Na početku i na kraju filma Meiralles srpski (tj. portugalski) naglašava da i kada si deo zlikovaca i kada si njihov protivnik isto ti je – nastradaćeš u delu Rija koji se zove Božji grad
Fenomeni, fenomeni!
Unapred vas opominjem, ova će kritika imati nekoliko digresija i impresionističku formu. Razlozi za to su zamor materijala tj. dosadilo mi je da se pravim da je sve u redu i da u okviru tog zamišljenog reda ja „only doing my job“
Pretpostavka je da vi želite da pročitate kritiku i da saznate da li treba da idete da gledate Božji grad ili ne. No, to je pogrešna pretpostavka. Jer, ili nikad niste čuli za takav film i uopšte niste ludi za brazilskom kinematografijom i ništa osim konsterniranog hvalospeva hora kritičara u dnevnim i ilustrovanim novinama neće vas pokrenuti ili već sve znate i bićete ili ste već i bili među onima koji vole Meirallesov film. A ti koji ga vole, kako smatra i naš kritičar Marko Kostić, isti su ili slični publici koja je volela i voli Coppolinog Kuma – grupacija sačinjena od onih koji naginju kriminalu i od onih koji naginju intelektualizmu, a najbolje je ako naginju istovremeno ka oba!
Razgovarajući posle filma sa prodavcem u knjižari „Metropolis“ u Domu omladine rekla sam da je film sličan našoj stvarnosti. Prodavac se nije složio, kaže, kod nas deca ipak ne nose pištolje i ne ubijaju. Naravno da ne, ali Božji grad je socijalno dno Rija, a mi ga poredimo sa socijalnom elitom ove zemlje! I čak i u tom rasporedu, ove dve grupacije nisu mnogo daleko!!!
No, vratimo se pretpostavci da ste vi neka čudna ptica i da želite da pročitate kritiku i, čak, da niste sami već da postoji izvesno jato vama sličnih. Kako sam ja stigla u bioskop u kome sam videla Božji grad – film pun nasilja, a koji se bavi uobičajenom dečjom i maloletničkom žestokom delikvencijom najnižih i getoiziranih socijalnih slojeva Rio de Žaneira šezdesetih i sedamdesetih godina.
1. Prvo sam želela da napišem kritiku.
2. Uzela sam novine da vidim ima li na bioskopskom repertoaru ičega zanimljivog i novog.
3. S tugom sam ustanovila da posle gašenja svih bioskopa u Zemunu, ni na Novom Beogradu nije bolje - pred već zatvorene „Jugoslavije“, više ne radi ni bioskop „Fontana“. Ako stanujete u krajevima grada s druge strane reke, nema vam druge nego da, kao i narod sa Voždovca, Karaburme, Zvezdare, itd., odete u centar grada Beograda.
4. Šta će periferiji bioskopi, kad sve ima u video-klubu? Tražeći dalje, ugledala sam što sam tražila - novi naslov: Zastava, bioskop „Balkan“, 16, 18:30, 21. Super, no, kakav li je to film, ala sam neuka, prosto me sramota, ali nije sramota ne znati, nego ne hteti učiti i, telefon u ruke, pa sam pozvala nekoliko kolega kritičara i filmskih znalaca i – niko ne zna! Dobro, idemo na internet, tamo će nešto već negde pisati! Ali ne piše nigde ništa! Sem u repertoaru, ali se ne otvara dalje, nije plavo nego je crno, crno kao situacija u kulturi uopšte.
Dobro, zalud je kukanje, 'ajmo u delanje: pozvala sam bioskop telefonom i – nisu znali da mi kažu kakav je to film!
- Izvinite, da li imate plakat?
- Ne!
- Čekajte, ne spuštajte slušalicu, da li znate ko je distributer?
- „ProVision“.
Uf. Pre sudbonosnog „klik“ ipak sam nešto saznala. Nazad na internet: posle nekoliko pokušaja da kreiram moguće ime sajta, uspelo je sa
www.provision.co.yu! Film se zove
Zastava (u originalu TAE GU KGI), reditelja Kanga Jegyua, u glavnim ulogama su Jang Donggun, Won Bin, Lee Eunjoo; žanr: ratni; sadržaj: brat se žrtvuje za brata – jedan ide u rat i učestvuje u samoubilačkoj misiji da bi drugi mogao da studira, a ovaj što studira, pak, misli da je onaj hrabri i požrtvovani samo slavoljubivi egzibicionista. Kad ovako burnoj i potresnoj priči dodate činjenicu da je korejska kinematografija jedna od zanimljivijih na svetu, a na sajtu piše i da je
Zastava najgledaniji korejski film svih vremena, šta biste drugo nego da se obradujete. Tako ja otrčim u Balkan.
Stignem nešto ranije za predstavu od 18:30, kupim kartu, čekam do tačnog vremena, a onda: vratim kartu, dobijem pare nazad i potražim drugi bioskop u koji mogu da stignem!!! Zašto? Zato što za tu projekciju, kao i za prethodnu, nije došao niko osim mene!
- Zašto se, zaboga, niste oglasili? - pitam biletarku dok se raskusuravamo.
- Kako da nismo, svi novinari su obavešteni i bila je i konferencija za štampu! – kaže ona prekorno i sumnjičavo me gleda s visine.
- Kad je bila konferencija? – pitam posramljeno.
- 14. aprila! – kaže važno biletarka, a meni padne kamen sa srca! Stvarno su nevaljali ti filmski kritičari što od 14. aprila do 2. juna nisu sve vreme, kao šiparica ljubavni sastanak, očekivali film u „Balkanu“, a ja sam posebno nevaljala jer pišem za neke efemerne medije, a očekivala sam, valjda, da će me obavestiti kao da sam netom stigla iz Kana!
I tako, prvi i najbliži bioskop, pa još sa projekcijom od 19:00 bio je Dom omladine. I tu je bio Meiralles sa svojim Božjim gradom . Nisam imala baš neki izbor i, kako sam se nadala, dobro sam se udala! Film nije bio najgori. Zabavno je što izgleda kao da je poludokumentaran i strašno jeftin, a kad tamo ozbiljna produkcija; takođe, izgleda kao da ga je režirao neko mlad, a ono Meiralles ima pedeset godina, iz fine je porodice, studirao arhitekturu, iskusan je i slavan u svojoj zemlji i šire.
Ono što je u filmu najlošije i jeste zaobilaženje ideološki veoma opasnog mesta: ima li u tom filmu ikoga vrednog naše pažnje? Kao i svi filmovi o bandama, kriminalcima, ubijanju i nasilju, harizma je uvek na strani tih i takvih junaka, a onaj koji je pošten i moralan, naprosto izgleda njanjavo. Ako se otvoreno suprotstavlja (kao Diane Keaton u pomenutom Kumu ), nervira i ostale aktere filma, a i publiku; ako samo beleži događaje, onda svojim „priča, a ne radi“-slabićstvom eksponira veličinu aktivnih negativaca i to opet stvara određenu dozu mučnine kod gledalaca (čak i kad se radi o kontraverznom samo polu-negativcu kakav je John Houston u Eastwoodovom Beli lovac, crno srce .
Da stvar bude gora, glavni junak i narator je novinski fotograf! Poznata je stvar koliko je i novinarsko i fotografsko zanimanje kompromitovano i koliko mediji profitiraju na ljudskoj nesreći i mogućim manipulacijama njome. Da ublaže stvar, autori su priču pomerili u šezdesete i sedamdesete, kojima, navodno, tzv. sloboda medija lepše stoji. Takođe, na početku i na kraju filma (koji, s kokoškom koja beži od klanja neverovatno podsećaju na kratki domaći film Malj Aleksandra Ilića) Meiralles i srpski (tj. portugalski) naglašava da i kada si deo zlikovaca i kada si njihov protivnik isto ti je – nastradaćeš u delu Rija koji se zove Božji grad.
No, treba biti mnogo izmaltretiran bioskopskim (ne)mogućnostima i domaćom repertoarskom politikom pa progutati paralelu između činjenice da se glavni junak Božjeg grada rodio u sirotinjskom Rija bez mogućnosti da bira, i Meirallesovog rediteljskog pokušaja da kaže kako ni on nije mogao da bira temu svog filma, ne bi li izbegao da ga kritika satre i ako bude veličao negativce, i ako ih bude blatio!
E, a ja sam baš bila izmaltretirana. Tako mi se sinoć film činio čak i dobar i nisam razumela kolegu Kostića koji se tome čudio. Od jutros, srećom, dobro sam se naspavala.
Šta da vam kažem – sve sam vam predočila, pa birajte prema sopstvenom nahođenju. Možda vam se Meiralles i svidi. No, kad ste već tu, u centru Beograda, probajte s „Balkanom“, možda budete bolje sreće nego ja. Dok i „Balkan“ ne zatvore ili ne pretvore u tržni centar.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.