A sad nešto sasvim drugačije

Originalni naziv: Anna Karenina
Scenario: Tom Stoppard
Uloge: Keira Knightley, Jude Law, Aaron Taylor-Johnson, Kelly Macdonald, Matthew Macfadyen, Domhnall Gleeson, Alicia Vikander, Emily Watson, Ruth Wilson
Žanr: Melodrama
Trajanje: 130 min
Proizvodnja: UK, 2012

Zapadnjačke adaptacije velikana ruske književnosti u poslednje vreme obično ne nailaze na neke preterano pozitivne reakcije, posebno ne u našem uglu Evrope. Setimo se nesrećnog Onjegina sa Ralphom Fiennesom i poslednje, beznačajne, Karenjine sa Sophie Marceau. Ovi filmovi, iako zanatski dobro urađeni, u mnogima ostavljaju utisak kako zapadnjak nikada ne može razumeti „slovensku dušu“ niti je verno dočarati na velikom ekranu. Joe Wright i Tom Stoppard zato to ni ne pokušavaju, već nude potpuno različitu interpretaciju Ane Karenjine od bilo koje koju ste do sada gledali.

Genijalnost Toma Stopparda kao dramskog pisca i njegova veština inovativnog tumačenja klasičnih dela poznata je svima koji su čitali njegov komad Rozenkranc i Gildenstern su mrtvi ili gledali istoimeni film iz 1990. godine, a da ne pričamo o planetarnom uspehu Zaljubljenog Šekspira (1998). Poigravanje ovim, svima dobro poznatim, tekstualnim predlošcima je ono što Stopard radi najbolje, i to je očigledno i u ovom njegovom delu. Način na koji on pristupa romanu je krajnje nesentimentalan, on iz njega seče sve što je suvišno, sve što nije direktno bitno za razvoj radnje, pritom ističući neke uglavnom zanemarene elemente, poput oštrog humora. Izrazito teatralna režija Joea Wrighta doprinosi svojevrsnom ironičnom otklonu od melodramatskog materijala, što se verovatno konzervativnijim ljubiteljima ovog romana neće svideti.

Ono što je takođe inovativno je i način na koji je film snimljen. Pošto je zaključio da su sve lokacije i u Rusiji i u Britaniji već „ispucane“ u prethodnim ekranizacijama Ane, ili drugim filmovima, Wright je odlučio da gotovo ceo film snimi u studiju, među vidljivim kulisama nekada raskošnog, ali propadajućeg pozorišta koje bi trebalo da predstavlja metaforu za carsku Rusiju Tolstojevog vremena. Raskošni enterijeri iza kojih se kriju trule daske i pacovi izazivaju zaista upečatljiv utisak, koji je reditelj i hteo da postigne, ali takođe predstavljaju riskantan potez po pitanju komercijalne prijemčivosti, jer to bez sumnje nije ono što većina ljudi očekuje da vidi kada ide da pogleda „kostimiran“ film.

Eksperimentisanje sa tekstom i scenografijom, iako nije za svačiji ukus, jake su strane ovog ostvarenja. Sa druge strane imamo neobjašnjivu glumačku podelu, sa nedovoljno harizmatičnim, krupnookim Vronskim (Taylor-Johnson) koji veći deo filma izgleda kao zaljubljeni školarac, smušenim Ljevinom (Gleeson) i drvenastom Anom (meni je Knightley uvek takva, znam da se mnogi ne slažu), a predstavu vade Karenjin (Law) monaški odeven, ali prikazan sa mnogo više simpatija nego u bilo kojoj prethodnoj verziji, i veseli element komike Oblonski (Keirin partner iz Gordosti i predrasuda, Macfadyen). Treba pomenuti i Ruth Wilson, kao savršeno izblaziranu kneginju Tversku, koja sa ono malo teksta što ima, uspeva da ukrade svaku scenu u kojoj se pojavljuje.

Ovaj film je zasigurno jedan od onih oko koga će se lomiti koplja i među publikom i među kritičarima. Ipak, niko ne može osporiti da on predstavlja nešto sasvim drugačije od bilo koje prethodne verzije, i uprkos pojedinim manjkavostima, vredan gledanja, nekima od nas i višestrukog.