Mrtvi će naslediti zemlju

Scenario: George A. Romero
Uloge: Simon Baker, John Leguizamo, Dennis Hopper, Asia Argento, Robert Joy, Eugene Clark
Žanr: horor/akcija/drama
Trajanje: 93 min.
Proizvodnja: USA, 2005.
Svetska premijera: 18. 06. 2005.
Zvanični web: http://www.landofthedeadmovie.net/

Nakon uspele fanovske posvete, maestralnog: Noć glupih mrtvaca, koji je postao kult za sebe, a zatim i manje-više kalkulantskog rimejka na steroidima: Svitanje mrtvih, došao je trenutak da Romero ponovo nahuška svoje nemrtve ljubimce na sada već pomalo oguglalu publiku. Zapravo, taj trenutak je odavno sazreo, ali trebalo je sačekati da se i u zombifikovanim umovima holivudskih producenata upali lampica. Sada, kada je Zemlja mrtvihposle punih 20 godina konačno oživela na platnu vreme je da se sumiraju utisci koji su rastrzani između podgrevanih očekivanja i čiste radosti što je film najzad snimljen! Zemlja mrtvih je novo poglavlje u (za sada) tetralogiji, novo promišljanje o nama samima, ovde i sada, kroz košmarnu viziju sveta u kome je jasna granica između sveta živih i mrtvih zauvek izbrisana.

Priča o grupici marginalaca koji traže svoje mesto u novom poretku stvari nije preterano nova i originalna, a likovi su tek dobro ocrtane skice, dati kroz par kratkih crtica i samootkrivajućih dijaloga/monologa. Romero je izbegao suvišnu psihologizaciju, ali i propustio da likove razradi više van pojedinih klišea koji ovde srećom i ne smetaju toliko, kako zbog stripovske stilizacije tako i zbog zgusnutosti dešavanja. Romero bira kolektivne likove suprostavljenih grupa (klasa) pre nego li pojedince kao nosioce promena. Na kraju, jedino što ljudima ovde preostaje jeste bekstvo dok su sve ostale vizije o ponovnom uspostavljanju poretka stvari tek privremena iluzija. Titraji inteligencije i emocija, kao i probuđena sposobnost učenja kod nemrtvih zastrašujući su upravo u svojoj svrsishodnosti, nasuprot ljudima koji uljuljkani u lažnu sigurnost postaju žrtve sopstvenog osećanja nadmoći i lak plen za predatore koji su lišeni te „balasti“ još uvek živih primeraka homo sapiensa.

Socijalni angažman je od nehotičnog komentara o rasizmu davne 1968. (Noć živih mrtvaca), preko vrlo svesne i namerne kritike konzumerizma ali i društvenog konformizma (Zora mrtvaca), i na kraju militarizma kao pokrića za hladni rat (Dan mrtvaca) stigao u novi milenijum sa sve teretom burnih devedesetih, ali i vrlo aktuelnim strahom od terorizma. Romero se svega u dve replike (pre)otvoreno dotiče Amerike posle 11. septembra, ali nikada ne ide do te mere da kroz društveno-političku kritiku obesmisli sâm film koji uz svu simboliku zapleta ipak tvori jedan postapokaliptični svet za sebe, sa sopstvenim pravilima života i smrti, a sve drugo odjeci su onoga od čega se po Romeru ne može pobeći, bez obzira na drastično izmenjene okolnosti. Zato u tom novom svetu i dalje postoji privid normalnog života, postoje klase, novac je i dalje simbol moći, a luksuz za izabrane eskapizam od surove realnosti koja će kad-tad doći na vrata, bez da kulturno zakuca, a tada je već kasno...

Ono što je sastavni deo svih Romerovih filmova o zombijima, a što je često nažalost i ono što deli publiku: ljubitelje horor filma i ostale od kojih mnogi gaje (ne)opravdane predrasude prema ovom žanru, je velika količina eksplicitnog fizičkog nasilja. Opravdanost kontekstom je nesumnjiva, ali i pored toga se mnoge scene u kojima krv nesputano pršti čine samodovoljnim jer one to često i jesu. Što opet nije loša stvar po sebi, sve zavisi kako se posmatra – u prethodnim filmovima to je bio način da se postigne efekat šoka i jeze (ponajviše u Noći, ali i u Zori), kasnije je to već postalo nešto što se očekuje. I premda na par mesta Romero uspeva da upriliči par šok-momenata Zemlja mrtvih je možda ponajmanje horor film; scene krvoprolića deo su scenografije, sastavni i nužni deo jednog ovakvog filma, ali zombiji su previše poznati da bi ih se plašili, a ljudski likovi su nam nedovoljno poznati da bi za njih brinuli.

Romero se pokazao doraslim da snimi film u kome ne bi pobegao od sopstvenih tematskih preokupacija, a da to konačno produkcijski izađe van okvira nezavisnog filma. Nažalost, jedna od žrtvi toga je neusklađenost ambiciozne postavke sa onim što na kraju dobijamo. Svet koji Romero tako uverljivo dočarava u prvih petnaestak minuta filma zahteva više prostora da konačno prodiše, da se likovi razviju dalje van započetih skica, da ljudska drama dobije na težini, da se oseti atmosfera pretnje, da simbolika bude manje na prvu loptu... Konceptualno remek-delo, s mnoštvom likova i potencijalno epskih dimenzija, ostalo je zarobljeno u nepunih 90 minuta filma. I premda je ono što Romero ima da ponudi u tih sat i po itekako vredno pažnje, zahvalno čak i za ponovna gledanja i bogato fascinatnim detaljima, toliko je toga ostalo van filma da bi bila prava šteta ne posetiti Zemlju mrtvih još koji put.