Road to Nowhere

Scenario: Alfonso Cuaron, Timothy J. Sexton, David Arata, Hawk Ostby, Mark Fergus (po istoimenom romanu P.D. Jamesa)
Uloge: Clive Owen, Michael Caine, Claire-Hope Ashitey, Julianne Moore, Peter Mullan, Danny Huston, Chiwetel Ejiofor
Žanr: sf/drama
Trajanje: 109 min.
Proizvodnja: USA, 2006.
Zvanični web: www.childrenofmen.net

Ako budućnost definišemo (pomalo idealistički) kao zaveštanje za naše potomke, a nasuprot sebičnog, suštinski samoobmanjujućeg, produžetka sadašnjeg trenutka, postavlja se pitanje koliko altruizma te vrste preostaje u svetu u kome je ideja budućnosti obesmišljena, i gde je haotična sadašnjost rastegnuta do granica pucanja (kako sistema, tako i pojedinca). Takav svet je svet bez dece koji je i svet bez obaveza, što će opet nekome stvoriti iluziju hedonističkog raja. Ali hedonizam kao puko pražnjenje ventila uvek je kratkog veka, dok se iz haosa koji prati svaki veliki društveni poremećaj rađa potreba da se nadomesti izgubljeni poredak. Škole se tako zamenjuju logorima, a porodica odredima smrti, tj. terorističkim grupama (po ličnom ukusu). Mrvice nade najbolje je utopiti u alkoholu ili već nekom, od države preporučenom, narkotiku...

Godina je 2027. i prošlo je skoro 19 godina od kako je čovečanstvo suočeno s nemogućnošću reprodukcije. Biološki sat planete već uveliko otkucava, a društvo se polako i sigurno raspada. Velika Britanija je militaristička država u trenutku kada je ostatak sveta već otišao do đavola, neka vrsta poslednjeg uporišta ili pak poslednjeg konačišta koje preti da se pretvori u masovnu grobnicu. Najmlađi stanovnik planete ubijen je u svojoj 18. godini. Izbeglice se organizuju u pokret otpora koji se ubrzo pretvara u odraz u ogledalu onih protiv kojih se bore... Već prvih 15 minuta provedenih u ovako zamišljenom svetu smesta potiskuje svu artificijelnost filma V kao Vendeta. London je ovde prljav, hladan, sumoran... Mešavina svakodnevice, dobro poznate u mnogim krajevima (trećeg) sveta, i daška ne previše napadne naučne fantastike oličene u vidu stalnih audio-vizuelnih propagandnih poruka koje prožimaju sivilo grada. Engleska provincija je na početku prikazana kao kontrast gradu i svojevrsno utočište (uvek zabavni Michael Caine, ovde u ulozi čuvara uspomena na neka lepša vremena), ali se u nastavku potencijalni kliše razbija, pa “seoska idila“ postaje smrtonosna zamka. Na kraju, odlazak u grad-zatvor u trećem činu pretvara se u produženu sekvencu bekstva iz haosa sveopšteg krvoprolića.

Nameće se poređenje sa 28 dana kasnije, Dannyja Boyla, ali samo po nekom opštem postapokaliptičnom ugođaju i atmosferi životnosti koja proizilazi iz kadrova koji jesu pažljivo promišljeni, ali ne i ispeglani do perfekcije. I premda se zapleti (pa i žanrovi) razlikuju može se povući jedna zgodna paralela, a zatim i distinkcija u vezi tretmana glavnog junaka. Dok kod Boyla junak prolazi kroz tipične faze inicijacije nevinog u nasilje a radi preživljavanja, kod Cuaron glavni junak, vladin službenik Theo Faron ( C. Owen ), nije sklon da se neposredno uključuje u borbu koja očigledno nije njegova. Ali bačen u struju haotičnih događanja (koja ga ubrzo pogađaju i na veoma ličnom nivou) on pokušava da se održi, da preživi dan i, napokon, da pomogne drugom ljudskom biću. Za razliku od vlade, navodnih boraca za slobodu i drugih interesnih grupa koje se i kada se pojavi nada za očuvanje budućnosti ponašaju po inerciji, u skladu sa sopstvenim sebičnim načelima koja priznaju samo sadašnjost gliba iz koga nisu sposobni da maknu, Theo se bori za budućnost pošto je odbacio iluzije o njoj (ideologiju), boreći se za konkretnu stvar ovde i sada. Gubitak onih poslednjih emotivnih spona sa prošlošću, oličenih u konkretnim ljudima, njega ne pokreće na osvetu već samo učvršćuje u istrajnosti na već zacrtanoj putanji. To je zapravo njegova inicijacija, veoma suptilno predstavljena – on ne odbacuje nasilje, svodeći ga na nužno zlo, ali ni u jednom trenutku se ne oseća komotno u toj ulozi čime izostaje svako poistovećenje s agresorom tj. ne postaje klasični akcioni junak.

Potomci su vizuelno fascinantan film – Emmanuela Lubezkog u kombinaciji sa Cuaronovom režijom daje uznemirujući osećaj da ste na licu mesta, ali ipak bih završio s nekoliko čisto literarnih paralela. Ovu vrstu ljudske pustoši (neizbežnog pratioca fizički ovaploćene apokalipse) nabijene potisnutim emocijama perfektno je dočarao Albert Camus u svom klasiku Kuga; a od manje očiglednih poređenja, John Christopher u SF-romanu Smrt trava (oba ova dela imaju svoje ekranizacije). Mračnu sliku budućnosti od čije se ostvarivosti, na žalost, nismo otresli slikovito je opisao jedan domaći autor, i to još davne 1991. Još samo da se pojavi domaći ekvivalent Alfonso Cuarona da to prenese na platno.