Borba, rizik i haos

Muzička jesen u Beogradu, bar onima kojima je srcu draži kompjuter od električne gitare, počinje festivalom Dis-Patch, koji već četiri godina okuplja ne tako brojnu, ali svakako vernu publiku. Ideja festivala je da predstavi aktuelne muzičare iz domena elektronske manipulacije zvukom, ali ne nužno elektronske. Margina muzičke industrije, koja u jednom trenutku može postati bliska mainstreamu (Four Tet kao primer) često je mnogo izazovnija od predvidljivog mainstreama: možda bez nekog generacijskog uticaja, ali sa neizmernom slobodom.

Ove godine je nastavljeno prošle godine započeto dnevno žanrovsko pakovanje, kome je festival bio blizak još od samog početka. Celine Mutant Disco, Live Cinema i Post-Pop jasno su odredile putanje ovih večeri, dok je početak i otvaranje festivala proteklo uz ključne reči Chessmachine i Fuzzy Motion.

Ekonomska situacija festivala i okruženja uticala je na smanjivanje broja izvođača uz istu cenu ulaznica, što samo po sebi i nije toliko loše ukoliko kvalitet nastupa nadmaši prethodni kvantitet izvođača.

Ali, da li je?

Ulazak u Sava centar skoro uvek miriše na dobar provod, a tog četvrtka je postavljen standard ovogodišnjeg Dis-Patcha, kome se retko ko približio u narednim danima.

Apsolutni sklad prostora, pogleda i zvuka večiti je imperativ, a ovde je ostvaren odmah.

Prvi nastup imali su Chessmachine, rusko-američki duo iza kojeg stoje COH i Richard Chartier. Njihov performans/živa muzička instalacija koketira sa godinama hladnog rata ozbiljnih šahovskih partija i neozbiljnih igrača. Pitanje je koliko treba shvatati ozbiljno nečiji nastup ukoliko ga sam izvođač ne shvata, i obrnuto: ukoliko je izvođač preozbiljan, sme li publika da ostane neozbiljna?

Zvučni višeminutni potezi svakog igrača, elektronske minijature različitih poruka i atmosfera, prekidani su šahovskim satom i predavani ovom drugom. Ideja o ulasku u tuđu glavu mogla se razaznati više puta – neeksplodirani projektil ili alarm za uzbunu, recimo. Šteta je što je video projekcija bila daleko ispod nivoa koji su zahtevali zvuk i scena, ali to je bila jedina mana ovog nastupa.

Nakon pauze, Fuzzy Motion (Florian Hecker i Tina Frank) odveli su nas u audio-vizuelnu noćnu moru koju bi sanjao izvesni programer nakon isteklog roka i neobavljenog posla. Zamislite sve zukove iz jedne video igre, distorzirane, pojačane, skupljene na gomilu, iseckane, razvučene, pa opet sve ponovo i sve zajedno, uz slike nedovršenih kontura drečavih boja koje bi zapravo trebalo da budu hodnici, kuće, svetovi, ili je to samo cvet?

Veoma su retki primeri uspelog zajedničkog stvaranja slike i zvuka u neku celinu koja može da stoji kao svet za sebe, ali njih dvoje su to uspeli. Mogu samo da zamislim kakav bi to skup informacija bio za čula nekog deteta koje je pogrešilo vrata bioskopa Sava centra i ušlo u ovakavbioskop. Posledice bi bile na nivou – noćna mora noćne more.

Tradicionalno, festivalski petak zamišljen je kao najklupskije veče koje bi trebalo da ima svoju dozu komunikativnosti sa publikom kojoj su neki drugi dani festivala možda prevelik mentalni zalogaj. Usled jednog drugog koncerta, morao sam da propustim AV, domaći dvojac koji za svoje desetomesečno postojanje ima više nego toliko nastupa.

Morao sam da propustim i Murcofov klupskiji alterego Terrestre, ali pošto je on poznat po skoro identičnim izvedbama svojih albuma, znao sam da nisam baš mnogo propustio. Moje sajamsko napaćene uši dočekao je Sutekhov megaslojeviti melem, microglitchanol, u svom najbržem dejstvu – živom zvučnom inhaliranju. No, budući čest gost Beograda , Sutekh se maksimalno opustio i podigao bpm za bar 50 od trenutka kada sam ušao, što je podgrejalo sistem za dalje nastupe.

Sledeći nastup bio je N.A.S.T.U.P.

Sva moguće elektronske smicalice, lampice, vokoderi, web-kamere, custom-made midi sprave, vatromet i još štošta, delo su My Robot Frienda, koji je, za razliku od Kraftwerkovih jedva pomerajućih lutki, živ čovek, a zamalo robot. Njegova senka, groteskno umanjena i izobličena aparaturom koju je nosio po sebi, izgledala je kao senka cirkuske atrakcije iz prošlog veka, dok je njegova realna pojava izgledala kao cirkuska atrakcija sada, na nekom sajmu elektronike, uz preduslov da neko zna za tu zabavu uopšte.

My Robot Friend je tražio svu pažnju ovog sveta, svi dodaci su kao mamac za publiku, i sigurno je uspeo da zadobije naklonost ogromne većine. Njegova muzička pratnja nije uspela da odgovori na tehničko savršenstvo odela, pa je, paradoksalno, muzika bila podređena nastupu, mada bi trebalo da bude obrnuto. Ne može se imati sve, pa je jedan ovakav nastup bio dobar kontrateg ostalima.

Oni koji su posećivali festival nekoliko godina unazad verovatno se sećaju svih začudnih momenata koji su nastajali klupskih večeri – Kit Clayton koji ometa Luomo nastup, Kid606 uzima devojku iz publike da mu peva...

U petak se dogodio (s)ličan peh Electronicatu – sam je sabotirao svoj solo nastup, često ne hajući za publiku čak i svojom pojavom na sceni, što je publici pružalo sliku čoveka koji se nalazi u svojoj sobi i vežba. No, kako je noć uzela maha, prvi redovi alkohola su se provodili za sve. Tvrdi ritmovi, škripava gitara i na baš ubedljiv glas borili su se u miksu jedni protiv drugih. Dobar primer kako ponekad ne treba biti sam na sceni.

Veče posvećeno susretu žive (pokretne) slike i žive (pokretne) muzike najmanje je odgovorilo svom izazovnom nazivu. Nešto tog dana nije bilo kako treba, od publike koja je sve vreme pričala, preko čudno ozvučene sale, do jedva primetnih pojedinih vizuelnih pratnji (zaokružiti po ličnom utisku).

Stephan Mathieu je na samom početku zadao atmosferski pritisak blizak vlažnoj omorini, kada je bolje ležati nego sedeti i spavati nego misliti. Upravo je njegov nastup bilo najteže odstajati, i uz pulsirajuće svetlo menjajućih boja, lako je bilo pomisliti da smo svi više u snu nego budni. Što i nije tako loše, samo kad bi moglo da se legne.

Njegova muzika je bila toliko minimalna da je slušaocu ostavljala više nego dovoljno prostora za sopstvenu nadogradnju iste, pa je i na ovaj način uspostavljena izvesna interaktivnost.

Uz Si.Cut.Db nastup postalo je jasno koliko je zahtevan bio njegov prethodnik, što je bilo teško iskoristiti kao polaznu tačku. Živo izvođenje dub elektronike kroz čovek/laptop medijum samo po sebi je prilično zahtevno, i samo najbolji mogu da odnesu pobedu, a Si.Cut.Db nije jedan od njih. Ideja da završava pesme u konvencionalnijem maniru, sa pauzom do sledeće, samo je produžila njegov set, koji zapravo nikuda nije išao. Nedovoljno idiličan da bi opušteno stajao u mestu, nedovoljno ritmičan i iseckan da bi se pratio. Sve to uz nešto što izgleda kao kaleidoskopska slajd projekcija fotografija iz prirode i izgleda mnogo nezanimljivije nego što zvuči. Uz napomenu da je jedino on imao svoje ime projektovano kroz video, jasno je da je on crna tačka ovogodišnjeg Dis-Patcha. Možda bi u nekom drugom trenutku, na nekom drugom mestu, njegov nastup imao prođu, ali ove večeri bio je višak.

Octexje, za razliku od svog prethodnika, imao jasan cilj, i njegova postepena gradacija od elektronskog duba do vrlo ritmičnog i brzog, takoreći techno-hop zuka, išla je veoma glatko. Očigledni DJ uticaji pokazali su se kao korisna alatka za jasnu ideju o setu kao celini, ali i ulogama pojedinih delova. Uz video Nenada Popova, koji bi se mogao opisati kao generisani mikroskopski uvid u nepostojeći svet, ovo možda i nije bio pravi bioskop, ali je bio odličan hodnik u isti (a poznato je da su na filmskim festivalima često najveće zabave po hodnicima).

Ono što je prava odlika filma i što bi moglo da se sprovodi kroz ovakve kombinacije elektronskih muzičara i video umetnika jeste emocija. Murcof je uspeo da svoj mračni i napeti svet, u kome se susreću ehoi klasične muzike i otuđenost techno sveta, produbi mračnim kadrom egzotičnog drveća koje odoleva jakim olujama. Iako je njegov setup takođe sveden na njegov kompjuter, i on izgleda kao da je slučajni prolaznik zateknut na bini, ali atmosfera koju je stvorio nakon 20-ak minuta je drastično drugačija od one koji sat ranije. Kao ulice koje više nisu iste posle odgledanog filma.

Koliko se za prethodne dane moglo reći da su zaista bili zaokružene atmosferske celine, toliko je raznovrsnost nastupa u Rexu podsetila da svi različito tumačimo Post i Pop.

Kako su neki više naginjali ka Post a neki ka Pop, tako je i publika različito reagovala.

Na početku je WoO pokazao da ipak ima nade za nešto što se nekad zvalo post rock, ili se još tako zove ali to više nije cool, i to na našim prostorima. Koliko je jedan laptop nastup dosadan za gledanje, toliko je grč nekoga na kolenima i uvijanje za instrumentima dovoljno samo za sebe kao slika pravog nastupa. Analogni Lo-Fi tonovi (AM radio ili slični), kolevka delayja i instant ritmovi stvarani ni od čega, još jedan uvid u nečiju sobu, televizor u njoj i još jedan život. Postoji izvesni link između zgrčenog modernog čoveka u potrazi za potenciomerom na pedali i nekog praistorijskog u doterivanju oruđa. Minimalni aranžmani našli su svoj put i, iako nenametljivi, neće im biti smanjen uticaj.

Koliko su se neki ovogodišnji Dis-Patch izvođači trudili da ne budu slični ljudima, toliko je Niobe bila ljudska pojava, i kao da je ljudski glas potpuno strano telo, sa sve tim staromodnim plesom ruku i nogu. Njen DJ je bio izrazito vredan i uz pomoć veoma zanimljive kolekcije ploča pravio je podloge za njene pesme. Topao ženski glas, nekako starinski i skoro prevaziđen, uz staru, prevaziđenu i rekontekstualizovanu muziku sigurno je čudan spoj i komplikovan zalogaj.

Neko je slušao nju, neko njega, i svakome bi ovo drugo bio višak. Oni koji su slušali njene albume naišli su na potpuno nove verzije, a ostali je trebalo da instant reaguju na pesme, što je često vrlo težak zadatak.

Sličan problem imali su i Tunng, uz dosta samouvereniji nastup. Akustične gitare, brade i šeširi, ali i sempleri i sintisajzeri. Na tragu Beta Band, ali sa manje tuge, ostaće zauvek zapamćeni kao bend koji je došao sa dva člana manje i njihovim zamenama – saksijama sa cvećem koje su predstavljale duhove Becky i Martina. Kolika je otvorenost publike da pokuša podjednako da prihvati akustične gitare i silovane gramofone? To je pitanje za sve organizatore festivala, ali festival se bližio kraju, pa su Hypo ostali sa nešto manje popunjenom salom. Što ne znači da su to i primetili, jer nas je dočekala bujica ritmova, efekata i semplova, u jedva kontrolisanom haosu, kao veliko premotavanje za kraj. Duh borbe i rizika je nešto što treba da krasi svaku završnicu, pa je Dis-Patch još jednom zatvoren.

Do sledećeg prvog malog jubileja, koji bi trebalo da ................................................................