Smells like 24 hour Emerald City

Ni metaforično, a ni fizički nisam bio prisutan u Sijetlu kada se tu odigrala „poslednja rock revolucija“. Verovatno više nego bilo koji drugi značajan pravac u popularnoj/rock muzici (izuzev možda Mersey Beata i Madchestera), grunge se tesno vezuje za geografsko područje na kome je ponikao – pacifički severozapad Amerike, sa centrom u Sijetlu.

Kombinujući elemente punka i heavy metala, Green River, The Melvins i Mudhoney u prvom talasu, a za njima Nirvana, Soundgarden, Pearl Jam i Alice In Chains za kratko vreme su učinili da Sijetl postane centar rock univerzuma. Ali, čim je Smells Like Teen Spirit proglašena za himnu generacije X i čim su predstavnici velikih muzičkih korporacija pohrlili u Sijetl da pronađu sledeću Nirvanu, priča je bila gotova. Alternativa je postala muzika srednje struje, a grunge je bio mrtav već tri godine pre nego što je njegova najveća ikona Kurt Cobain sebi oduzeo život 1994.

Danas, skoro 15 godina kasnije, tu sam, u gradu koji je (za one koje muzika ne zanima) poznat po kiši, velikim korporacijama (Microsoft, Amazon, Boeing, Starbucks), konzumaciji kafe, pijaci Pike Place Market i tornju Space Needle. U Sijetlu nisam zatekao horde nezadovoljnih tinejdžera u masnim kariranim košuljama i pocepanim starkama.

Daleko od toga da su grunge i Cobain zaboravljeni, ali nisu jedini koje Sijetl pamti i slavi danas. Jimi Hendrix je rođen i započeo svoju muzičku karijeru ovde; muzej Experience Music Project skoro uvek u postavci ima neku izložbu posvećenu Hendrixu, a njegov grob je verovatno jedna od najposećenijih lokalnih turističkih atrakcija. Uz Hendrixa, Quincy Jones, Ray Charles, Bruce Leea (koji je takođe sahranjen ovde, zajedno sa sinom Brandonom) i Sir Mix-a-Lot su neki od poznatih koji su živeli i/ili radili u Sijetlu.

Iako Sijetl danas nema jasno definisanu, karakterističnu muzičku scenu kakvu je činio grunge u svojim zlatnim danima, muzika je i dalje jedan od osnovnih simbola grada. Čini mi se da svako koga upoznam ima ili formira bend. Zvanični statistički podaci objavljeni prošle godine potvrđuju da moja opažanja nisu privid. Naime, skoro 9.000 ljudi u Sijetlu zaposleno je u muzičkoj industriji (uključujući sve njene vidove i zastupajući sve pravce), a njeni prihodi prevazilaze 1,3 milijarde dolara.

Rock muzika, suštinski kulturni fenomen mladih, u Sijetlu je danas vitalna i pulsira skoro istom energijom kao i pre deceniju i po. Na osnovu članka objavljenog u magazinu Rolling Stone u julu prošle godine, Sijetl je najbolji grad za odlazak na fakultet kada je muzičko obrazovanje u pitanju. Ovakvoj reputaciji nesumnjivo doprinosi i jedna od tradicionalno najuticajnijih nekomercijalnih radio stanica u Americi – lokalni KEXP, koji je nastao pri Washington Universityju.

Naravno, da Chop Suey, Crocodile, Neumos, Showbox, Moore, Paramount i brojni barovi iz večeri u veče ne predstavljaju uživo lokalne bendove, Sijetl bi muzički bio mrtav grad. U sledećih nekoliko redova ću pokušati da rezimiram tu scenu, pominjući grupe koje sam do sada lično doživeo na ovaj (uživo) i/ili onaj (sa albuma) način:

- Tokom poslednjih 10-ak godina Modest Mouse je nezaobilazan bend kada se priča o najznačajnijim američkim indie grupama (u ovome nema ničeg subjektivnog). Iako je šira publika saznala za njih tek posle prošlogodišnjeg Good News For People Who Love Bad News (Epic, 2004), lično preporučujem Lonesome Crowded West (Up, 1997) i The Moon & Antarctica (Epic, 2000). Pretežno pesimistični tekstovi vođe benda Isaaca Brocka često u istoj rečenici pominju Boga i đavola, ali pri tom nikada ne zvuče pretenciozno zahvaljujući kombinaciji literarnog humora i životne autentičnosti (Brock je odrastao u prikolici u ruralnom predgrađu Sijetla). Muzički, osnovne karakteristike Modest Mousea su neortodoksni vokal Brocka (koji mnoge odbija od benda pri prvom slušanju) i prepoznatljiv gitarski zvuk koji na jako ritmičan način nastavlja tradiciju Pixiesa.

- David Baazan i njegov lo-fi indie rock/emo bend Pedro The Lion takođe su veterani scene. Kao i Brock, Bazan se bavi velikim temama; iako njegove priče nisu ništa sunčanije od Brockovih, njegov komentar je suštinski različit jer za osnovu ima Bazanovo hrišćansko religiozno opredeljenje. Ali, kao Sufjan Stevens, Bazan se razlikuje od ogromne većine srodnih hrišćanskih autora zahvaljujući inteligentnosti i nenametljivosti sa kojom plasira poruku spasenja.

- The Long Winters su arhetipski indie pop bend. Tečne melodije i aranžmani koji kombinuju violine, čela, sintisajzere, klavire, trube i trombone karakterišu albume The Worst You Can Do Is Harm (Barsuk, 2002) i When I Pretend to Fall (Barsuk, 2003). Ipak, tekstopisac John Roderick je taj koji izdiže The Long Winters iznad prosečnosti stavljajući definitivni autorski pečat na ova dva albuma.

- Pop četvorku Death Cab For Cutie nikada nisam mogao da shvatim ozbiljno, između ostalog i zato što su me uvek asocirali na nekog drugog (The Delgados, Built to Spill, Elliott Smith, Belle and Sebastian), a da su pri tom uvek zvučali lošije od onih na koje podsećaju. Čak i da je zvuk Death Cab For Cutie zanimljiviji, njihovi tekstovi, koji su u literarnom rasponu između banalnog i patetičnog, bili bi dovoljni da me učine nezainteresovanim. Give Up, (Sub Pop, 2003) electro-pop album koji je Ben Gibbard, pevač Death Cab For Cutie, napravio zajedno sa Jimmyjem Tamborellom i koji je izdat pod imenom Postal Service, melodično i produkcijski je superioran u odnosu na albume Death Cab For Cutie (neosporno dobar glas Gibbarda na ovom izdanju je prominentniji).

- Pretty Girls Make Graves i Death Cab For Cutie imaju slična imena... I tu prestaje svaka sličnost – Pretty Girls Make Graves kombinuju vrelu punk energiju sa hladnom postmilenijumskom tenzijom, kreirajući agresivan zvuk koji kao da podseća da smo preživeli smak sveta, a da to nismo ni znali.

- Čini se da su power-pop bendovi uvek u raskoraku sa muzičkim trendovima. Kada je Big Star stvorio pravac početkom 70-ih, niko nije zvučao kao oni. Kada su svi u Sijetlu svirali grunge, The Posies su svirali power-pop. I pored toga što je njihov materijal sa početka 90-ih najbolji, Auer i Stringfellow i dalje artikulišu rock stav izrazom popa i izdaju albume koje niko ne želi da zanemari.

- Iako je obližnja prestonica Vašingtona Olimpija pravi dom Sleater-Kinneya, one su uvek u Sijetlu bile smatrane za lokalni bend. Njihovo potpisivanje za ovdašnji Sub Pop je samo potvrdilo taj status. Prelazak sa Kill Rock Stars na Sub Pop je i posledica muzičke evolucije koju su Brownstein, Tucker i Weiss prešle od riot grrrl punk početaka ka heterogenijem indie rock zvuku evidentnom na The Woods (Sub Pop, 2005), kao i indicija sve veće popularnosti koja prevazilazi ranu, skoro isključivo feminističku bazu obožavalaca.

Da bi čitava rock’n’roll klima bila potpuno odgovarajuća za prosperitet žive materije, tu su i brojne nezavisne izdavačke kuće i nekoliko odličnih muzičkih festivala. U izdavačkoj delatnosti Sub Pop, Barsuk Records i Suicide Squezee Records su najpoznatiji. Sasquatch i Bumbershoot su tradicionalni festivali koji svake godine okupljaju neka od najpoznatijih imena moderne muzike.

Na Sasquatchu (koji se održava u veličanstvenom prirodnom amfiteatru The Gorge) su, između ostalih, ove godine svirali The Pixies, Modest Mouse, Wilco, Kanye West, The Arcade Fire i Joanna Newsom, a New York Dolls, Elvis Costello, Common, Talib Kweli, Iggy & The Stooges, The Decemberists i Okkervil River su gostovali na Bumbershootu 2005.

Znam da bi trebalo da se u zaključku ponovo osvrnem na grunge i da napravim neku aluziju koju će shvati samo oni koji su videli 24 Hour Party People (zbog naslova...), kao i da pomenem kontinuitet, cikluse, uzroke i reakcije u popularnoj kulturi. Ali ne mogu, jer sam se umorio od pisanja. Sedeo sam ispred kompjutera, pio kafu, kucao i – umorio sam se. A tek treba da izađem i vidim šta Emerald City nudi večeras...