Na krilima mašte

Scenario: Terry Gilliam, Tony Grisoni (roman: Mitch Cullin)
Uloge: Jodelle Ferland, Brendan Fletcher, Janet McTeer, Jeff Bridges, Jennifer Tilly
Žanr: drama/bajka
Trajanje: 122 min.
Proizvodnja: USA, 2005.
Zvanični web: www.tidelandthemovie.com

Terry Gilliam se vratio iz La Manče samo da bi odmah krenuo putem od žutih ciglica, pravo kroz zečju jazbinu pa gde ga put dalje odvede... Ako su Braća Grim film gde se Gilliam na vrlo neposredan način bavi bajkama i njihovim tvorcima, u Opustošenoj zemlji se on naizgled vraća u stvarni svet, ali ga sagledava okom desetogodišnje devojčice izuzetno bujne mašte. Mali omaž Strahu i paranoji u Las Vegasu na samom početku se čini gotovo kao pleonazam kada se dođe do Alise u zemlji čuda, ali s druge strane, ovde i nije reč o drogama već o promeni percepcije do koje pod dejstvom narkotika dolazi. A nema jače droge od mašte. I to vam je, manje-više, to.

Naravno, da se diskutovati i o drugim pojedinostima. O dramaturgiji bajke, sa sve prinčevima, (čeličnim) aždajama i vešticama, koja primenjena na realnost mnogo više uznemiruje nego što deluje ljupko, poput Amelije Pulen recimo. O svojevrsnom povratku u Brazil gde je svet mašte jedino moguće pribežište od stvarnosti koja se ne čini toliko sumornom koliko zapravo apsurdno ravnodušnom (što je možda i strašnije). I naravno, o tački gledišta deteta koja do kraja definiše ovaj film. Za mnoge gledaoce to će biti frustrirajuće iskustvo, za druge će biti pravo uživanje izgubiti se u mašti deteta, koja je kadra, ne da prosto negira mračnu stvarnost, već da preraspodeli sve deliće koji je tvore tako da od svega napravi jednu veliku igru. Svejedno da li je reč o lešu oca koji se raspada u fotelji, duhovnoj i materijalnoj bedi, natuknicama pedofilije... Na narativnom nivou film gotovo da i nema pravi zaplet već je on deo fantazije kojom se oneobičava banalno i romantizuje odvratno. Gilliam je dakle nevidljiv u svojstvu pripovedača. On ne morališe. Ne osuđuje, i ne propagira; ali i ne manipuliše i ne eksploatiše. Ne pravi kontrast između fantazije i realnosti. Samo dočarava. U svemu ostalom, vrlo dosledno, uloga reditelja izjednačena je s perspektivom glavne junakinje.

Može se reći da je Gilliam u estetskom smislu transponovao preokupacije u ključu moderne bajke, osobene kako za njega tako i za autore poput Burtona ili Jeuneta, na jedan viši, kvalitativno drugačiji nivo. Sam postupak je radikalan, ali upravo fokusiranost na jedan sveden ambijent, kako u pogledu poprišta dešavanja tako i kada je reč o likovima koji su se tu zadesili – namerno svedenih na karikirane krokije gledano iz ugla devojčice, jedinog pravog lika, pomaže da film ne zagazi u pretenciozne vode ili se prosto raspline. S druge strane, redundantnost je neminovna posledica ovakvog pristupa i pomaže ako se naprosto prepustite iskustvu, a eventualnu analizu ostavite za kasnije.

Opustošena zemlja je vizuelno impresivan, hrabar autorski film koji će izvesno podeliti publiku, pa čak i Gilliamove fanove, ali i delo dovoljno unikatno da mu je mesto u istoriji filma već osigurano.