Teško je poverovati, no B.B. King je u šačici onog što me nikad u životu nije izneverilo, naprotiv. Ne omanjuje, i davno sam batalio podozrenje da ne može biti bolje nego pre/nekad, da ne bi trebalo rizikovati uspomene…
Stigavši pravo iz Montrea, Švajcarska, gde je prethodne večeri nastupio na čuvenom festivalu, B.B. King (79) i posle duge vožnje očigledno dobro raspoložen, održao je živahnu konferenciju za novinare u Vjenu, pred svoj koncert na 25. festivalu Jazz a Vienne. Mesto susreta je luksuzni lokal La Pyramide, gde je kuvar važniji od direktora, pa su kroz 20. vek tu dolazili najmoćniji državnici, holivudske i najveće francuske zvezde..., a sada u hotelskom delu odsedaju neki od glavnih učesnika jazz festivala.
Iz tour-busa pravo u lobi krcat nestrpljivim novinarima i fotografima, BB se dogegao nasmejan i strpljivo odgovarao na pitanja od kojih je neka sigurno odradio hiljadama puta. Iako je prevod u oba smera usporavao razgovor, ljubiteljska upućenost novinara održala je zanimljiv nivo, pa je King dosta toga ispričao.
Prirodno, najdraža novija tema mu je muzej B.B. Kinga u mestu gde je uglavnom odrastao, Indijanola. Ove godine savezna država Misisipi proglasila je 15. februar za Dan B.B. Kinga – i odlučila da na farmi gde je BB kao dečak brao pamuk i vozio traktor, izgradi muzej posvećen njemu. Investicija je više nego ozbiljna (10 mil. U$), a osim uobičajenih eksponata muzej će biti i “aktivan” tj. imati studio za snimanje muzike (s uvidom u tehnologiju rada s bluesom), gitarističku radionicu o stilu B.B. Kingovog sviranja....
Naglasivši da ne pravi diskriminaciju ni prema bogatima, tj. prema njihovoj deci, King je ipak istakao kako bi voleo da ta ustanova ima i delove za sport, opšte obrazovanje i profesionalno usmeravanje da bi što više pomogla siromašnoj crnoj omladini u okolini. Delovi muzeja biće otvoreni redom kako budu završavani, a trebalo bi da sve bude kompletno 2007. Emotivan Kingov stav prema svemu ovome potvrdila je i priča da je samo dva puta viđeno kako je zaplakao u javnosti – prošle godine na sahrani Ray Charlesa, i nedavno kada su mu simbolično uručeni planovi za gradnju muzeja na onoj farmi, gde je lično potvrdio verodostojnost lokacije/objekta. ”Samo što su ovo potonje bile suze radosnice”.
Iako je učestalost svojih koncertnih nastupa sveo do 200 godišnje (samo!), u narednim mesecima BB će opet biti zvezda B.B. King Blues Festivala po Severnoj Americi, mada trenutno nije poznato koji će mlađi izvođači biti “u paketu” s njim. Mreža njegovih/istoimenih klubova po SAD se širi i bliži broju 10, a objavljen mu je i CD u sklopu sa dokumentarnom TV serijom o bluesu koju je producirao Martin Scorcese.
Ipak, najviše pitanja usmereno je na Kingov naredni album, snimljen proletos i nezvanično pominjan kao zbir dueta (opet). Ovom prilikom saznali smo da će to ostvarenje biti objavljeno na BiBijev 80. rođendan (16. septembar), sadržiće i nove verzije nekih starijih numera iz njegovog repertoara, a među gostima su mu standardni Bobby Blue Bland i Eric Clapton, gitarista/pevač John Mayer...i Gloria Estefan! (Pošto je odavno prevladao mnoge granice, vreme je da BB uđe i među hispano-publiku?)
Podstaknut pitanjima francuskih novinara, BB se rado prisetio i svojih DJ-dana na radiju u Memfisu, čak nam je i otpevao jingle za tadašnjeg sponzora njegove emisije, Pepticon – neki od onih tonika koji leče sve. “Sad shvatam zašto su ljudi koji su onda imali godina kao npr. ja sada, puno trošili taj tonik – jer je imao 20% alkohola, i normalno da su se bolje osećali kad su to pili“. Pričao je kako je puštao i nove i stare ploče, i blues i Bing Crosbyja, te kako i danas sluša puno savremene muzike, ni generacijski ne diskriminišući ništa i nikoga.
Odsustvo bluesa iz komercijalnih RTV programa, posebno u SAD, BB ne shvata tragično “jer tako je uglavnom uvek i bilo. Ne mogu da zamerim ljudima koji poseduju i vode te stanice, ali zato postoje dva satelitska radija koji emituju isključivo blues i na tome zahvaljujem Bogu... A jedan od razloga što i dalje ovako mnogo putujem, jeste i da je to najbolji način da moja muzika dopre do ljudi, da dođe do što većeg broja ljudi koji možda nikako drugačije to ne bi mogli da čuju, i da ih onda B.B. King zainteresuje za ovakvu muziku”.
Čilo završavajući razgovor kako bi otišao da se pripremi za koncert, BiBi je kroz smeh poručio: ”Neki ovu turneju nazivaju mojom 80-rođendanskom, i to je u redu; ali ima i onih koji kažu da je to B.B. Kingova poslednja turneja... E pa, ja sigurno ne mislim tako!”.
Mala preporuka: Iako ovom prilikom BB nije posebno istakao nijednog mlađeg blues muzičara kao nadu, obratite pažnju na John Mayera: u sredini svojih 20-ih, beo, dobro izgleda, puno nastupa, ima već dva albuma za veliku disko kuću, već dve Grammy nagrade..., gostovao je na elitnom/šmekerskom albumu Johna Scofielda
Plays The Music Of Ray Charles, član je Hancockovih Headhunters 05 na ovogodišnjoj turneji i albumu, a sa svojom grupom biće i “zagrevanje” na nekim koncertima Rolling Stonesa! Ah, da, na sopstvenim svirkama u repertoaru ima po nekoliko numera J. Hendrixa...
(B)I Bi King...
Počelo je uobičajeno, pred ponoć osmočlani upeglani orkestrić (četiri duvača!) dogrevao je publiku, mravinjak u rasprodanom antičkom amfiteatru gde su ispred bine prvi put na ovogodišnjem festivalu sklonjene stolice. Brza-pa-spora-pa-opet... BB izlazi u sakou divljeg, presijavajućeg dezena i odmah seda, za razliku od poslednjeg nastupa u Beogradu (marta `97) kad su mu stolicu podmetnuli tek za blok arhaičnijih pesama u sredini.
Ceremonijalnost “napreduje”, King kao da je sam svoj najavljivač, kao da ga pratioci nisu talambasali dovoljno, i ta pompa mi već ide na živce – ako ni zbog čega drugog, jer bezočno razmrljavi numere. Razumem zašto je uspešan i kao voditelj/domaćin raznih gala-blues-večeri, ali taman se obradujem početnoj gitarskoj frazi ove ili one stvari, a BB time ustvari samo aktivira bend pa krene preko da priča prisutnima.
No, opasnost od gnječavosti kompozicija nestaje u trenutku čim oplete solo, makar samo par tonova. Takve solaže prosekle bi bilo koji orkestar na svetu, brže fraze povele bilo koju r'n'r grupu; nasuprot legendi da uopšte ne svira ritam, King nešto više nego ranije promeša i pokoji akord, čak mutnijeg zvuka nego što za solo ikad koristi.
Onda ipak stižu i cele tačke, a i pevački je u formi – taj blues-shouting deluje kao lavlja rika. When Love Comes To Town ostaće zapamćena po B.B. Kingu, nadam se, a ne po U2. Najbolje počinje kad gazda uz sebe posedne basistu i pratećeg gitaristu: How Blue Can You Get razvaljuje i obara, a malo otkrovenje je na ogromnim ekranima s obe strane pozornice pratiti njegove grimase. U bilo kom momentu gitarske fraze su nepogrešive, apsolutne, bez pogovora definicije blues svirke i uloge tog instrumenta. Publika poigrava kakogod orkestar svinguje, peva i radi sve sto BiBi zatraži, a on kao veliki zabavljač s lakoćom i humorom vodi ih dotle da čak i You Are My Sunshine “legne” prirodno.
Na suprotnu stranu klackalice onda staje zastrašujuće velika verzija Key To The Highway Big Billa Broonzyja. Pred kraj Please Accept My Love, takoreći naslovna balada tekuće turneje, preliva nas sve zaista kraljevskom isporukom. Uostalom, BB ima jedan od najfinijih sastava te vrste, bogovski je gitarista i moćan pevač, pa zašto ne bi.
The Thrill Is Gone je veličanstvena, kao nikad pre – a uvek me je prevrtala kotrljajući se tom izvanrednom bas linijom; jeretički (verovatno i najveći) blues-hit, Thrill... je školski primer malo teksta iz(a) koga kulja toliko osećanja. Nema pravog bisa, tj. King ne ustaje niti odlazi/dolazi, nego za kraj najavi još jednu, uz malu posvetu Pops L. Armstrongu, i navije orkestar u urnebes When The Saints Go Marchin` In. Sasvim simbolično, jer je rekao da svakako voli i nada se da će ovde doći bar još jednom, ali ipak za svaki slučaj...
Teško je poverovati, no B.B. King je u šačici onog što me nikad u životu nije izneverilo, naprotiv. Ako dobro računam, uživao sam pet njegovih koncerata unutar četvrt veka, i svaki put je bivalo sve bolje. Ne omanjuje, i davno sam batalio podozrenje da ne može biti bolje nego pre/nekad, da ne bi trebalo rizikovati uspomene... Ovo vredi čak i razočarenja. Što se muzike tiče, to mi se događa samo još sa Rolling Stones.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.