Šesti čovek

Scenario: Neal Purvis, Robert Wade, Paul Haggis (po istoimenom romanu Iana Fleminga)
Uloge: Daniel Craig, Eva Green, Mads Mikkelsen, Judi Dench, Giancarlo Giannini, Jeffrey Wright, Ivana Milićević
Žanr: akcija/triler/drama
Trajanje: 144 min.
Proizvodnja: USA, 2006.
Web: www.sonypictures.com/movies/casinoroyale/site

Kazino Rojal je zvanično dvadeset i prvi film u serijalu o agentu 007, ali je i neka vrsta nultog filma. Nije u pitanju nekakav prequel već novi početak. Od publike se ne traži da zaboravi na prethodne filmove već da pokuša da stvari sagleda u novom kontekstu, iz jednog drugog ugla, kao ponovno čitanje Iana Fleminga u kome se otkrivaju nove mogućnosti. Kazino Rojal je ona inicijalna varnica koja Bondu daje relevantnost, kako u odnosu na film i pop-kulturu uopšte, tako i u odnosu na sadašnju društveno-političku realnost. Dakle, sve ono što je nedostajalo u poslednjih nekoliko filmova, a što ne isključuje dobru zabavu. Naprotiv... Pa ipak, pojedini fanovi se pitaju gde su nestali Q i Manipeni, zašto je Bond tako sirov i zašto sve scene tuče zaista bole... Kao da i nije reč o Džejmsu Bondu, zaključili bi neki površno. Oni kojima poenta nije u potpunosti promakla (bilo da je nisu shvatili, bilo da tvrdoglavo poriču) razumeće da je u pitanju revizija u stilu prošlogodišnjeg Betmena. Kazino Rojal se stoga može prekrstiti i kao Džejms Bond počinje, ali kako taj početak ne bi bio od nule, dovoljno starih (vremenom neukvarenih) sastojaka sačuvano je, i uz nekoliko krupnih, rizičnih, ali neophodnih izmena, dobili smo ovaj veoma pitak, ali i oštar koktel. Promućkan ili promešan, bitno je da udara gde treba.

Reditelj poslednjeg gledljivog filma o Bondu (Zlatno oko – koji je bar pokušao da se pozabavi mestom Bonda u svetu nakon hladnog rata) Martin Campbell se vratio, dok je scenaristički tandem osvežen dvostrukim oskarovcem Paulom Haggisom. Daniel Craig je novi Džejms Bond, a od stare glumačke ekipe tu je jedino Judi Dench kao M. Priča se vraća na Flemingov prvenac i, poštujući izvornik, uspeva da ga modernizuje taman koliko je potrebno da osetimo da je ovo Bond koji živi u 2006. godini, a ne u nekom fantasy univerzumu poput onog Brosnanovog koji je vremenom postao bliži Austinu Powersu nego li bilo čemu suvislom u žanru špijunsko-akcionog filma. I da, namerno ne kažem džejmsbondovskog filma, pošto je problem nastao upravo onda kada je ta odrednica postala žanr po sebi. Jer, koliko je trebalo da sve to sklizne u nenamernu samoparodiju? Pogledajte Umri drugi put kao odgovor na pitanje. Srećom pa su se producenti dovoljno zamislili da ne dozvole da serijal konačno udari u zid i izdahne na blagajnama, kao što se desilo sa Zvezdanim stazama.

Bond je prizemljen, pa bi sada u ringu s Džekom Bauerom i Džejsonom Bornom, jedan na jedan, i bez pomoći Q-ovih spravica, mogao da izađe kao pobednik. A opet, koliko je novi Bond sirov, hladnokrvan i spretan kada treba, toliko je deo toga u stvari jedna vrsta blefa – deo novoustanovljene ljudskosti gde su banalne greške (poput jednog momenta u inače odličnoj i sugestivno režiranoj sceni trovanja i samooživljavanja), kao i preterana samouverenost koja se obija o glavu, nešto što ide u rok službe, čak i za Džejmsa Bonda. U takvoj podeli karata Craig se savršeno snalazi; on uspeva da ujedini dovoljno protivrečnih karakternih osobina koje ga čine zanimljivim likom i za gledaoca neiniciranog u lik i delo Džejmsa Bonda. Negativci su takođe bliži realnosti i zdravoj pameti, ali to ne znači da su nezanimljivi. Nekoliko ekscentričnih detalja u karakterizaciji/fizionomiji sasvim su dovoljni kada je u pitanju Le Chiffre, koji, iako proračunati hladnokrvni ubica, nije svemoćni zli genije, već tek jedan od šrafova u većem i komplikovanijem mehanizmu koji se i sâm, slično Bondu, obilato oslanja na puko blefiranje. Ukratko, u tako koncipiranom univerzumu niko nije bezbedan i niko ne prolazi tek tako bez ožiljaka (obe vrste).

Ovo je najduži Bond film dosad, dok mu je najbliži po minutaži (ali i po nekim bitnim detaljima u zapletu) pomalo potcenjeni U službi Njenog veličanstva. Dramaturška struktura filma je neobična pošto umesto klasične postavke s tri čina ovde imamo skoro pa čin viška. Međutim, i pored rastezanja materijala do granice kada to deluje usiljeno, izgleda da je ovo bio najbolji (ako ne i jedini) način da se priča zaokruži a da bude zadovoljena i publika žedna akcije, ali i sâm Bond, čija se geneza tako logično privodi kraju (tj. novom početku). Kako se film odmotava, uklapaju se sve one sitne kockice Bondovog karaktera (kao npr. odnos prema ženama) koje su se u prethodnim filmovima uzimale zdravo za gotovo, a formiraju se i dobro poznate navike (votka-martini). Uostalom, nije li poenta svake drame (pa i ove tzv. džejmsbondovske) da protagonista na kraju bude promenjen, da događaji kroz koje prođe ostave nekakvog traga na njemu, umesto da bude puka marioneta u smokingu, zarobljena u šablonu koji pod velom navodne tradicije krije brojne slabosti. Zato, kada na samom kraju čujemo sada već čuvenu repliku: „Bond, Džejms Bond“, te reči prvi put bivaju smeštene u odgovarajući kontekst. To više nisu reči samouverenog plejboja koji šarmira, već presuda ubice koji je došao da naplati dugove i da svima stavi do znanja da njegovo vreme tek dolazi.