Alfonso Cuarón – „Potomci“

Nije reč samo o filmovima koje smo mogli videti u bioskopu, već je, za razliku od prošlogodišnje liste, uzeta u obzir celokupna produkcija 2006. (tj. jedan odgledani delić iste), što uključuje i filmove koje ćemo tek videti na Festu, one koji su se pojavili samo na DVD-u, kao i one koje se možda nikada (osim na divx-u) neće pojaviti...

Naravno, ima još dosta filmova, osim ovih dole pobrojanih, koji poseduju “to nešto” i koji su mogli završiti na listi, ali ipak nisu. Neke od njih tek treba da pogledam: Apocalypto, The Fountain, Zwartboek, Babel, Letters from Iwo Jima, Requiem...

S druge strane, postoje i odgledani filmovi vredni pomena, koji su odmah iza, na jednom kolektivnom jedanaestom mestu: Shortbus, A Scanner Darkly, Perfume, Casino Royale, The Prestige...

10. Jesus Camp – Heidi Ewing, Rachel Grady
Na desetom mestu nalazi se jedan dokumentarac. Glavni junaci su deca koja pohađaju evanđelistički kamp u Misuriju, USA. Tamo, uz blagoslov roditelja, bivaju indoktrinirani od strane hrišćanskih fundamentalista (koji se sami tako deklarišu), u starosnom dobu kada se ono što se usvoji (naročito putem emocionalnog uslovljavanja) kasnije teško menja ili briše. Ma koliko deca bila bistra, a ova to jesu. Film za razmišljanje, ne toliko o pitanjima vere/religije, koliko o suptilnom zlostavljanju dece, ovde skrivenom pod plaštom tobožnjih verskih sloboda. Jezivije od bilo kog horora iz prošle godine.

9. Running Scared – Wayne Kramer
Na prvi pogled, Running Scared još jedan je u nizu gangsterskih filmova koji se voze na posttarantinovskoj modi, i estetici u rediteljskom ključu razuzdanog Tonyja Scotta (što ne mora biti loše samo po sebi). Međutim, ovde reditelj i scenarista Wayne Kramer (odlični The Cooler) tu formu koristi tek kao neuobičajeni okvir za jednu modernu bajku lociranu u preteći urbani ambijent gde zlu vešticu iz Ivice i Marice zamenjuju jezivi pedofili iz predgrađa. „Crvenkapicu“ u bekstvu tumači mladi Cameron Bright (Birth, Thank You for Smoking) koji se već dokazao kao jedan od najboljih glumaca svoje generacije.

8. Roki Balboa (Rocky Balboa) – Sylvester Stallone
Najprijatnije iznenađenje godine. Roki Balboa je staromodan (old school) u najboljem smislu te reči. Redak primer filma koji je uronjen u prošlost, a da nije reč o pukoj retro inscenaciji, već sve dolazi prirodno od samih likova. Stallone je snimio iskren, prostodušan, sentimentalan i nadasve prijatan film u kome se može uživati bez suvišnog analiziranja; film u kome izlivi emocija, koji bi drugde bili tek neukusna patetika, deluju prirodno i u skladu sa emocijama koje sâm Stallone izvesno oseća spram lika Rokija. Samo možemo da se nadamo da će Stallone, sada pošto je snimio svoju varijantu Neoproštenog, nastaviti dalje rediteljskim stopama Clinta Eastwooda.

7. Čudovišna kuća (Monster House) – Gil Kenan
U poplavi animiranih filmova sa raspričanim životinjama (od)rađenih na isti ofucani kalup (uz Ples malog pingvina kao pozitivni izuzetak) pravo je osveženje kada se pojavi film u kome autori (a ovde su to ipak producenti Zemeckis i Spielberg) pokušaju nešto novo. To nešto novo, u slučaju filma Čudovišna kuća, je zapravo nešto staro, odnosno povratak estetici dečijih (ali i ne samo dečijih) filmova osamdesetih koji su tada obilato koketirali sa fantastikom i hororom. Ukratko, za onoga ko voli The Goonies, The ’burbs, The Monster Squad... Čudovišna kuća je prijatan izlet u detinjstvo, dok sa druge strane može da posluži i kao prigodan čin inicijacije najmlađih kada je reč o kvalitetnoj holivudskoj zabavi koja i dalje (bar u tragovima) postoji.

6. Opustošena zemlja (Tideland) – Terry Gilliam
Film koji je podelio publiku, pa i najveće Gilliamove fanove. Previše hermetičan i naporan jedni ističu, a opet potpuno fascinantan i unikatan kažu drugi. I svi su, na neki način, u pravu. Terry Gilliam (za razliku od npr. Burtona) ovde ne romantizuje fizičku i duhovnu bedu pukom stilizacijom, već jednim suptilnijim rediteljskim zahvatom pomera vizuru u potpunosti u ravan glavne junakinje i njenog sveta fantazije kroz koji se prelama sumorno-morbidna realnost. napomena: film je nominalno iz 2005., ali osim dve festivalske projekcije nije imao nikakvu širu distribuciju pre 2006., pa je zato i ušao u izbor.

5. Ja sanjam (The Science of Sleep) – Michel Gondry
U Eternal Sunshine of the Spotless Mind, Michel Gondry je iskoristio jednu iščašenu vizuru filipkdikovskog rastakanja stvarnosti za potrebe šarmantne ljubavne priče, gde je baveći se motivom (ne)mogućnosti raskida neizbežno zakoračio i na nešto mračniji teren. Ja sanjam se nadovezuje na ovaj film u smislu iščašenja realnosti i romanse koja je u srcu priče, ali je sâm fokus nešto drugačiji. Bez većih pretenzija, Gondry se poigrava vizuelnim efektima tvoreći jedan lep, maštovit i nadasve unikatan kolaž romantično-luckastih i duhovitih momenata. Ako je Eternal Sunshine of the Spotless Mind film koji je lepo pogledati u društvu nekoga ko je već postao bitan i neodvojivi deo vašeg života, onda je Ja sanjam pravi izbor za prvi sastanak.

4. Let 93 (United 93) – Paul Greengrass
9/11. Kada se bar malo rasplete klupko u kome su se neraskidivo zamrsili svakodnevica i film, politika i umetnost, različita moralna gledišta i suštinski amoralni medij, ostaje nam jedna vredna pažnje (i pamćenja) celuloidna beleška – film Paula Greengrassa koji je beskompromisan bez da eksploatiše, surov bez da navodi na gađenje i onoliko odmaknut od holivudske glazure koliko je to nužno da nas na dva sata povede na lice mesta. Režija, fotografija, montaža, muzika, dijalozi, gluma... sve je u savršenom balansu i čini jezivo uverljivu celinu koja podražava život, a u filmskom smislu je negde na ničijoj zemlji – više od dokumentarca, a manje od tipičnog igranog filma.

3. The Host – Joon-ho Bong
Sećate li se sjajnog južno-korejskog filma Memories of Murder od pre par godina? Isti reditelj je zaslužan za ovogodišnji The Host. Groteskno mutirana riba, u najboljoj Godzila tradiciji (direktna posledica ljudske bahatosti prema lokalnom ekosistemu) izranja iz reke, ali daleko od toga da je u pitanju tek još jedan monster-movie. Dotično čudovište ovde je tek pokretač kompleksnog zapleta, i nakon početnog napada sledi melanž dramaturški raznolikih, ali po sentimentu srodnih situacija, gde se iz tragedije spontano rađa humor, da bi potom potonuo u stravu; koja konačno skreće u pravcu oštre kritike modernog korejskog društva, dok je u centru svega dirljiva porodična melodrama.

2. Panov lavirint (El Laberinto del Fauno) – Guillermo del Toro
Guillermo del Toro je svoj novi film snimio čitajući Alisu u Zemlji čuda. Duhovni brat (tj. sestrica) Đavolove kičme, jer sve su bajke u osnovi horori, a neki od najboljih horora su bajke za nešto odrasliju decu. Mračna realnost građanskog rata prožima se sa oniričkim i zlokobnim svetom fantazije koji je ovde, umesto kakvog utočišta, tek odraz u ogledalu surove stvarnosti. Po minutaži, fantazijskog horora ima tek u tragovima, ali dovoljno za bar jedan nezaboravan trenutak – košmarna scena sa ’bledim čovekom’ za trpezom vrhunac je nepatvorene jeze, i prevazilazi sve čistokrvne horore iz 2006. (od kojih je, inače, jedino Isolation vredan pomena).

1. Potomci (Children of Men) – Alfonso Cuarón
Da pokušam da citiram/parafraziram sebe iz postojeće kritike Popboksa... Potomci je vizuelno fascinantan film – fotografija Emmanuela Lubezkog u kombinaciji sa Cuaronovom režijom daje uznemirujući osećaj da ste na licu mesta. I narativno je izuzetan – ovu vrstu ljudske pustoši (neizbežnog pratioca fizički ovaploćene apokalipse) nabijene potisnutim emocijama perfektno je dočarao Albert Camus u svom klasiku Kuga (a od manje očiglednih poređenja, John Christopher u SF-romanu Smrt trava). Već prvih 15 min. provedenih u tako zamišljenom svetu smesta potiskuje svu artificijelnost filma V kao Vendeta. London je ovde prljav, hladan, sumoran... Mešavina svakodnevice, dobro poznate u mnogim krajevima (trećeg) sveta, kao i intrigirajućeg daška ne previše napadne naučne fantastike. Film godine.