Ako budete čitali ovaj tekst, preživeli ste “smak sveta” i sedite kod kuće ili na svom radnom mestu, ali to ne znači da ste zakoračili u bolju sadašnjost. Ko mi ne veruje, neka presluša drugi album grupe Repetitor. U manje od pola sata muzike, ovaj trio je u svojim bučnim, direktnim pesmama, često kraćim od tri minuta, otelotvorio naše strahove tako da se osećamo kao da sve ono o čemu nismo hteli svesno da razmišljamo je sada postala stvarnost koju treba podneti i u njoj živeti
Intro Devojke idu u Minhen, pored reskih rifova i bubnjarskih rafala, sadrži samo jedan stih – vrisak iz utrobe govori kako “Ovaj grad nije dovoljno velik ni za jednog od nas.” Više nego poigravanje sa sa opštim mestom vesterna o gradu u kome nema mesta za jednog od revolveraša ili osvetnički krik ostavljenog ljubavnika, ovaj poklič je svojevrsna politička izjava o tome kako ovom gradu (zemlji) nismo uopšte potrebni. I kad Boris Vlastelica peva “kako ničega u njemu za mene nije bilo” u furioznoj numeri Oktobarski salon, slutim da to nije kritika ove kulturne manifestacije, niti jadikovka za boljim sadržajem, već (besni) odgovor na situaciju u kojoj vam niko ništa ne nudi, sve je Laka zabava i “ništa nije važno” (Dostupni i laki).
U odnosu na debi album, Dobrodošli na okean je još bučniji i produkcijski prljaviji, a stihovi su sloganski precizni. “Pokvareni, podli, nisu oni/ružni, prljavi, glupi, zli, to smo mi,” peva Boris Vlastelica u numeri Šteta, a banalnost menjanja maski onih koji “iskupljenje traže u ispunjenju naših snova” je tema pesme Lica. Okean koji nas zapljusne pesmi U pravom trenutku nije prostrana plava pučina, već hladna i mračna voda koja opkoljava sa svih strana, a pojava čoveka koji sedi u uglu prekrštenih ruku ne obećava srećan kraj – atmosferu diktiraju bas i bubanj, uz gitaru koja nikad nije zvučala zlokobnije.
Repetitor nisu više napaljeni klinci, već su bliže stihovima Borisa Mladenovića (pesma Zabluda) čije producentske usluge ovog puta nisu tražili: “nismo više deca, sad smo ljudi očvrsli od poraza”. I dalje su prisutni uticaji prvenstveno gitarske muzike iz devedesetih u rasponu do Sonic Youtha, Mudhoneya do Boya i Obojenog programa. Nema razigranosti i ironije ni u svirci ni u stavu na drugom albumu Repetitora, njihov izraz je još svedeniji, ali pogađa u tačno u cilj. Iako deluje da 27 minuta muzike, bez zahtevne produkcije, nije trebalo čekati četiri godine, Dobrodošli na okean stiže u pravom trenutku, on je soudtrack još uvek neprobuđenog, ali preko potrebnog protesta.
U trenutku u kome celom svetu nešto fali i bez obzira na proročanstva koja potpiruju novovekovne strahove, kraj jedne epohe i njene ideologije je na vidiku, našu stvarnost opsedaju zablude, tračevi sa estrade i natpisi iz crne hronike. Problemi pritiskaju sa svih strana, ali smo pristali na logiku rulje koja izvikuje “drž’te lopova” kao jedino rešenje. Akustični kontrapunkt tenziji koju su gradili do tada, Repetitor daje u Pripazi na ljude, koja svojom jednostavnošću i naivnošću nalik pesmama Daniela Johnstona, upućuje na ono što ne sme, ali se ipak najčešće gubi iz vida. Neće biti apokalipse, ali ako ljudi ne promene nešto u sebi i oko sebe, svet će propadati polako dan za danom.
Preslušajte kompletan album:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari