Susret digitalnog i organskog

Video: There's Always Someone

U istoriji popularne kulture uloga soundsystema je slavljena kao važan deo modernizacije, širenja savremene i gradske kulture kroz zabavu i muziku koja, u izvornom slučaju Jamajke kasnih četrdesetih i ranih pedesetih, dolazi iz daleke, crne i sjajne Amerike i, osim dobre prilike za ples, nudi i instant recepturu za uživanje u savremenim manje ili više urbanim sredinama.

U istoriji naše popularne kulture devedesetih, kada gradsko postaje sinonim za pozitivno i ugroženo, kada se vrednosti pomalo naivno i dogmatski održavaju zarad opstanka i minimuma produkcije, bili su lako prepoznatljivi oni koji su pokušali da ponude iole ozbiljniju količinu “vitaminskog anti-stereotip kompleksa”.

Kada se Belgradeyard Sound System leta 1999. godine zvanično pojavio nastupajući uživo kao soundsystem, ideja o projektu koji će prevazići ustaljene limite šablona DJ/zabavljač/promoter/radio-urednik zvučala je podjednako infantilno i neodređeno, ali i zavodljivo i ponekad gotovo revolucionarno. Osvežavajuće dejstvo radio-emisije BYSS (00-02 između utorka i srede na B92), popularne zabave sredom u klubovima Jazzbina i Pazi Škola/Dolar i prvi klupski događaji organizovani pod promoterskom etiketom BGYSS, samo su nagovestili konceptualne razlike koje su pre svega značile ukidanje žanrovskih granica, podjednako u etru i u klupskim i koncertnim uslovima. Promociju savremene elektronske produkcije koja se desila u trenutku eksplozije tzv. IDM (Intelligent Dance Music) podžanrova i nova vrsta javnog “anti-provoda” kakav je bio serijal Soundscapes u centru Rex ustanovili su Belgadeyard Sound System na mestu onih koji su pomerali granice i ideje gradske zabave u pravcu konzumiranja muzike i pratećih sadržaja kao podjednako zanimljivih i recentnih umetničkih formi.

Logičan nastavak je bilo pokretanje ambicioznog festivala Dis-patch koji je imao tri oktobarska izdanja u periodu od 2002. do 2004, dok je podjednako važna i producentska/kompozitorska karijera koja je, posle mnogobrojnih remiksa i numera na komplacijama, materijalizovana na prošlogodišnjem 12-inčnom izdanju Munchies za londonsku etiketu Cosmic Sounds .

GORAN: U to vreme ja sam već imao skromno DJ iskustvo, bio sam deo Cheap Teama sa ekipom sa Radija B92. Tu su bili voditelji i tonci kao što su Zorana, Milanče, Marko i ja; puštali smo muziku u klubu Omen i kada se Relja pojavio na radiju sa svojom reggae emisijom, mene je to zaintrigiralo. Pošto nisam bio poznavalac, a jako mi se dopao način na koji je on mešao reggae i dub, jednostavno sam došao na ideju da počnemo sa kombinovanjem nekih efekata, kasnije i preko glasa MC-ja. Tako smo nekako krenuli da radimo zajedno. Sledeći korak je načinjen kada smo shvatili da nema razloga da u sve to ne ubacimo i drugačiju muziku, sve drugo što smo slušali, i to je uskoro i postala baza za naše DJ nastupe po klubovima. U međuvremenu se desila i ta prva soundsystem svirka u klubu Gavez na Adi Ciganliji, poznata i po saradnji sa Oliverom Nektarijevićem koji je odigrao ulogu pravog MC-ja. Uz Reljin DJ-ing i moje efekte sve je to zanimljivo zvučalo i bilo je više nego dobro prihvaćeno kod publike. Ljudi su nas ohrabrivali i rešili smo da nastavimo. Najzanimljivije je da je tim povodom nastalo naše ime i napravljen logo, a oba elementa i dalje koristimo.

RELJA: Kada govorimo o našim aktivnostima, može se reći da postoje dve faze. Reggae je bio osnova za naše nastupe do bombardovanja 1999. i zatvaranja Radija B92, posle čega smo počeli intenzivnije da se viđamo i postepeno smo došli do toga da ukidamo žanrovske granice. Posle prebacivanja B92 u Beograđanku i kroz emisiju na tadašnjem B2-92, otvorili smo malo širu priču i ponudili koncept najrazličitijih žanrova, što se zadržalo i do danas. Usledili su i prvi intervjui - između ostalih i sa Mad Professorom, DJ Spookyjem, Four Tetom – koji se i danas nalaze na našem sajtu, sada ih ima skoro 30. I dalje se trudimo da povremeno radimo “specijale” o određenim autorima ili izdavačkim kućama, kao i ekskluzivne intervjue koje emitujemo u emisiji a zatim ih postavljamo na sajt. Uskoro kreću i klupski nastupi, postajemo rezidenti starog kluba Pazi Škola i od dolaska B92 u Ulicu Svetozara Markovića emisija traje sve do danas, više od četiri godine.

RELJA: U vreme naših početaka bio sam fasciniran tada novom britanskom etiketom Blood and Fire za koju, verujem, većina ljudi sada vrlo dobro zna. Uz njih, tu je bio i Pressure Sounds i njihova reizdanja dub albuma iz sedamdesetih. Sve je to bila baza za naše prve nastupe i emisije. Zanimljivo je da i posle pet ili šest godina rada, promovisanja najrazličitijih žanrova i raznih koncerata koje smo organizovali, uključujući i Dis-patch festival, u našim setovima ponovo ima mnogo jamajčanske muzike ili bar onoga što je pod njenim direktnim uticajem - od starog dancehalla preko onoga što, na primer, radi The Bug, sve do novih kombinacija dancehall ritmova, distorziranih i noisy zvukova pomešanih sa drum and bassom i break coreom. Etiketa Shockout koju vodi Kid 606 verovatno je najbolji primer za to.

GORAN: Moram da dodam da je upravo ta scena (dancehall) za mene u ovom trenutku najzdravija i najviše mi prija. Sveži su i invetivni, čak i šaljivi, a istovremeno i produkcijski zanimljivi. To je po pravilu muzika za igru, ali istovremeno može da se prilagodi i manje plesnim ambijentima i situacijama.

RELJA: Čini se da je, bar kada je reč o elektronskoj muzici u užem smislu, jedan važan period od tri-četiri godine završen otprilike 2003. Tokom tih nekoliko godina pojavile su se mnoge izdavačke kuće koje su gradile i prilično dosledno održavale svoj identitet, definisale žanrove, pomerale neke granice u produkcijskom i tehnološkom smislu. Posle toga je došlo, siguran sam, do neke vrste zasićenja, do monotonije i predvidivosti u produkciji. Lično, kada danas slušam muziku, važni su mi albumi kao autorske celine – osmišljene, zaokružene i originalne. Ne mogu da kažem da u ovom trenutku postoje muzičari ili izdavačke kuće kojima sam potpuno opčinjen i za čijim ću svakim novim izdanjem tragati. Možda ih ima nekoliko, i svakako da je upravo sama količina muzike koju čuješ u periodu od, na primer, godinu dana ta koja te čini skeptičnim.

GORAN: Veoma mi se dopao A.E.O.X. kao dobra kombinacija elektro zvuka sa nekim potpuno različitim žanrovima. Istovremeno je to i dokaz da ne moraš da znaš ništa o autoru da bi ti se njegov album dopao i da bi uživao u njegovoj muzici. Etiketa je Possible Music. Sa druge strane, ne znam da li je to posledica ulaska u tridesete, ali sviđaju mi se i nešto komercijalnija i melodičnija izdanja iz prošlogodišnje produkcije, poput Hot Chip ili Tunng. Reč je o autorima koji su u stanju da naprave pesme u nekom klasičnom smislu, ali i uz dozu inovacije. Naravno, tu je i kalifornijska etiketa Shockout koja promoviše novi dancehall zvuk.

RELJA: Za mene je otkrovenje broj jedan u poslednjih nekoliko godina svakako grupa Animal Collective. Čini mi se da dugo nisam slušao bend, a to danas ima neku posebnu težinu, koji ima jedinstven izraz i zvuk, koji u tehničkom i produkcijskom smislu može čak da se okarakteriše i kao loš, ispod standarda. Za mene, opet, to sve zajedno ima čaroban i potpuno jedinstven zvuk. Pored njih tu je i Sutekh, čiji je svaki singl ili remiks u poslednjih godinu-dve izvrstan, pre svega za puštanje u klubu. Mislim da je u produkciji bitova dostigao jednu vrstu savršenstva: niti je u pitanju čisti 4/4-ni 2step ritam, dovoljno je “iscimano”, ali istovremeno i za ples. Jako se radujem njegovom novom albumu koji treba da se pojavi ove godine. Novo otkriće, kad su etikete u pitanju, verovatno je pariski Active Suspension, čije su predstavnici bili na poslednjem festivalu Dis-patch.

GORAN: Koji se, inače, sasvim uklapaju u ono što smo rekli za povratak melodije u elektronsku muziku. Nešto što ipak nije patetično i sladunjavo, tekstovi su dovoljno šaljivi, ponekad i sasvim apstraktni, uz dosta akustičnih instrumenata i sa jakim ličnim pečatom iza svakog od tih projekata.

RELJA: Svako od njihovih poslednjih izdanja ponudilo je dobru kombinaciju pop muzike, elektronike, “konkretne muzike”, džeza - ali sve kao celina zvuči odlično. I generalno, ta scena u Parizu u ovom trenutku zaslužuje naše poštovanje pre svega jer se oseća da sve to rade iz čiste ljubavi prema muzici.

RELJA: Po meni je to posledica hiperprodukcije. Jednostavno, više nije bilo te žudnje za novim izdanjima, nestala je tenzija, iščekivanje. Govorim pre svega sa stanovišta publike, kao neko ko je konzumirao tu muziku.

RELJA: Mislim da su upravo Animal Collective primer za to, kao projekat koji negira imperativ tehničkih standarda. Ponekad se čini da bi za većinu producenata oni bili potpuno neprihvatljivi, ali upavo su način pevanja, insistiranje na previsokim registrima u kojima ostaje njihov zvuk, mikrofonije i efekti baš ono što daje taj čudni i jedinstveni osećaj. Posebna priča je način na koji se to kasnije izvodi uživo. Ja sam, na primer, bio prilično razočaran kada sam ih gledao, i mislim da je to jedna od velikih tema savremene (elektronske) muzike – raskorak između studija i bine.

GORAN: Nedavno sam u intervjuu sa vlasnikom etikete Warp pročitao odgovor na pitanje “Za kakvim bendom ili izvođačem sada tragaš?”, a koji je glasio: “Za muzičarima koji imaju dobar i originalan nastup uživo”. Čini se da se i samo tržište pomera na tu stranu, ploče se sve manje prodaju i živa svirka postaje podjednako važna, ako ne i važnija od studijskog snimka.

RELJA: U tom smislu, neko koga nismo pomenuli kao omiljenog autora, a zaslužuje to, jeste Jamie Lidell, čovek koji je možda i najinteligentnija prevara kada su elektronska scena i nastupi uživo u pitanju. Njegove genijalne i ludačke koncerte barem 70 odsto čini improvizacija. On je pravi primer autora čiju muziku moraš da upoznaš uživo. Lidell puno nastupa, a već gotovo četiri godine nije objavio album i priča se da će se na sledećem izdanju, najavljenom za ovu godinu, naći dosta materijala sa njegovih koncerata. Reklo bi se da u kontekstu razmene MP3 muzike i drastično manjeg prometa nosača zvuka na tržištu, u kontekstu hiperprodukcije, dobar nastup uživo na pravi način odgovara ovim izazovima.

GORAN: Rekao bih da smo prilično zadovoljni onim što smo do sada uradili. Čini se da i u očima drugih ostajemo kao nešto što je dosta drugačije, što ima dobru energiju i jako dobar potencijal. Čak i u kontekstu najvećih svetskih festivala i nastupa sa velikim imenima, i publika i sami muzičari sa kojima smo nastupali, organizatori i kritika, nisu ostajali ravnodušni. Svaki novi nastup nam po pravilu donosi i ponude za sledeće svirke, što govori o tome kakav utisak ostavljamo uživo.

RELJA: Od 15 koncerata koje je bend održao u prvih godinu i po dana postojanja, 13 je bilo van Srbije, od toga većina na velikim festivalima poput Transmediale u Berlinu, Avanta u Helsinkiju, Musikprotokolla u Gracu. U pitanju su ne samo renomirane manifestacije, već i veoma različiti konteksti kada je muzika u pitanju – neki od njih se bave avangardnom, čisto elektronskom ili savremenom kompozitorskom muzikom. Ono što je posebno zanimljivo je da u čitavom tom periodu nismo imali izdanje. Potvrda da smo zanimljivi i osvežavajući, da to tako kažemo, jeste i to što smo sve te ponude dobili samo na osnovu naših koncertnih aktivnosti. Redak je i sam način na koji mi objedinjujemo različite žanrove i, recimo, džez instrumentaciju sa specifičnom vrstom energije i stavom, gde je rezultat muzika koja je dosta bučna i napeta, nabijena svojevrsnom punk energijom. Pored toga, stalno se trudimo da to proširimo i ponudimo zaista kompletan doživljaj: na poslednjem Dis-patchu Andreja Mirić je premijerno nastupio sa nama sa svojim live video miksom koji je rađen specijalno za naš koncertni materijal. To je sada već sastavni deo naših nastupa. Trenutno razrađujemo pesme i sa Jemalom Al Kiswanijen, čovekom koji je (pored Duleta Petrovića) svirao saksofon na našem prvom singlu Munchies . I to još nije kraj – trenutno isprobavamo i neke vokalne varijante, tako da se može desiti da pun sastav BGYSS-a uskoro broji čak šestoro ljudi!

GORAN: Definitivno je zanimljiva pozicija raditi i promovisati muziku koju je moguće staviti u različite žanrove. Možemo da nastupamo i sa elektronskim autorima, i u džez kontekstu, svirali smo i na kompozitorskim festivalima... Svakako da je ono što dominira džez senzibilitet, ali svi elementi koji možda i jesu džez u nekom užem smislu tretirani su na način na koji savremeni autori elektronske muzike rade sa svojim materijalom. Možda baš zbog toga i zvučimo tako.

RELJA: Mi smo ipak oprezni sa izgovaranjem te rečenice da “sviramo džez”, i pored svog našeg poštovanja, ljubavi i inspiracije koja dolazi iz te muzike a koju, na kraju krajeva, i semplujemo. Ako se složimo da je suština džeza u iskustvu i improvizatorskom pristupu muzičara koji sviraju, najčešće na akustičnim instrumentima, jasno je da mi ne želimo i ne možemo tako da se predstavimo. Sigurno je da ta “džez etiketa” koja i sada ide uz nas tek u budućnosti može da dobije na smislu s obzirom da smo rešili da proširimo bend uvođenjem saksofona, što uz živi kontarabas i dva kompjutera sa svojim podeljenim ulogama čini skoro pravi džez kvartet.

RELJA: Postoje dva koloseka – ono što se radi za izdanja i što se priprema u studiju. Za prvi deo je odgovoran Goran, koji se bavi produkcijom, dok je bend za sada okrenut živim nastupima. Ono što radimo na probama zaista ima kolektivni pečat i to je neka vrsta nadgrađenih verzija Goranovih pesama gde svako od nas trojice – basista i nas dvojica sa Abletonov softverom live – ima slobodu da doprinese konačnom zvuku benda. Ponekad se dešava da se ta rešenja prenesu i u studijsku verziju neke od pesama. Goran se uglavnom bavi ritmom i bubnjevima i mislim da to radi prilično dobro. Već smo počeli zajednički rad na novim stvarima, pri čemu Goran kasnije treba da sklapa i producira. Nadamo se da će toga biti i više uz, naravno, više snimljenih živih muzičara.

GORAN: Ja ne osećam, bar ne previše, problem u tom smislu. Kada je u pitanju aktuelna muzička produkcija, ovde može na ovaj ili onaj način da se nabavi gotovo sve, kad je u pitaju hardver ili softver. Za žive nastupe koristimo live u koji je u svojoj četvrtoj verziji postao prilično superiorna i jednostavna mašina za bilo koju vrstu rada sa muzikom. Pošto nam je to “osnovno sredstvo za rad”, imamo originalne verzije, ali pored toga koristimo i ogromne količine krekovanih aplikacija. Najvažnije je da napraviš set-up koji nije mnogo komplikovan, a ispunjava najveći deo tvojih potreba...

RELJA: Meni lično prija ta distanca koju nosi život na ovom mestu, kada si delimično isključen iz onoga što je internacionalni hype . Na sreću, mi povremeno imamo prilike da održavamo komunikaciju i vidimo dosta toga što nas zanima uživo i da, na kraju, dobar deo toga predstavimo i našoj publici. Što se same tehničke i producentske strane tiče, ni najskuplje mašine ne mogu da nadoknade nedostatak jasne ideje. Da pomenemo i slučajeve autora koji se sada već smatraju popularnim i dostižu zavidne tiraže, poput Four Teta ili Manitobe, koji i dalje insistiraju na upotrebi jednostavnog, besplatnog softvera i na produkciji koja je po pravilu u drugom planu u odnosu na autorski stav. U krajnjem slučaju, kao konzumentu mi prija distanca jer se ne opterećujem kontekstom i bespotrebnim informacijama, međutim, ono što jeste problem (doduše, i on se polako rešava) jeste kontinuitet koncerata i predstavljanja DJ-eva koji se ne uklapaju u stroge komercijalne šablone.

RELJA: Ono što definitivno nedostaje ovom gradu jeste dobar klub i tek uz dobar prostor u koji će ljudi rado odlaziti rešiće se i pitanje kontinuiteta klupske koncertne ponude. To opet kasnije može da omogući i poverenje publike. Klubovi kao što su KSET ili Močvara u Zagrebu, koji bi troškove nastupa jednog benda ili elektronskih izvođača sveli na put, honorar i promociju, jeste uspeh i ono što se u tom smislu dešava u Domu omladine u poslednje vreme je ohrabrujuće.

GORAN: Ja priznajem da bih voleo da nas neko pozove da sviramo kao predgrupa na turneji. Možda neko veće ime. Ili čak i neki rock bend.

RELJA: U principu su i festivali i turneje vezani za tržište, i bend bez izdanja jednostavno ne može da očekuje da će naići na ozbiljno interesovanje. Mi smo u ovom trenutku, kada još radimo na prvom albumu, zaista presrećni količinom poziva za koncerte. Mislim da bendovi bez izdanja - pogotovo ako dolaze sa ovih prostora, koji ipak ostaju van fokusa kada je u pitanju internacionalna scena - najčešće nemaju šansu da nastupaju u tolikoj meri. Sa druge strane, već neko vreme o zajedničkoj mini-turneji pričamo sa Danom Snaithomom (nekada Manitoba ) i njegovim novim bendom.

GORAN: Jedan od problema jeste i to što najveći broj stvari koje se ovde rade nema ozbiljnije ambicije za uspeh na širem prostoru, ne računa čak ni na pokušaj da se nađe na internacionalnom tržištu. Na taj način, sve počinje i nekako se završava sa minimalnim rizikom. Nisam siguran šta bi bili razlozi za tako nešto, ali definitivno je da se stvari u regionu dešavaju na nekom nivou - Slovenci su se prilično dokazali kada je elektronska scena u pitanju, za Hrvatsku nisam ali nešto se dešava.

RELJA: Mislim da to možemo objasniti i ako se vratimo na naše početke i ako se setimo svega onog što smo kritikovali i pominjali u našem tzv. manifestu - većina stvari koje su tu pomenute i dalje važe, i čini mi se da zbog toga ljudi ovde i još uvek imaju pogrešnu percepciju kada je bavljenje muzikom u pitanju. Da li ćemo zbog toga da krivimo loše ekonomske prilike, “poslednjih 11 godina” ili promotere koji su tvrdoglavo dovodili određeni tip DJ-eva, bez ikakvog “širenja vidika”? Mislim da su svi doprineli po malo. Naravno, ima nekih dobro poznatih izuzetaka u određenim žanrovima, ali sveukupna situacija nije se mnogo razvila.

GORAN: Ipak, ako se setimo i nekih reakcija na naše, uslovno rečeno, radikalnije projekte, poput serijala Soundscapes u Rexu, koji su u samom početku pratile i loše kritike, danas se može reći da u krajnjem slučaju postoji bar publika koja je prilično upoznat sa onim šta se dešava.

RELJA: Naravno, mi nismo jedini zaslužni za to što danas publika u Beogradu zna za male izdavačke kuće iz Berlina ili Londona. Zaslugu nose i prodavnica Bluebox ili radijske emisije poput Cut/Paste na 94.9 i mnogi drugi. U krajnjoj liniji, ljudi koju slušaju zanimljivu muziku i trude se da je predstave ljudima oko sebe. U nekom smislu, ta pomalo infantilna želja za nečim što i ne mora da se čini ostvarivim i isplativim, što se svodi na želju da se okupi više ljudi koji će da se zainteresuju za nešto drugačije, i jeste način da se dođe do ostvarenja nekih sopstvenih želja.