Konstantna nit buke kroz vreme

U jednom od do sada najotvorenijih razgovora sa novinarima, obavljenom prošle godine na jednoj terasi u Mišarskoj ulici, prvobitno za časopis Balcanis, Crni Zub priča, kako i treba, o svemu. Od samog početka.

U međuvremenu, klub Akademija, potom Dom omladine, a od sada i POPBOKS postali su domaćini novih Kojinih iznenađenja. Za razna pokolenja. Fank-I-Lastiš je jedno od njih?

“Fank-I-Lastiš Crnog Zuba je akcija koja obuhvata razna dešavanja: pet disco-nightsa koji su se odigrali tokom prve polovine 2004. u klubu Akademija”, kaže Koja.

“Ljudima sam puštao malo drugačije DJ setove propraćene animacijama i lupovanim filmićima koji su se vrteli po zidu Akademije, da bi sve kulminiralo jam-sessionima na kojima je, pored mene na solo gitari, svirala većina relevantnih beogradskih muzičara raznih generacija, popularnih i nepopularnih, ali za jamovanje zainteresovanih.

Sveopšta je kakofonija, gungula koja sigurno ne donosi dobro normalnom čoveku. Pedeset radio-stanica u Beogradu... To danonoćno, besomučno vrtenje video spotova... Koga više zanima muzika?

Sve je snimano i audio i video, uskoro me čeka miks i montiranje svega toga, te će se sve pojaviti na nekom aktuelnom formatu, DVD verovatno, no, to nije kraj akcije. Naime, POPBOKS će imati ekskluzivnu Fank-I-Lastiš web-video-seriju u nastavcima, jednom mesečno na svojoj web stranici... U međuvremenu, Dom omladine je osvežen novim ljudima i oni su pozvali Crnog Zuba da u njihovom bioskopu uredi nedelju dana prikazivanja filmova po svom izboru, što smo krstili imenom Superoperater, dok se u Malom klubu, tj. Klubu Superoperater dešavao dodatni, muzički deo celog događaja sa bendovima i DJ-evima. Superoperater će, inače, biti regularan filmski program Doma omladine, svakog meseca sa novim gostima – urednicima. ”, govori Koja i dodaje: “Još mogu reći da sam ponovo počeo da se bavim matičnim bendom i novim oblicima Disciplin A Kitschme. Snimićemo nešto uskoro, bože zdravlje. ”

KOJA: Na Čuburi. To je stari kraj u kome ima dosta zanatlija, automehaničara, vulkanizera, a karakterističan je po zajedničkim dvorištima... Dodiruje se sa Ulicom Maksima Gorkog i Kalenićem, a tu je i Neimar sa svim onim puzavicama i ladoležima na zgradama i kućama. Dakle, na sudaru, kao i obično, bogatijeg, “otmenijeg” kraja grada i onog drugog.

Ali ta dvorišta, komšije, podstanari... Tek kasnije ukapiraš da tu i nisu baš najnormalniji odnosi među ljudima.

Šarlo Akrobata: Bistriji ili tuplji čovek biva kad... (Jugoton, 1981)

Ljudi koji su tu odrasli imaju izvestan “pedigre”, ne previše urban. Tu je i moja osnovna škola Milica Pavlović, danas ponovo pod svojim starim imenom Kralj Petar II. Pokraj nje je pala bomba 1999. godine, na ugao Marulićeve i Vardarske, ulice u kojoj sam odrastao. Dakle, baš blizu mene. Tu je sutradan po bombardovanju došao Jesse Jackson, poznati američki borac za ljudska prava. Sad, ima tu jedan zanimljiv momenat. Kao mali, više puta sam gledao film Wattstax, kod nas preveden kao Crna braća pevaju, a postoji i ploča sa muzikom iz filma. To je snimak koncerta održanog 1972. godine povodom proslave sedmogodišnjice krvavih rasnih nemira 1965. u Wattsu, delu L. A, a jedan od razloga nemira bilo je i donošenje nekog člana američkog zakona kojim su crnci opet bili tretirani kao građani drugog reda. Crni izvođači bili su na bini, a publika je sedela na tribinama, jer nije smela da uđe na travu . U filmu, koga inače zovu i Black Woodstock, tada mladi Jesse Jackson sa bine objašnjava značaj svega toga, salutira Black Panther pozdravom i onda skandira I am Somebody, a ceo stadion za njim to ponavlja. To su kasnije semplovali Public Enemy i mnogi drugi... I to je meni zauvek ostalo kao – to je to... To je kultni film, a meni je takođe bio značajan zato što se tu pojavljuju Albert King, Bar-Kays, Rufus Thomas, Isaac Hayes i drugi izvođači iz Stax Labela, koji je i bio organizator koncerta. I sad, eto... Postavi mi pitanje.

Bio je to osećaj naivnosti, jer mislim da smo svi bili fenomenalno naivni, koliko god nas ima. U tom trenutku je još trajao trenutak nade, a onda sam malo pročitao o Jacksonu, ko je on u stvari i šta predstavlja, o Martinu Lutheru Kingu i, možeš si misliti, kako sam se osećao. Posle je dao i intervju, u Independentu, čini mi se, gde se slikao sa Clintonom u prijateljskom zagrljaju... Mada su i Public Enemy svojevremeno u Fight the Power nosili njegovu sliku na ulici...

Bilo je stalno nekog mrmljanja, negodovanja, ali se ne sećam nekih velikih frka. Vijetnam, to je bilo... Cassius Clay menja ime u Mohammad Ali..., Che Guevara... Moj otac je vratio partijsku knjižicu, i mislim da je zbog toga u izvesnom smislu nagrabusio.

Bio je šofer. Imao je težak, ali zanimljiv život, svirao je gitaru i usnu harmoniku. Bio je i književnik. Objavio je deset knjiga. Bio je od onih “odozdo”. Moja majka je skupljala ploče, bilo je tu i singlova rock muzike, kao i onih koji su se poklanjali uz muzički časopis Džuboks koji je tada izlazio. Među njima je i singl Rolling Stonesa Have you seen your mother, baby, standing in the shadow. To fantastično zvuči i danas. Ne znam baš da li su oni hteli da to baš tako ispadne, ali to je baš bilo bučno prangijanje! Kasnije sam počeo da sviram ćaletovu gitaru. On ju je zaključavao u ormar da bi me naterao da učim, ali sam ja ukapirao kako se ormar otvara. Svirao sam i kontrabas u muzičkoj školi Mokranjac, kod Vojina Draškocija, ali nisam završio tu školu. Već smo se preselili na Novi Beograd, u blok 45... Dvospratnice, ne soliteri... Tu je otac dobio stan od Udruženja književnika Srbije. Tamo je bio haos, močvare, a opet, bilo je u tim zgradama dosta umetnika. Bio je to jedan potpuno drugačiji fazon... Neko vreme sam bio i đak pešak, jer se išlo u školu u Bežaniju. Često sam posle obilazio stari kraj...

Danas je to čudno, ali tada je postojao jedan TV kanal koji je emitovao program od pet popodne do deset uveče, s tim da je utorkom bila pauza, dakle utorkom nije bilo televizije! Pa ti zaključi koliko smo informacija imali.

Sviđa mi se da ti ne bude prijatno (Helidon, 1983)

Sećam se da sam otišao kod jednog druga iz škole koji je imao stariju braću, i tu sam prvi put video Jaggerov poster. Tad sam prvi put osetio to, danas dobro mi poznato, uzbuđenje... A tada je, na primer, Zoran Leković bio strašno popularan...

Literatura? Mnogo pitaš, prijatelju (smeh). Zna se – Vajat Erp i Lun. U kući smo imali Vajata Erpa koliko hoćeš, ćale je voleo vestern i sve oko toga. Tu su bili i Jack London, Karl May, Elin Pelin i njegov Jan Bibijan, bajke... Mnogo sam čitao dečje knjige, nema drugih. Hobita, naravno. Ja i danas čitam dečje knjige.

Naravno, sve stripove - Nebojša, Baš Čelik, Dijabolik, stripove iz Politikinog zabavnika. Mada sam o nekima od njih malo promenio mišljenje. Vidiš šta se dogodilo sa Betmenom? Očajan film. Mandrak, Fantom – sve beli ljudi sa crnim slugama.

Prva ploča koju sam lično posedovao, još u osnovnoj školi, bila je Children of the Revolution T-Rexa. A od samog početka moja najveća fascinacija je bio Jimi Hendrix. Od početka do kraja.

On je imao u sebi taj tradicionalni crni blues koren, a istovremeno je rušio sve muzičke tabue i klišee. I naravno, sve je to bilo instinktivno. Miles Davis u svojoj biografiji kaže da nije mogao da veruje da Hendrix nije znao da čita note! Ah, ti jazz muzičari... Za te tri-četiri godine njegove ekstremne popularnosti, kada je snimao i izdavao ploče, nije bilo 10 dana, a da nije imao koncert ili snimanje. Takođe, probe su održavane u studijima i sve je to snimano, otuda beskonačni Hendrixovi snimci na tržištu. To je bio suludi ritam, koji sve govori...

Upravo sam jutros pogledao DivX Pictures at an Exhibition od ELP, to i danas zvuči heavy, nije uopšte nežna muzika. Naravno, malo je preopširno. Ali, taj zvuk i sad mogu da čujem i to je ono zbog čega sam se opredelilo za takvu muziku. Aktivan hard rock zvuk. A upravo buka – nešto što je jako – bila je ono što mi se i u punku dopalo. Dakle, konstantna nit buke kroz vreme, i O. K, ja sam zadovoljan.

Zvuk električnog instrumenta, na primer. Ali naravno da to nije samo do pojačala,

Svi za mnom! (Helidon, 1986)

gitare i struje. Stvar je u prstima, ili čime već sviraš. Obično prstima, jel' da? (smeh). To volim kao zvuk, ali kada govorim o sviranju, mislim da bi svako trebalo najpre da svira na akustičnom instrumentu, da na njemu ono što želi da odsvira - odsvira jako dobro. Onda može i sve ostalo. Jer i pre struje je postojao način da proizvedeš buku u muzici – blues svirači koji sviraju i pevaju jače ili slabije, duvači, sve zavisi od dodira sa instrumentom, od toga kakav je čovek. Kada ne čujem tu buku, meni je muzika nezanimljiva. Nije noise, pravac muzike koji je izmislila industrija, nije to ono o čemu pričam.

Pa, dobar je bas... a? Kada pravim muziku, na to gledam iz ugla slušaoca, jer mene zanima zvuk, a ne koji je instrument u pitanju, mada klavijature najmanje volim. Svi smo mi slušali Deep Purple, ali su mi takvi gitaristi uvek bili previše u fazonu: prsti, rad, sport... Bas ima snagu. A kad uključiš pedalu, to je mnogo moćan instrument. To je isto gitara samo što ima manje žica, ali zato pomera planete... No, to ne važi za sve basiste, naprotiv...

Roots Reggae mi nije blizak, sve to mi zvuči malo narodnjački, ali me je zato jako zanimao dub, da.

U Studentskom kulturnom centru su se dešavale najprogresivnije stvari, razni jam-sessioni, na primer po ceo dan bi se u holu sviralo, pa naravno da sam tamo odlazio. U SKC-u su svirali često i Igra Staklenih perli, kao i Inammorata...

Najlepše pesme, UŽIVO! (PGP RTB, 1987)

Tu sam počeo da se družim sa članovima grupe Limunovo Drvo: Duletom Dejanovićem, Milanom, Gagijem Mihajlovićem, a tu su bili i ostali, tada mladi, svirači: Švaba, Vd, Čavke, kao i stariji, pomenuo bih i Đuku, bubnjara Inammorate, kasnije i Pop Mašine s kojim sam se takođe intezivno družio tada, posle je svirao goč sa Disciplinom Kičme. Bio je tu i Dejan Kostić iz grupe I, kasnije Du Du A i tokom tih druženja i konstantnog džemovanja sa svim tim ljudima, naučio sam da sviram. To se kasnije pretvorilo u Šarla Akrobatu. Osim u SKC, odlazio sam i na jam-sessione posle jazz festivala u Dom omladine, koji su trajali do ujutru. U Beogradu tada nije bilo mnogo klubova. Kao tinejdžer sam išao na matine u Cepelin, gde se puštao rock i gde je Korni grupa imala neke nastupe. Zatim, bila je tu i diskoteka Delta 10 na Crvenom krstu koja je vrtela soul, funk, disco, crnu muziku. Inače, kao danas za techno, za taj zvuk se vezivala ekipa fino obučenih ljudi, šminkera, neki od njih su jurili dugokose ljude, tzv. čupavce da ih biju. Nas nekoliko smo bili jedini dugokosi i u džinsu koji su išli na ta high class posh mesta, zbog muzike, a imali smo prijatelja šminkera, te nas niko nije dirao.

Da, u Džuboksu sam se potpisivao kao Novica Talasić. Moma Rajin je uslišio moju molbu i dao mi prostor u Džuboksu.

Da, takođe sam bio i na Stranglersima u Zagrebu 1978. Koncert The Ruts bio je samo potvrda onoga što smo svi znali. Pre koncerta je bilo manjih grupica punkera, a posle njega je došlo do toga da treba promeniti celokupni dotadašnji muzički establišment, tako sam nešto i napisao.

Bez snobova se ne bi ni probio. Deca sa Dedinja su pokupovala kožne jakne i pravila punk i new wave bendove. Na koncertima u SKC-u je nastupalo po 20–30 bendova. Od svega toga je ostalo malo, zapravo, petoro-šestoro ljudi...

Mislim da je Milan rekao Pablo, neko Akrobata, a da je onda valjda Vd, ili ja, rekao Šarlo, svejedno. A zašto “akrobata”, pojma nemam.

Kako je propao rokenrol - muzika iz filma (PGP RTB, 1990)

Ljudi neke stvari rade instinktivno, a sve što smo mi tada hteli je da sviramo i da pravimo muziku koja će biti drugačija. Članovi Šarla su imali različita prethodna iskustva. Vd je kao perspektivni bubnjar svirao jazz, zatim i sa Suncokretom i mnogim drugim etabliranim grupama, Milan je sa Limunovim Drvetom već imao dosta pesama, dok sam ja vodio takozvanu New wave tribinu u SKC-u i bio plaćen za to, što je bila zasluga Nebojše Pajkića koji je radio u SKC-u. Slušali smo nove engleske bendove i njujoršku scenu, koja je bila više heavy, i sve je to uticalo da se potpuno promeni muzička percepcija. Nestale su ograde i pravila kako gitarista, kako basista treba da svira, već je glavno bilo biti drugačiji i - ljubav prema muzici. Takođe, imali smo i menadžera Keleta, koji je posle sa mnom osnovao Disciplinu Kičme.

To je ustvari bio poslednji nastup Limunovog Drveta, a u postavi smo bili i Vd i ja. Volim prve dve ploče Buldožera. Postojao je jedan bend Na Lepem Prijazni, sa kojima smo se družili. Inače, nisam neki veliki obožavalac Pankrta.

Ako već imaš tekstove, moraš nešto njima i da kažeš. Kad kažeš punk kod nas, odmah pomisliš - Pankrti i Pekinška Patka, a oba benda su mi bila malo neozbiljna. Pankrti su totalno skinuti Sex Pistols. A uvek je iza tih bendova iz Slovenije stajao neki SKOJ ili SSOJ, što mi je bilo sumanuto.

Dobro, i Šarlo je dobio neku nagradu Smela ptica, ne, Smeli cvet se zvala, dodelio nam ju je neki savez, nešto socijalističko, ne mogu da se setim... Uglavnom, bilo mi je smešno kada neki slovenački SSOJ kaže kako je punk dobar za našu omladinu. Ludilo! Zašto? Zbog čega? Čekaj malo...

Izvinjavam se, ali Kazalište ne smatram... Mislim da je ta grupa štetna. Azru nikad nisam voleo iako je tamo svirao moj prijatelj

Nova iznenađenja za nova pokolenja (PGP RTB, 1991)

Miša Hrnjak kod koga sam u Zagrebu spavao kad sam išao da gledam Stranglerse. Film mi se na početku dopao, posle manje jer su počeli da se bave estradnim pop pesmama, da bi se na kraju pevač direktno uključio u političke događaje... Neverovatna priča. Haustor mi se uvek najviše dopadao, i cela ta ekipa oko Kugla glumišta. Razumeli smo se... Skoro sam pričao sa novotalasnim kolegom Rundekom kada je boravio u Beogradu i on je lepo primetio da se uspeh Haustora i Filma desio posle frenetične podrške naše ekipe na njihovom koncertu u Domu omladine. Naime, tada se sedelo u publici, a onda smo mi poskakali i počeli da igramo, a za nama i publika... Šarlo je inače svirao više u Zagrebu i Sloveniji nego u Beogradu...

Ali muzika im je bila drugačija u odnosu na ostale, drugačije su poimali stvari. Imali su duvače... Postojala je svojevremeno, 70-tih, englesko-francuska hipi grupa Gong koju sam mnogo voleo i koja je takođe imala duvače i muzički se jako dobro šalila. Gong je imao taj pozorišni momenat koji mi se kod njih dopadao, a koji sam kasnije prepoznao kod Buldožera i Haustora.

Ja sam bio tvrdoglav, kao i obično, tako da je situacija bila - ja sa jedne - oni sa druge strane. Iako sam ja najmanje želeo raspad grupe, zaista. Ali očigledno je moralo da do njega dođe.

Da, postoje neki živi snimci grupe, koji će biti objavljeni kad piraterija nestane... Polako...

Ovaj poslednji nema veze... Ima utoliko što sam od tog filma kupio prvu bas gitaru. Mada je film totalni narodni trash.

Trudili smo se... Pravilno je vođena politika benda. Ali sve je bilo instinktivno. Treba znati da drugu ploču nisam mogao da izdam tri godine. Uglavnom, postojao je jedan momenat kada je doneta odluka da se mora postati zvezda. Shvatio sam da moram sebe da istaknem da bi se nešto desilo sa mojom muzikom.

Crni Zub uhvaćen okom paparaca u hranjenju veverice

Nisam više hteo da čekam sledeće tri godine da bih izdao ploču. Stavio sam kapu na kojoj sam napisao Najbolji. Ljudima moraš da nacrtaš... A kasnije su se neke stvari poklopile, naročito sa filmom Kako je propao rokenrol. Goran Gajić, koji je režirao treću priču u filmu, svojevremeno je sa Šarlom i Orgazmom napravio prvi intervju za zagrebački Polet, tu su bili Moma Rajin i Nebojša Pajkić iz SKC-a i Branko Vukojević iz Džuboksa... A inače, uvek sam čekao sebe, čekao ono što sam već uradio. Tako je i danas. Tek danas se u svetu pojavljaju grupe koje sviraju sa svešću rock grupe u svetu techna i drum 'n' bassa, što smo mi uradili još 1994. godine. Iako to industrija ne dozvoljava, ali takve grupe postoje. Npr. pop grupe kao što je The Music, koji čak liče u nekim momentima i na U2, što zaista nije pohvalno, drugačije strukturiraju i nastup i svoje stvari.

Otprilike 10.000, koliko mi je bilo prijavljeno, kao i prethodni, a i onaj posle njega. Dakle, četrdeset puta manje nego tiraži Riblje Čorbe ili Bijelog Dugmeta, koji su svirali narodnu muziku...

I Think I See Myself On CCTV (Babaroga / Tom Tom Music, 1996)

Ali se ispostavilo da su ploče Discipline Kičme kupovali marljivi ljudi. Počastvovan sam i srećan zbog toga što je većina bendova na beogradskoj sceni dobro upoznata sa onim što je radila Disciplina Kičme. Taj stav im je imponovao, i uputio ih da rade svoje... . Nažalost, vreme u kojem su oni odrastali bilo je veoma agresivno, a muzika Discipline nije bila ona koju ćeš pustiti popodne da se odmoriš. Mada sam se ja, kao i neki drugi, odmarao (smeh). Ali za prosečno uho nije. Svejedno, taj zvuk je bio u pravu, bio je opominjući.

Postoji razlika. Njihova borba je bila usmerena na to da normalno funkcionišu, da se nađu na istim mestima na kojima su bili ljudi koji im nisu dali da rade. Tako se kasnije ispostavilo, osim u par slučajeva. Što se mene tiče, da mene neko zove da budem, šta ja znam, ministar, ili bilo šta, nema šanse! Bože sačuvaj. Mada je bilo i takvih ludih ideja.

Bend se fizički raspao, pola benda je ostalo u Zagrebu, trebalo je da tražim druge ljude, a to mi se nije radilo...

Heavy Bass Blues (Babaroga / Tom Tom Music, 1998)

Puca se, ljudi ubijaju jedni druge, putevi zatvoreni, tragedija. Osećao sam u tom trenutku kao da nikada nisam svirao, kao da ploče koje sam snimao nisu nikada izašle i čemu sve to kada se ovakve stvari dešavaju? Kao da ništa od svega što je bilo ko radio nije postojalo. Tek sada mi se javio onaj pozitivniji osećaj kad vidim ove nove grupe koje su odrasle na Disciplini Kičme, sad vidim da je ipak sve imalo nekog smisla, ali tada... I pomislio sam da bi to trebalo raditi negde drugde. Zapravo, ne “negde”, već zna se gde – u Londonu ili u Americi, odakle sve i dolazi...

Jedna je stvar kad ideš kao turista i posmatraš koncerte, a druga kad pokušavaš da uđeš u industriju, na tržište, u borbu sa firmama tipa EMI. Moja ideja je bila da u grupi okupim engleske muzičare da bih mogao da idem da sviram u druge zemlje kao grupa iz Engleske. A to se i desilo. To je bila jedna od tih obmana kojima se, inače, često bavim.

Web: zvanični: Disciplin A Kitschme fanovi: Šarlo Akrobata prodavnice: Gerila.com mp3: Mannitou pt.4 This Is How It Should Be Done Evil Man

Trebalo je ponovo krenuti iz početka, u veliki i krvavi rad, sve je ponovo bilo gerilski, posteri, flajeri... Kada se pojavila prva ploča Disciplin A Kitschme, za malu, nezavisnu londonsku etiketu Babaroga Records, u Timesu je izašla fenomenalna kritika, a u danas-nepostojećem Melody Makeru pak, pa najgora moguća. Meni je to bila potvrda da je sve cool, ali posle toga je bilo pitanja koliko će ovaj uspeti da namakne ljudi, kakve su mogućnosti za bolji ugovor... bla, bla. Tamo je sve preozbiljno, protiv muzičara. London je centar muzičke industrije, veliki biznis diktira pravila i u njemu nema slobodnog, individualnog izleta, a kako vreme ide, to je sve teže i teže. Sada je to samo instant muzika koja se proizvodi kao novi softver – svaka tri meseca imaš update.

London je divan grad koji ima svoju priču. Jasno je odakle idu sve te zanimljive stvari koje su se desile u britanskoj muzici. U svim mestima u kojima treba svirati, mi smo svirali. Pa malo Belgija, Holandija, Nemačka, Italija...

To je tačno, Bicove brijače mrzim iz dna duše. Koristim one starinske žilete, što se šrafe. Ove ne znam da koristim. Sa žiletima sam u problemu, ali ne i sa kompjuterima. Vrlo sam brz sa kompjuterom jer mi je potreban...

Danas je tako. Što je više medija, sve više ćemo se okretati u mestu, a sad ih je zaista previše. Sveopšta je kakofonija, gungula koja sigurno ne donosi dobro normalnom čoveku. Pedeset radio-stanica u Beogradu... To danonoćno, besomučno vrtenje video spotova... Koga više zanima muzika? Onda izađeš napolje, jer uopšte ne želiš da gledaš u tu kutiju. Vremenom oguglaš, ali ni to nije dobro. I tako će biti dokle god to političarima odgovara, koliko ja vidim.

Ono na šta sam ponosan kada je reč o ploči Bo Mene treba ovaj grad, baš ovakvu kakva sam sad jeste da je posle usnimavanja u regularnom studiju cela završena u kućnim kompjuterskim studio uslovima. To je, inače, tretman koji danas podržavam. Bojana je moja stara drugarica iz Bloka 45, ženski kantautor, svira akustičnu gitaru sa magnetom i peva, a ja sam tome dodao drum ’n’ bass i razne stvari. Dosta radikalan postupak. Uskoro ćemo raditi novu ploču. Popečitelji su grupa iz Prištine koja je posle potpisivanja “mira” i UN Rezolucije 1244 morala da ode iz svog grada. Oni sviraju instrumentalnu muziku, imaju folk momenat pomešan sa funkom. Jako zanimljiva, buntovna muzika. Zapravo, oni tretiraju etno onako kako ja mislim da je to trebalo uvek da se radi.

... Čini mi se da ovaj bend nikada nije bio tako dobro prihvaćen. Dobili smo novu publiku. Naravno, to je na nivou hiljadu-dve ljudi po koncertima, a ne stotina hiljada. Imam utisak da je te ljude od dvadesetak i više godina baš briga za ove stvari koje su se dešavale na ovim prostorima, oni mogu da razdvoje ono što je bitno od onog drugog... Mislim da su mnogo svesniji, jasno im je da su u pitanju bile mračne i nečiste stvari. Mada je i dalje politika prisutna, a ako nije toliko aktivna kao danas u Srbiji, biće...

Ništa naročito, u tome je ceo trik. Muzika se smatra zabavom. Muzika ne može da spreči rat. To neki od zapadnih muzičara konačno shvataju, a većina, bogami, i dalje ne, pa otuda i njihova nepromišljena angažovanja u političkim i lažnim humanitarnim akcijama... A mnogo vole kad ih političari pozovu na party ili im se pojave na koncertu... Ono što je posebno paradoksalno je što opskurna, buntovna muzika više postoji i znači na bivšim jugoslovenskim prostorima ili u istočnoj Evropi nego tamo gde je nastala. Zato te grupe i DJ-evi dolaze ovamo. Tamo se zaista ništa više ne dešava. Biznis, proizvodnja muzike, kao, uostalom, i svega drugog... To da je Hendrixova ploča The Band of Gypsies sedamdesete bila na top listama, a bila je ploča najslobodnije improvizacije koja je moguća u rock formatu – to danas izgleda kao neka divna bajka, nešto nestvarno...