Na sinoćnjem nastupu Repetitora u beogradskom alternativnom kulturnom centru Drugstore, podosta zavučenom mestu blizu zgrade nekadašnje fabrike „Beko“, u pojedinim trenucima je izgledalo kao da je bina opkoljena, a bend bije odlučujuću bitku
Mesto: KC Drugstore, Beograd
Vreme: 28. decembar, 2012.
Omladina je, doduše, još uvek pristizala kada je oko 23h subotički sastav Ljudske potrebe izašao na binu i počeo da vitla slušaoca nazad kroz rok istoriju (posežući za ranom Disciplinom kičme, zatim Stoogesema, NoMeansNo...), prevodeći je, ponajviše putem angažovanih tekstova, u sadašnjost. Po slobodnoj formi i naglašenom alternativnom pristupu – naime, gitarske rifove su premestili na distorzirani bas, a umesto solaža bili smo počašćeni kakofonijom na saksofonu (koja se, ruku na srce, gotovo uopšte nije čula zbog loše postavljenog zvuka) – Ljudske potrebe deluju kao uzdanice kultne etikete Trotorok pokojnog Miomira Grujića Fleke. Energičan nastup od oko 35 minuta bio je zasluženo nagrađen ovacijama.
Šutka je trajala neprestano tokom svirke trija Repetitor. Pritom je bilo nebitno da li su svirali pesme sa prvog ili drugog albuma. Prosto, bilo je očigledno da ih publika, a Drugstore je bio dobro popunjen (oko 300 ljudi), sve odavno zna i da, ako je suditi po reakcijama, ne pravi strogu podelu među njima po bilo kom osnovu. Skromni tehnički uslovi novog beogradskog kulturnog centra (bina u ravni publike, rasveta u vidu novogodišnjih „svećica“...), kao i sitni pehovi (problemi sa strujom na početku i nadstradala žica za gitaru), samo su dodatno rasplamsali energiju na bini i silovitost svirke (ukupno oko sat i 15 minuta).
Nakon kraćeg seta pesama sa prvenca s početka koncerta, Biću bolji i Šteta donose dodatnu usmerenost ka „primitivnom“ – uz par izuzetaka, nove pesme su potpuno usredsređene na rif i njihovo prirodno stanište jeste klub, a ne studio (zbog čega je, na primer, na početku Štete na albumu ostao zabeležen „trag“ sa probe). Šteta što, zbog pomenutog pucanja žice, bubnjarka Milena i basistkinja Ana-Marija nisu uspele do kraja da se razmahu u fantastičnoj Sve da zaboravim. Pri kraju, ludačka ustremljenost Borisa Vlastelice dobila je potpuno obličje u pesmi Zli sin, nakon čega je, sve sa gitarom završio na rukama fanova.
U antici su ljudi verovali da postoje tri osnovna oblika kroz koja čovek može proći: život, smrt, a između njih se nalazi vreme provedeno na pučini, kada čovek, kako kažu, nije ni živ ni mrtav. Naslov drugog albuma beogradskog trija Repetitor to već u dovoljnoj meri nagoveštava – rokenrol, kako ga oseća ovaj bend, jeste nešto nalik pučini, „samo“ bez povoljnih vetrova i struja.
Na tom prostoru vladaju haos ljudskog urlika, distorzija i divlji udarci u bubanj. Možda bi ovako na papiru suludo delovala bilo kakva pomisao bacanja u taj kovitlac. Međutim, njegovo dejstvo je lekovito, pošto sa druge strane imamo „udobnost“, lenjost i statičnost svakodnevnog modernog života. Repetitor pruža ubedljivu protivtežu njegovom „sadržaju“.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari