Većinu najboljih filmova iz 2005. dočekaćemo tek na Festu 2006. U međuvremenu, evo liste izabranih filmova sa repertoara domaćih bioskopa minule godine. The Incredibles se ne nalazi na listi pošto sam ga pogledao još 2004., a Kiss Kiss Bang Bang će biti pogledan tek 2006. Sve ostalo što se na njoj (ne) nalazi stvar je subjektivnog izbora
1.
OLDBOJ (OLDBOY) – Park Chan-wook
Remek-delo! Počevši od intrigantne premise Park ne gradi priču dalje kao klasični osvetnički film. Žanrovi se ovde prepliću ne iz potrebe da nas reditelj po svaku cenu impresionira, već je sve to u funkciji priče – lične i emocionalno brutalne unutrašnje drame u kojoj je sva akcija, intruzije horora i crnog humora, svi obrti i rediteljske ekstravagancije, sve je to tek jedan okvir za bolno iskrenu melodramu čije razrešenje gura knedlu u grlo i tera suze na oči.
Koliko često imate priliku da pogledate film koji spaja, na prvi pogled, nespojivo? Film koji samosvesno, čak pretenciozno, pripoveda priču koja je veća od života? Film koji će vas emotivno dotaći i uzburkati bez pozivanja na jeftinu patetiku? I najzad, koliko uopšte danas ima autora koji su sposobni da prirede tako nešto? Odgovor na sva ova pitanja je novi film Jean Pierre-Jeuneta.
Najneviniji film koji govori o seksualnosti. Najpitomiji film koji tretira nasilje. Najdirljiviji film koji se bavi otuđenošću. Kim Ki-duk je još remek-delom Proleće, jesen, zima, i opet proleće pokazao da su neke od najistinitijih priča one najjednostavnije u svojoj premisi. Đavo je, kažu, u detaljima, slično se može primeniti i za njegovog parnjaka, a negde između toga izgleda da leži pročišćenje.
4.
BOŽJI GRAD (CIDADE DE DEUS) – Fernando Meiralles
Božji grad je zapravo film o odrastanju maskiran kao realistična priča o eksploziji nasilja. Njegova aktuelnost i provokativnost nisu toliko u dokumentarističkom pristupu koliko u minuciozno opisanim junacima koji se nikada ne tretiraju crno/belo. Izgubljeni dečaci koji nikada neće odrasti ne zato što to ne žele, već zato što će im pre ili kasnije metak razneti mozak po pločniku „grada bogova“.
Film koji se može iskusiti na dva nivoa. Kao nemilosrdni visceralni horor u duhu Teksaškog Masakra Motornom Testerom , gde je prvenstveno psihološki teror nadograđen kroz fizičku dimenziju eksplicitnog pokolja nevinih. Opet, film je moguće i gledati kao horor svakodnevice; kao ljubavnu priču u vrtlogu emocija u kojoj se dva večita pokretača radnje prepliću u smrtonosnom zagrljaju.
Od Spajdera je postalo jasno da new flesh postaj new mind odnosno da se Cronenberg okreće introspektivnom kao novom izboru oruđa u filmskom pripovedanju. Sada je otišao korak dalje, i isti taj pristup primenio na staromodnu priču o tajnama i osveti koja naprosto priziva eksplicitniji i stilizovani pristup materiji kako ne bi skliznula u banalnost. Cronenberg nije učinio ništa od toga; naprotiv, ogolio je priču do krajne svedenosti u pokušaju da iz banalne svakodnevice izvaja arhetipove, i u tome u velikoj meri uspeo.
7.
GRAD GREHA (SIN CITY) – Robert Rodriguez, Frank Miller
Grad greha Frenka Milera i Roberta Rodrigeza vraća istoimeni strip svojim filmskim korenima. Rezultati su narativno zanimljivi, i vizelno impresivni. Međutim, svi oni strogo filmski potencijali koji se prirodno ukazuju u prelasku u novi medij ovde su ugušeni u korist izvornika, i premda to ne predstavlja veći problem, šteta što Rodrigez ipak nije dao sebi nešto veću rediteljsku slobodu.
Kuća letećih bodeža prirodno se nadovezuje na Heroja, kojim je Yimou udario temelje svom sada već prepoznatljivom stilu. Yimou je primenio naizgled jednostavnu formulu: preuzeo je akciju iz kultnih, ali širem gledalištu ipak opskurnih hongkongških i kineskih filmova, spojio s melodramom, i tako stilizovani i romansirani balet borilačkih veština prikazao na pozornici bogate kineske istorije.
Ništa ne okuplja porodicu bolje od sahrane! Ne preterano originalna ideja u filmu Sumanuti parastos je povod za malo smeha. Iako bi se po premisi očekivao nešto mračniji pristup uz prilično morbidluka, zaplet je prilično konvencionalan, a humor uglavnom suptilan, uz tek poneki bizarniji geg. Komedija s mozgom. Ali i merom, i to ne usled puritanizma ili neveštosti autora.
Zemlja mrtvih je novo poglavlje u tetralogiji Džordža Romera; novo promišljanje o nama samima, ovde i sada, dato kroz košmarnu viziju sveta u kome je jasna granica između živih i mrtvih zauvek izbrisana. Romero se pokazao doraslim da snimi film u kome ne bi pobegao od sopstvenih tematskih preokupacija, a da to konačno produkcijski izađe van okvira nezavisnog filma.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.