Mrtvi će hodati zemljom

scenario: Edgar Wright, Simon Pegg
uloge: Simon Pegg, Kate Ashfield, Nick Frost, Lucy Davis, Dylan Moran, Penelope Wilton, Bill Nighy, Peter Serafinowicz, Jessica Stevenson
producenti: Nira Park
žanr: horor/komedija
trajanje: 99 min.
proizvodnja: UK, 2004.
svetska premijera: 9. april 2004.
domaći distributer: Millennium
zvanični web: www.shaunofthedeadmovie.com/

U trenutku kada bioskope okupiraju naslovi koji sopstvenom banalnošću ne zaslužuju čak ni negativnu kritiku, mnogi istinski vredni filmovi nikada i ne stignu do mraka bioskopskih dvorana već bivaju izgubljeni u tami polica video i DVD klubova. Potraga za takvim zakopanim blagom, često dodatno skrivenim pod kakvim neumesnim distributerskim prepevom, može rezultirati pravim draguljem, nezaobilaznim u kolekciji svakog filmofila. Shaun of the Dead tj. Noć glupih prevodi... pardon mrtvaca, jedan je od takvih filmova.

Zomromcom, romantična komedija sa zombijima, od prošle godine novi je filmski (pod)žanr. Naravno da ovako nešto može da dođe jedino sa Ostrva, i naravno da kada se Briti potrude to savršeno funkcioniše, ma koliko luckasto da zvuči. Štaviše, reč je o onoj retkoj sorti filma, možda pomalo neprecizno ocenjenim kao instant-kult, koji pleni već na prvo gledanje, a na svako sledeće samo još više šarmira i veže gledaoca potpuno raskomoćenog i uvučenog u dešavanja iza ekrana. Sve to u najboljoj tradiciji britanskog sitkoma. Upravo tu leži jedan od razloga zašto je Noć glupih mrtvaca jedna od najboljih, najprijatnijih žanrovskih mešavina skoro viđenih. To, i srce na mestu samih autora koji su pogledali i zavoleli dovoljan broj pravih filmova. Jer nikada zombi invazija nije izgledala tako veselo i razigrano. I tako uverljivo.

Humoristička serija Spaced, koju mi ovde na Kontinentu i dalje nestrpljivo očekujemo, poslužila je kao dobra vežba za scenariste Edgara Wrighta i Simona Pegga koji su svom oprobanom receptu ovde dodali još jedan začin – zombije. No, da ne koristim previše Z reč (što bi rekli Šon i Ed), već od najavne špice jasno je kome je ovaj film posvećen. Pa opet, ono što je najdivnije u svemu tome je što Wright i Pegg celokupni socijalni komentar Romerovog klasika sabijaju u minut špice, poput kakve duhovite opaske. Jer ipak je u njihovom filmu reč o nečemu drugom. Dakle, ako za trenutak ostavimo zombije po strani, sâmo tkivo ove priče čini romantična komedija, a da bi ta vrsta žanra uspešno profunkcionisala, u kom god miljeu da se zbiva, nije nužan posebno originalan zaplet, ali svakako jesu neophodni zanimljivi, uverljivi i nadasve simpatični likovi. Noć glupih mrtvaca tu pogađa pravo u centar, pa druženje sa Šonom, njegovim prijateljom Edom i ostatkom družine predstavlja prirodni produžetak uživanja u zgodama i nezgodama omiljene nam braće Troter, pijankama Gerija i Tonija, Džefovim redovnim gafovima i sl. Samo što su ovoga puta u čitavu tu priču uključeni i zom... (a da, Z reč).

Ed u jednom trenutku kaže Šonu kako nije kraj sveta. Pa opet, na stranu hodajući leševi što već uveliko bauljaju ulicama, sve zavisi kako gledate na stvari. Još pre nego što se živi mrtvaci pojave na sceni Šonova bitka je počela, a potonji obračun sa hordama nemrtvih deluje kao sitnica u poređenju sa pravim problemima: nezadovoljna devojka Liz koja mu konačno daje nogu, bezvezni posao bez perspektive, zategnuti odnosi sa očuhom, najbolji prijatelj i cimer Ed koji vremenom postaje sve veći teret... Čini se da Šonu stvari ne idu baš najbolje već izvesno vreme. Zato i nije čudno da panika na ulicama Londona biva izbrisana jutarnjim mamurlukom. No, tu je stara dobra televizija, da pojasni neke stvari. Mrtvaci u dvorištu konačan su prst u oko.

I zabava počinje! Noć glupih mrtvaca nije iživljavanje u Braindead maniru. Humor se bazira na variranju situacija koje stavljene u drugačiji kontekst dobijaju sasvim novo značenje. Ta vrsta pomerenosti i posvećenost detaljima daju garanciju da ćete film pogledati još koji put, sa ništa manjim osmehom na licu. Rečenica: You got red on you, koja se provlači kroz film, sjajan je primer za to.

Za razliku od Amera koji za poslednje uporište biraju tržni centar naši junaci se odlučuju za pab. Sasvim logično, i tako simbolično. I posvete su tu, kome drugom do Romeru, ali nisu napadne ili usiljene. Fanovima će biti drago, a oni koji ne znaju za jadac smejaće se dobroj replici i ovako. A onda, tako reći niotkuda, desi se nešto od čega se osmeh na trenutak smrzne. Jer, ako niste znali, Noć glupih mrtvaca je i melodrama. Ista ona gorko-slatka smeša po kojoj su poznate romantične komedije sa Ostrva i ovde je prisutna, samo smeštena u nešto drugačije okvire. Znate one otrcane filmske najave, višedecenijski bajate, kada kažu: You will laugh, you will scream, you will cry! E, pa, otprilike je tako. I onda na kraju hoćete sve to ponovo. Hoćete da se preselite kod Šona u susedstvo. Da visite na gajbi sa Edom i igrate Play-Station. Da gluvarite u pabu i čekate fajront. Da svane već jednom ta zora mrtvaca!

Na kraju, ako vam sve ovo nije bilo dovoljno, da dodam još i to da ja ovde govorim o filmu gde se protiv preobraćenog barmena naši junaci bore uz pomoć bilijarskih štapova i pikado strelica (a sve to na Don't Stop Me Now od Queen), o filmu sa scenom iz Uličnih pasa koja završava neviđenim emotivnim pančlajnom, o filmu koji pored Romera namiguje i Fulciu i Carpenteru, o filmu gde je ploča od The Stone Roses isuviše važna da bi poslužila kao oružje, o filmu koji daje potpuno novo značenje terminu happy-ending, o filmu koji je neviđeno zabavan, a pritom i užasno iskren, toliko da se čini neverovatnim da je uopšte moguće da danas tako nešto bude snimljeno.

I da suzbijete nevericu, pošto otpratite Buzzcockse,i završni wink, wink nakon što isteku slova, šta ćete naravno uraditi? Odgovor se nameće sam od sebe. Prosto vas nešto vuče da...

(kritika je originalno objavljena u fanzinu Emitor)