Pingvini časte!

Scenario: Warren Coleman, John Collee
Glasovi: Elijah Wood, Brittany Murphy, Hugh Jackman, Nicole Kidman, Hugo Weaving, Robin Williams, Johnny A. Sanchez, Carlos Alazraqui, Lombardo Boyar, Jeff Garcia, Fat Joe
Žanr: avanturistički/mjuzikl
Trajanje: 108 min
Proizvodnja: 2006.
Web: www.warnerbros.com/happyfeet

Da je pingvinska tuga pregolema već nam je pokazao film Marš pingvina - uprkos pokušajima očinski toplog glasa Morgana Freemana (u američkoj verziji) da prizore surovog batrganja pingvina u hladno beloj pustinji urami poentom ljubav-roditeljstvo-borba, ovaj dokumentarac je, poput sante leda, pocepao animirani životinjski svet na koji su nas navikli DreamWorks i Fox, a zube je promolila indiferentna priroda iz svojevrsne noćne more moje generacije, serije Opstanak.

Da se ljudska patnja ne kotira najviše, ovaj pingvinski bi prevazišao i onaj Igmanski marš. Ples malog pingvina nas dovodi na isto poprište, u društvo istih nesrećnika, kraljevskih pingvina. Sudeći po trejleru, reklo bi se - da u snegu pomete krvave tragove marša pingvina i na Antarktik zabode zastavu sa natpisom: žurka.

Ples malog pingvina odista ima animiranih filmova sa životinjama iz poslednjih godina (Ledeno doba, Madagaskar, Preko ograde): raspevano pleme pingvina ima odlike društvene zajednice (verovanja, hijerarhija, pravila ponašanja, porodične vrednosti i želja da se traje u večnost). A centralni zaplet je po meri ljudskog mladunčeta (pingvin Mambl, rađa se bez talenta za pevanje što ga onemogućava da zavodi suprotni pol i produži vrstu.

Da nevolja bude veća, poseduje talenat za stepovanje koji ga čini čudnim i nepoželjnim i, naposletku, odbačenim od plemena čiji starešina pripisuje nestašicu ribe Mamblovom čudaštvu u kom vidi bogohuljenje).

George Miller, reditelj koji je ojadio studio nastavkom filma Bejb (Bejb: Prase u gradu), podstakavši čitavu raspravu o tome od čega nam deca plaču po bioskopima (jel’te, samo roditelj ima pravo da uništi svoje dete, za ostalo ima da se raspravlja naširoko), i u Plesu malog pingvina se drži iste formule: biće, deco, veselja na kraju, ali neka vam, pre toga, roditelji objasne par stvari.

A, tih par stvari su: zašto glavni čika Pingvin (koga svi pingvini slušaju!) tera Mambla da ode, tj. kakve veze ima Mamblovo stepovanje sa nestašicom hrane (tu morate detetu da pojasnite snagu kolektivne halucinacije, lepše rečeno simboličkog mišljenja); zašto se Mamblov tata ne usprotivi i jednim zahvatom ne zakuca u led glavnog Pingvina koji mu tera dete (tu već zalazite u prostor birokratskog mišljenja i pokornosti za više dobro, pa i straha od samoće); zašto Mambl ne prihvata društvo Glorije koja je spremna da batali razmnožavanje sa drugima i krene sa Mamblom u potragu za istinom, makar ga ostali ne hteli. I zašto se, kad on kaže „neka, sam ću“ ona posle poda prvom stokilašu među pingvinima koji štancuje jaja ko blagosloven (hm, pomoć prijatelja: recimo da od starta nisu bili jedno za drugo). Konačno, zašto uopšte Mambl toliko želi da sazna ko uzima ribu pingvinima kada mu je rečeno da je po sredi kletva na selo (e, to je glavno: objasni ti sad detetu da treba da misli svojom glavom). A, zašto pingvini nemaju šta da jedu (recimo da između ljudi i životinja ima neka tajna veza koju)?

Dakle, čitav niz neuralgičnih tačaka koje treba dotaći da bi i deca i roditelji bili srećni filmom kakav im je obećan u trejleru, ovde biva kompromitovan nizom potpitanja. Pingvinska zajednica ima odlike opasno zatucane religiozne, monarhističke sekte koja sve što joj zaklanja horizont i remeti meditaciju odstranjuje, pogotovu ako to nešto nema interesovanja ili sposobnosti da produžuje vrstu. Šta pa taj impotentni nikogović mumla kad ne ume da otpeva jednu od Presleya?

Mamblova putanja je nadasve digresivna i po stranputicama se može porediti sa onom od žute opeke kojom je proskakutala Doroti, a samo se sporadično oslanja na azbučnik gegova iz dečijih avanturstičkih filmova sa životinjicama (gl. junak usput nađe drugare koji ga vole takvog kakav je, recimo).

Čak i kada se na njih osloni, kao u podmetanju opasnosti na koje Mambl nailazi na putu do odgovora na pitanje gde je klopa, morski psi su neobično realistički (recimo da neobično malo govore za jedan animirani film), a opasnost traje nepristojno dugo. Tačnije, koliko i obično traje.

Ako imate decu, a nemate nameru da sa njima dugo i potanko razgovarate, najbolje preskočite Millerove ekspediciju na poprište Marša Pingvina. Ako želite da im pričate i da ih volite, odvedite ih, neće plakati ako ih inače volite. U tom slučaju, nemate čega pred detetom da se postidite. Zapravo, jedni ste od retkih koji nisu ispustili jaje. Pingvinski rečeno.