A violina? A Isabel? Ona je Hellraiser ovog nastupa, čuvar kapija koje su za nekoga pakao, za nekoga raj. Bez nje ne bi bilo onakvog naboja, ona ne svira, ona prži violinu, sto đavola iz nje viri
mesto: Sava centar
vreme: 2. april 2005.
organizacija:
Stars Music
Beograd koji pomalo strepi od toga da će gledati još jednog “kasnog“ Bregovića. Bina koja na prvi pogled svojim izgledom ne sluti na dobro: šta ako počne neki sumanuti performans sa video klipovima i beskrajnom gnjavažom gudača i duvača sa jedva prepoznatljivim matricama iz starih pesama? Ili, još gore, šta ako i Rundek počne da patetiše sa starim hitovima ili u maniru nekih drugih orkestra zvezda krene da prodaje umetničarenje?
Neki drugi možda, ali ne i
Rundek i Cargo – oni su sve samo ne reciklaža i gnjavaža.
To je postalo jasno na početku. Zagrebačka magla podigla je beogradsku publiku u starom, prepoznatljivom maniru potvrđujući davno postavljen aksiom da su Rundek i Haustor u Beogradu uvek bili toplije dočekivani nego kod kuće, kao što je i Zagreb toplije dočekivao Ekatarinu. O čemu svedoči i to da je zagrebački Dom sportova dva dana pre beogradskog koncerta bio prevelik za Cargo orkestar, dok je krcati Sava centar nekim čudom (ili čuda nema?) postao užarena pećnica.
Bilo je svega – starih prepoznatljivih numera Haustora u potpuno neverovatnim aranžmanima, pomalo umekšanih i raskošnije odsviranih, novijih stvari sa albuma Apokalipso i Ruke, i onih najnovijih, sa Plave turneje decembra 2003, kada je na sedam različito koncipiranih zagrebačkih koncerata (Umba Lumba Baa, Plavi cabaret, Najbolja zabava u gradu, Isabel svira Bacha...) i nastao dupli album Zagrebačka magla objavljen krajem prošle godine.
Publika je padala u trans na svaki prepoznatljiv ton, s početka kamufliran blagim instrumentalnim uvertirama, da bi nakon pola koncerta i sve nove numere zazvučale potpuno poznato, kao da su bile nekad...
Puna tri sata sala je odjekivala od Duhova, Kube i Ruku, ljubavne Samo za čas, Grane smo na vjetru, nove i ponovo mlade Ene, Šala od svile koji se šaptavo vijori nekom novom slobodom, Makeda koji nas vraća na Istok u nama, Senora, Iste slike, Apokalipsa, revolucionarne Ay Carmela koja nas podseća protiv koga smo zapravo, do Bi mogo da mogu, kada publika više ne može da izdrži, ustaje na noge, silazi do bine, skače, peva. Oči se cakle.
A kada Rundek u Šejnu raskopčava košulju dugme po dugme a zatim je baca na pod... Ne, nije 2. april i nije 2005, to je neko drugo doba, vreme u vremenu, divlje i strasno. Kao u ultimativnoj borbi, Rundek prvi poteže oružje, da se zna ko tu vlada, da se zna...
A orkestar više ne čine njih sedmorica, ima ih bezbroj, oni su sa publikom i protiv nje, horde varvara prolaze, ali, gle, nema parobroda, nema reke ni cigara, svuda su tajge, netaknute, iskonsko slovenske. Ni primese regea, džeza, Mediterana i francuskih šansona nisu više strane primese, tu su, prihvaćene, panmuzičke, ničije i svačije...
A violina? A Isabel?
Ona je Hellraiser ovog nastupa, čuvar kapija koje su za nekoga pakao, za nekoga raj. Bez nje ne bi bilo onakvog naboja, ona ne svira, ona prži violinu, sto đavola iz nje viri, a publika viče “Izabel“...
Kad bi neko drugi skakao, ležao na bini, kašljao usred pesme..., izgledalo bi da glumata. Rundek se PONAŠA, i to je nešto sasvim drugo. Brišu se granice između pozorišta, kabarea i koncerta – sve postaje amalgamski jedinstveno i neponovljivo.
A onda i kratki filmovi koji prate neke pesme postaju deo opšteg izmeštanja iz “ovde“ i “sada“. Ruke, stope, predeli, mlada žena koja uživa u svojoj lepoti i, na samom kraju, kad kao poslednji bis sviraju Šarla i Ona se budi, crni golub na beloj pozadini, koji leti... Kao da je to najprirodnije, najnormalnije, i kao da još samo Rundek sme da peva tu pesmu.
Malo je onih koji to još mogu.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.