilo bolje – I DJ-evi, i klubovi, i muzika. Šta misliš o tome, s obzirom na tvoje početke kao DJ rezidenta po klubovima, karijeru na radiju dugu skoro 20 godina, pa sve do danas? Koliko i na koji način se ljubav prema muzici “druži” sa zakonima ekonomije?

Percepcija vitalnosti i intrigantnosti naše klupske scene takođe je subjektivna stvar, i ne bih mogao da podržim tu tezu da je ranije bilo bolje. S jedne strane, pozitivna energija iz beogradskih klubova prve polovine i sredine 90-ih danas je nezamisliva. S druge, aktuelna ponuda i muzička raznovrsnost domaćih i gostujućih DJ-eva možda ne udovoljava svakom ukusu, ali je definitivno superiorna u odnosu na situaciju od pre deset ili više godina. I pored toga, u Beogradu više nema pristojnih klubova niti zdravog pristupa clubbingu kao biznisu. Strpljenja nemaju ni publika, ni vlasnici klubova, ni promoteri, i verujem da je to posledica nepovoljnih društvenih okolnosti u širem smislu.

Zainteresovana publika postoji, imamo uspešne festivale raznih formata – od malih, izrazito profilisanih što se tiče i izvođača i publike, kao što je Dis-Patch, do masovno posećenog i komercijalnog, a opet specifičnog Exita. Izbor gostiju na partijima koje organizujemo ili programski uređujemo Gordan i ja je balans između onoga što želimo da predstavimo beogradskoj publici po svaku cenu, i komercijalnih ali nadam se najpre aktuelnih i relevantnih umetnika i zanimljivih karaktera. Primeri su Marc Houle, Electric Indigo, I-F, Prins Thomas, Jori Hulkonnen, Alex Smoke, Mathew Jonsona ili Cassy pa i Tiga, Miss Kittin, Richie Hawtin, Laurent Garnier...

U slučaju promotera, ljubav prema muzici je uvek ograničena imperativom opstanka na tržištu. Radi se iz ljubavi, za slavu, ali i za novac.

Odgovoriću na ovo primerom. Andrew Weatherall, po meni jedna od najvećih figura u savremenoj elektronskoj muzici, nedavno je objavio miks u serijalu Sci-fi-Lo-fi za glazgovski Soma Recordings, sa izborom r'n'r i rocakabilly muzike u rasponu od Gene Vincenta i The Cramps do Killing Joke i Flaming Lips.

Praćenje, a u slučajevima pojedinih ljudi i kreiranje "mode" ili trenda je legitimno onoliko koliko je to i modus operandi pop i klupske kulture.

Iza mene kao DJ-a postoji kao background životna opredeljenost prema muzici i karijera profesionalnog radio DJ-a gde retko postoji striktna žanrovska određenost kao kategorija ili privilegija. Kada statistički sumiram prethodnih 15 godina, verovatno se kao klupski DJ najpre mogu "smestiti" u kategoriju house muzike. Tako da ako sam, iz tvoje perspektive, "koketirao" sa drugim žanrovima, a u privatnoj kolekciji imam npr. više d'n'b ili hip hop ploča od prosečnog žanrovskog DJ-a, pretpostavljam da je srećna okolnost za tebe što nisi slušao moje setove u kojima sam puštao jazz, 60's pop ili 70's psihodeliju.

(Zapravo bih baš voleo da sam nekad čuo ovakav set – op.a.)

D'n'b mi je izašao iz fokusa pre pet-šest godina, kad je prestao da bude naročito inovativan i kad je došlo do besmislenog raslojavanja unutar žanra. To je koincidiralo s tim da sam se u smislu javnih nastupa tada sklonio u mirnije muzičke vode, no d'n'b je nastavio nekim svojim tempom. Ovde (danas) imamo relativno vitalnu d'n'b scenu, što nije čest slučaj u Evropi.

Ne naročito često, nekad jedan, a nekad nekoliko vikenda godišnje. Čini mi se dovoljno iz perspektive obaveza koje imam ovde. Ako često putuješ kao DJ, to je onda poziv i zanimanje koje te sasvim okupira. A to nije model koji se uklapa u moj život ovih dana.

Pamtim Escorteaze beach party u Barseloni, kada sam posle noćnog kupanja zaspao u taksiju i propustio LCD Soundsystem; atmosferu klubova Propaganda i mix u Moskvi; Belgrade Coffee Shop launch party sa Jazzvom, Speed Limitom i Gordanom u pariskom Batofaru; 12-časovni maraton sa Teichmannima i Gordanom na donjem flooru Watergatea u Berlinu s pogledom na svitanje i spree, prepodnevne i popodnevne setove u Panoramabaru...

I da i ne. U praksi bi bilo idealno da ja puštam muziku, a neko drugi da se bavi koncipiranjem večeri i promocijom. Verovatnoća za tako nešto je sasvim mala pa ništa od rezidenture ni u ovoj sezoni. Otvaranje i vođenje kluba je, takođe, životno opredeljenje koje je u koliziji sa drugim obavezama i potrebama, tako da trenutno nije moguće.