Prva truba rock ‘n’ rolla stare Jugoslavije i nove državne zajednice/samostalne Srbije (odaberite u trenutku čitanja najpribližniju varijantu) govori o svojim počecima, usponu i padu prve postave Discipline Kičme, “zlatnim 80-im”, turbulencijama 90-ih, holandskoj i srpskoj rock sceni, povratku na srpsku scenu kroz rad u grupama Kanda Kodža i Nebojša i Zerkman Big Bang Trio.... i mnogo čemu drugom. Dame i gospodo, monsieur Zerkman!
POPBOKS: Kako si počeo da se baviš muzikom, da li si radio nešto pre Discipline?
ZERKMAN: Ušao sam u muziku tako što sam sa 12 godina počeo da sviram trubu u nižoj muzičkoj školi, a pre Discipline Kičme sam svirao u nekom jazz sekstetu tokom 1982/83. Pre toga, 1981/82. postojao je Omladinski Big Band, koji je vodio Eduard Sadjil, to je bio bend sastavljen od mladih muzičara, većinom iz srednjih škola, koji su hteli time da se bave, ali nisu imali način, pa je to tako postojalo, a svirali smo po festivalima.
Onda sam počeo da sviram u Big Bandu RTS-a, s njim sam snimio neke stvari i učestvovao na jazz festivalu. Imali smo i neke snimke koje smo slali na festivale na kojima smo hteli da sviramo. Nije to bilo loše, trajalo je neko vreme – dok se meni nije smučilo da sviram standarde.
I onda si ušao u rock ‘n’ roll?
U to vreme sam hteo da radim neku slobodniju i malo žešću varijantu, ali nisam naišao na razumevanje okoline, tako da se neko vreme nije ništa dešavalo dok me jednog dana marta ‘84. nije pozvao
Duško Kojić, rekao da je čuo za mene i da hoće duvača u bendu i pitao da li sam raspoložen; ja sam rekao da ne znam, na šta je on rekao: “Ako si raspoložen, dođi sutra na probu u SKC“.
Kako je izgledala karijera Discipline pre opipljivijeg uspeha krajem 80-ih, u pogledu izdavača, publike, koncerata?
Bilo je teško, sviralo se za neke simbolične cifre ili da ne znaš da li ćeš da zaradiš ili nećeš. Publika, neki su bili zapanjeni, bilo je uvek fanova, a bilo je i nekih što nisu znali šta ih je snašlo. Sa izdavačima je jako teško išlo, govorili su nam da to što radimo nije komercijalno, dosta dugo se sve baziralo na entuzijazmu.
A onda, od Dečje pesme nadalje? Kako se sećaš tog perioda i kakve su bile okolnosti kad je bend prestao da funkcioniše?
Tad je sve bilo neviđeno pozitivno, dosta smo svirali, koncerti su uglavnom bili izuzetno posećeni, a svirali smo najviše u Srbiji, Hrvatskoj, Sloveniji. U Bosni se skoro uopšte nije sviralo, eventualno u Sarajevu, a tu je bilo jako čudno. U Makedoniji se sviralo, a u Crnoj Gori se nikad nije sviralo, niti nas je iko ikad odande zvao.
A prestali smo jer su u to vreme u bendu bili Kuzma na saksofonu i Gulić na bubnju, a već je počela da se dešava frka. Sad, da je bilo mogućnosti da se ti ljudi adekvatno zamene nekim drugim, možda bi nešto i bilo, ali bilo je jako teško naći ljude tog afiniteta; s druge strane, prilično nam je pao moral, jer je te 1991. godine trebalo da sviramo u
Sijetlu na jednom velikom festivalu.
To je festival koji se organizuje svake godine i na kome učestvuju sve same svetske zvezde, a bira se i jedan neafirmisani bend iz cele Evrope, ne samo istočne. I od svih bendova, oni su pozvali nas, i na tom festivalu, koji je trajao 3 dana, to veče kada je trebalo mi da sviramo, satnica je bila ovakva: prvo je trebalo da sviramo mi, pa Neville Brothers i posle njih
B.B. King. To je sve bilo dogovoreno, poziv je došao početkom maja, a festival je trebalo da se odsvira krajem septembra.
Međutim, velike demokrate američkih država nisu htele da nam daju vizu, urgirali su i organizatori odande i neki ljudi odavde, čak smo lično išli i kod Warrena Zimmermanna, međutim rečeno nam je “situacija je takva i takva, nema problema, kad se završi ovo što se dešava, onda ćete ići”.
U kom pravcu se kretao zvuk benda posle Novih iznenađenja...?
Uvek se radilo nešto, nikad nije bilo ono – e sad radimo nove pesme, nego smo u kontekstu svega što smo radili pravili i nove pesme. To se radilo i tada, posle Novih iznenađenja..., a kako bi to ispalo na kraju, to niko ne zna. U svakom slučaju, bilo bi još više u pravcu u kom se do tada razvijalo, da kažem uslovno, bilo bi plesno. Naravno, sa puno energije, kao što je i bilo. Ali, nikad nećemo saznati kako bi se to okončalo. Žao mi je što taj bend nije napravio internacionalnu karijeru, jer apsolutno je to vredelo i apsolutno je bilo na svetskom nivou. To je u tom trenutku bio svetski bend, žao mi je što nije isfuran do kraja. Ali dobro, šta sad...
Šta misliš o engleskoj i današnjoj postavi Discipline?
Kad je izašla ta prva engleska ploča, meni se to stvarno dopalo, to mi je i najbolje što je ta postava uradila. Mada ne znam koliko ja mogu da budem objektivan ako pričam o tome. A moram priznati da nisam slušao nijedan koncert ove srpske varijante, pa ne mogu to da komentarišem.
Šta smatraš muzički najvrednijim iz tog vremena; gledajući celu tadašnju Jugoslaviju, šta bi preporučio nekom klincu koji ne zna ništa o muzici 80-ih, koje ploče?
Prevashodno treba da se orijentiše na beogradsku scenu, a od ostalih ajde da pomenem
Haustor. Iz Bosne jedini bend koji bih pomenuo je Kongres, ne zato što sam ja neko vreme svirao sa njima, nego što je to po meni tamo jedino bilo vredno. Ovo drugo je seljana, bila i ostala, i niko me neće ubediti da je tamo bilo nečeg vrednog. Iz Slovenije me ništa iz 80-ih nije nešto specijalno radilo. U Makedoniji je bio Leb i Sol, taj prvi album je interesantan, ali to je ‘78, a posle su bili onako... Iz Hrvatske verovatno ima još nešto što je interesantno, ali sad ne mogu da se setim.
Kako ti se iz današnje perspektive čine tzv. “zlatne 80-e”?
Što se tiče muzike, mislim da je bilo stvarno odličnih bendova, bez obzira na to da li sam ja neke od tih bendova voleo ili nisam, bilo je tu bendova koji su bili na zavidnom nivou. Uvek sam govorio ljudima da su neki od tih bendova zvučali svetski i to tvrdim i danas, to nije bilo odlično samo na nivou SFRJ, već na globalnom, ali eto, to se nije suviše eksploatisalo napolju.
A ta paralela nekad i sad, to je sve toliko drugačije da bi za svaki segment života mogao da kažeš da je drugačiji, ne samo za muziku. To je neka sasvim druga priča, ali druga priča je i u Njujorku i u Berlinu i ne znam gde sve ne, i to je sve normalno. A to što mislim da je tada bilo mnogo bolje, to je druga stvar.
Šta si radio posle razlaza Discipline?
Otišao sam u Amsterdam. Nisam mogao psihički da podnesem sve što se dešavalo i rešio sam da idem negde, a pošto nisam imao para da idem u egzotične krajeve, otišao sam u Amsterdam na jedno metar-dva, ali sam ostao malo duže.
I kako je bilo tamo?
Ja sam očigledno imao iluziju da tamo postoje bendovi i da može da se radi nešto, međutim kad sam došao tamo, video sam da je to u suštini siromašna scena, eventualno postoje neki underground bendovi koji su jako lošeg kvaliteta, koji sviraju bukvalno za par piva. Ako sviraš jazz standarde, imaš jazz klubove u kojima sviraš za bedne pare.
Probao sam tamo da napravim neki bend, ali ne može, jer moraš da plaćaš probe, sve to užasno košta, a ni nemaš nešto para. I onda sam jedan dan dao oglas u novine, zato što nisam imao para, pa sam rekao – bolje da sviram bilo šta nego da čistim klozete – i pozvao me je jedan latino bend koji su vodila neka braća crnci iz Surinama. Oni su plaćali probe, svirka je bila komercijalna, i svirali smo jednom-dvaput nedeljno. Zadržao sam se jedno godinu dana, čisto da se nešto dešava, da ne sedim na jednom mestu – idem, sviram, uzmem neke pare i zabavljam se.
Da li ste snimili nešto?
Ne, pošto su oni u jednom momentu bili teški na parama, pa je par nas iz benda posle izvesnog vremena tražilo nešto više para, jer smo smatrali da treba da budemo malo bolje plaćeni, što oni nisu hteli, pa je par nas napustilo bend. Prešli su se jer su mislili da će lako da nađu zamene za nas i ubrzo nakon našeg odlaska saznao sam da se bend raspao.
Možeš li da uporediš srpsku i holandsku rock scenu?
Mogu, Srbija ima scenu, Holandija je nema. Ako izuzmemo Urban Dance Squad koji je napravio nešto, mada su oni to napravili u Americi, ne u Holandiji. Bio sam neprijatno iznenađen kad sam video da jedan holandski bend, čini mi se da se zvao Traffic Jam, u kome je 12 ljudi sviralo neki kilavi funky (čak je bila varijanta da i ja tamo nešto sviram), uglavnom, oni su u to vreme imali nekih pet ili šest zvaničnih izdanja, skoro nikad nisi mogao da vidiš na televiziji.
Jednom godišnje bi svirali u Amsterdamu i s vremena na vreme su putovali, čak i u neke egzotične krajeve, ali su putovali za smešne cifre. Njih 12 odu na Kanarska ostrva i sve je kao super, ali svako od njih uzme po 50 guldena, što je bilo manje od 50 maraka. Na sceni nema kinte.
A kreativno?
Ma kakvi, to je tamo sve jako pomereno i slabo. Znao sam ljude koji su upisali čuvenu jazz akademiju u Amsterdamu; kad bih otišao kod nekog od njih ko je recimo na drugoj godini akademije i pitao da mi pokaže nešto što sada uči, to su bile stvari koje se kod nas bukvalno uče u prvom srednje, ali bukvalno. To su neki diktati ili tako nešto. Znam ljude koji su to završili i koji su ostali nepismeni ili polupismeni što se toga tiče, a o kreativnosti je iluzorno pričati.
Ali, video sam da je tako i u drugim oblastima, jedna moja drugarica je studirala taj Šeling i tu krajem godine prave izložbu primenjenih radova od kojih se jedan nagrađuje i onda – eto koliko je njima samo kinta bitna – pobedi devojka koja je napravila jedan veliki metalni gulden. Nikakva to umetnost nije, ali njih je to najviše dojmilo, iako je tu bilo nekih odličnih kreacija, ali to očigledno tamo ne vredi.
A inače, kod svih kod kojih ideš na biro i kažeš – nemam posao, oni pitaju “a šta radiš?”, ti kažeš “sviram”, na šta svako od njih kaže “pa sviram i ja”. To je veliki problem tamo, svi kao iz hobija sviraju nešto, i oni misle da je to tako. I kad završi svojih pet radnih dana za platu, on petkom i subotom uveče ode u neki jazz klub da svira na instrumentu na kome vežba.
Zato ima mnogo saksofonista, a ne zna se koji je lošiji. Ne možeš da kažeš “aj’ da vidim koji je dobar”, nego samo koji je gori od kojeg. Tamo sviraju za 50 guldena, popiju par piva i njima je super, ali tako ti snižavaju kriterijum. A posle toga je došao period kad se i to maltene izgubilo i kad su na sceni bili samo DJ-evi. Bend kao bend više nikog ne interesuje.
I tamo je stigla ta pošast...
Tamo je stigla i tamo sam prvi put čuo izraz “ko svira večeras?”, što mi je bilo fascinantno. “Ko svira večeras?!”, meni u prvom momentu to nije bilo jasno, a onda sam shvatio da to znači “koji DJ nastupa”. Neću da potcenjujem taj zanat, ali da sviraš, brate, ne sviraš.
U drugoj polovini 90-ih radiš u bendu Bukvar Bukvar, što je priča koja je ostala nekako kratkog daha.
Tu su dve stvari: jedna je što sam ja živeo na relaciji Beograd-Amsterdam, ali ništa se ne bi desilo i da sam bio sve vreme tu. Snimili smo album i gde god smo svirali, reakcije su bile kao “super je to”, svima ili većini se to dopalo, ali, s druge strane, marketing i menadžment su bili nula. Sam to ne možeš da izguraš.
Kad čujem da neko od ovih kvazi pop-dens-narodnjaka priča nešto na tu temu, na primer kad dođe jedan Aca Lukas i na pitanje zašto je počeo da svira narodnjake, da li zato što kao rock muzičar ne može da uspe, on kaže: “Ne, to nije tačno, ako si kvalitetan, uspećeš”. To nije tačno, možeš da budeš najbolji na svetu, ali ako nemaš nekog ko će da radi neke stvari za tebe, ne možeš ništa sam da uradiš.
Sarađivao si i sa drugim bendovima. Da li možeš da navedeš neke od tih saradnji?
Sarađivao sam sa pomenutom sarajevskom grupom Kongres ‘84, i to samo na svirkama, jer su oni u to vreme već izdali svoj prvi album. Imali su jednu stvar sa duvačima, pa su zvali mene i jednog trombonistu da gostujemo na koncertima, međutim pošto smo počeli da se družimo, oni su me pitali da li bih ja ostao u bendu, tako da sam svirao sa njima jedno vreme, čak je bila varijanta da se snima drugi album u jesen ’85. koji smo spremili, ali već je počela frka oko nekih ljudi u bendu, pa se to nije desilo, mada je bilo jako zanimljivo.
A ja sam inače devet meseci studirao u Sarajevu i ni u ludilu nisam imao nameru da tamo živim, bilo je jasno da se vraćam u Beograd i dogovor je bio da se svira sa Disciplinom, pa je bilo nemoguće da sviram u dva benda iz dva grada.
Onda, imao sam, tako, svirke sa bendovima sa novosadske scene,
Obojenim Programom, Boyama. Radio sam neke snimke sa Du Du A koji nikad nisu izašli a 1987/88. sam bio zaposlen u PGP-u i paralelno sa Disciplinom sam svirao u Big Bandu. Svašta se dešavalo.
Šta smatraš da su glavni problemi naše rock scene?
Organizacija posla, počevši od autorskih prava, koja nikad nisu bila rešena i ko zna kad će biti rešena, preko menadžmenta, gde se ne zna ko je menadžer u profesionalnom smislu, ko radi posao kako treba. U zemlji u kojoj su mnoge stvari neorganizovane mislim da je ovo jedna od najneorganizovanijih oblasti, bila i još uvek je. Prvo treba zakonski regulisati stvari, a licenca i sve to što sad čujem da treba, ok, izvadiću ja licencu, ali plati ti meni svako emitovanje. Niko ništa ne plaća, a hoće da te kazne ako nemaš licencu.
Da li si pratio domaći rock 90-ih?
Nisam nešto preterano pratio, ali primetio sam kad su se pojavili KKN, Darkwood Dub, Presing, Plejboj,
Eyesburn... Od tih novijih bendova, jedino što mi se stvarno dopalo bili su KKN i
Darkwood Dub, drugo mi se nije nešto preterano dopalo, čak i ploče nekih bendova koji su već postojali nisu mi se nešto dopale, ali šta ja znam, sve je to tako čudno; čudna situacija – nisi kod kuće, ekipa i dalje nešto radi, a ti živiš u nekom drugom svetu. Mnogo je to čudno, mada sam uvek pozdravljao da neko nešto radi, posebno u tim uslovima.
Šta misliš o KKN pre i sada?
Sad sam rekao da mi je to bilo zanimljivo, dobro, jedino što mi se negde nije dopadalo je to pevanje na engleskom, ja sam uvek za to da se primarno peva na srpskom. I malo mi je bilo too much tog regea. Ali dobro, koliko su ljudi tad imali godina, jasno mi je sve i kod tog benda mi je dobro što vidim da se, kako vreme prolazi, to razvija u jednom pozitivnom fazonu, po meni nema tu nekog slabog momenta. Ova poslednja ploča jeste ubedljivo najbolja, mislim da će biti nešto još bolje.
Tvoj stil se menjao od post-punk eksperimentisanja do osobenog zvuka koji danas prezentuješ u KKN i Zerkman Big Bang Triju. Kako će se tvoj zvuk dalje razvijati?
Znaš šta, jednostavno ne razmišljam o tome. Iako mi sad ljudi kažu da sviram drugačije nego onda, i to je ok, ali ne opterećujem se time, važno je da se to dešava. Sad radim nešto što sam hteo sa Bukvarom da radim, da eksperimentišemo sa procesorima i tim stvarima. Mislim da je sve kako treba i da će ići kako treba, uopšte nisam u frci oko toga.
Postoji li neki instrumentalista sa domaće i svetske scene koga bi pomenuo?
Mogu da izdvojim Ferisa Mustafova. Ok, i Bobana Markovića. A ovo kao, rock, jazz, ovi mladi jazzeri, to je kopija kopijine kopije, to ja ne priznajem, može da me pljuje ko ‘oće, to je tako. A ljudi koji sviraju u rock bendovima – isto, nažalost, ne mogu nikog da izdvojim.
Sa strane scene ne znam te neke novije svirače, slušao sam neke novije bendove, norveške, švedske, recimo, ali niko me od tih duvača nije nešto impresionirao da bih se dalje zainteresovao, mada voleo bi da čujem da ima neko... Verovatno da postoji neko, ali ja i danas kad hoću nešto da slušam, pustim James Chancea, Maceo Parkera...
Koje instrumente koristiš?
Kad sam počeo, svirao sam neki istočnonemački krš, pa sam posle svirao Yamahu. A ovaj Bah (to je jedna od pet najpoznatijih firmi za duvače – op.a.), na kome sada sviram, imam ga od 1981. Sutra kad bih kupovao, verovatno bih opet kupio Baha. Eventualno, probao sam neke nove Yamahe, to su dobri instrumenti, ali su ubedljivo najskuplji. Mada, najviše bih voleo da skupim neke pare pa da restauriram Baha. Što se odlika tiče, neka ima mekši, neka oštriji ton, ali opet to mnogo zavisi od onog ko ga svira. Da imam još para, kupio bih jedan pocket trumpet, ono što je svirao Don Cherry, i kupio bih jednu fligelhornu, na hrvatskom krilnica ili krilni rog.
Sećam se da si u portretu Discipline Kičme u Rocku krajem 80-ih izjavio da ti je ambicija Bijelo Dugme, što se kasnije pojavilo na unutrašnjem omotu Novih iznenađenja... Na stranu zabava i šala, ali kako ti deluje mišljenje jednog dela javnosti da je Bregović ovde upropastio rock ‘n’ roll?
Ne znam kako je on mogao da ga upropasti. Ko je voleo da sluša taj pastirski rock, to je njegov problem, ja to nisam voleo nikad, ni kao klinac. Sad zvuči bez veze, ali meni su ljudi mlađi od mene posle govorili: “Pa ti si bio klinac, imao si 13, 14 godina, i pljuvao si to, dok su razne ekipe to slušale, a posle se ispostavilo da si bio u pravu”. Ja sam prepoznao da je to bilo sranje. Ali, mnogo bi on bio velika faca da on to može da upropasti, zato što on nije taj. Ne mislim da je to nešto mnogo bitno, kao ni priča da je turbo-folk ubio rock ‘n’ roll. To uopšte ne može tako da se gleda.
Šta slušaš ovih dana?
Sve češće posežem za nekim starijim pločama. Neke varijante jazza koji sam jedno vreme potpuno zapostavio, pogotovu u periodu razvitka hip-hopa, pošto se meni to jako dopadalo, Beastie Boys, Public Enemy... E, sad znamo šta je i od toga ispalo. Od ovog novog što se pojavljuje, ni za šta ne mogu da kažem – ovo je stvarno super. Ima nešto što je okej 10 %, a 90 % đubre. Do pre 3-4 godine išao sam i po rejvovima, ima i tu kvalitetnih stvari, ali i to se rasplinulo.
U principu, slušam stariju muziku, snimke iz 50-ih i 60-ih, kakve veze ima koja je godina? I slušam, naravno, A Certain Ratio, Rip Rig and Panic, Float Up CP, tu peva Neneh Cherry, Pop Group... Napraviš pauzu sa tim, ali se iznova vratiš. Vraćam se i Hendrixu, Janis, Creedenceima, a na kraju i Parkeru, Milesu, Mingusu...
Reci nam na kraju nešto o Zerkman Big Bang Triju.
Pored ovog angažmana u
KKN, imam taj autorski bend
ZBBT. Počeli smo da radimo pre godinu dana i u poslednje vreme relativno često sviramo i prilično je dobro posećeno, s obzirom na to da je to klabing varijanta. Želeo bih što pre da napravimo neko izdanje, da sviramo po nekim festivalima, jer opet je to muzika koju ne mogu ljudi da kvalifikuju – nije jazz, nije pop, a nije ni rock, ali tvrdim da je to muzika koja bukvalno svuda može da prođe. Možda zvuči prepotentno, ali ja sam siguran da ako sutra sa Big Bangom odem u Njujork, da će to da prođe.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.