Trouble Will Find Me

Svojim šestim izdanjem The National potvrđuju da su jedan od najvažnijih bendova današnjice, saglasna je kritika svetskih muzičkih medija.  Nikada nisu prozivani velikim otkrićem ili najvećom nadom rockn’rolla, njihov put do uspeha je bio spor i postepen. Od 2001. na svake dve do tri godine pojavio bi se novi album, a međuperiod bend bi ispunio konstantnim svirkama na kojima se krug publike širio. Paradigmatično za to je njihovo sviranje u susednoj Hrvatskoj u kojoj su do sada nastupili nekoliko puta – počevši u polupraznom klubu, postigli su punu salu sa više hiljada prisutnih, bili headlineri letnjeg festivala, a predstojeći zakazan nastup na zagrebačkoj Šalati 2. jula okupiće na otvorenom značajan broj ljubitelja benda.

Pored toga što su vredni i dobri, postoji još jedan razlog zašto volimo The National. Naime oni su ostvarili snove svih nas, napustili su stalne poslove i osnovali bend. Pre nego što je postao frontmen grupe u kojoj svira sa prijateljima iz rodnog Sinsinatija, Matt Berninger, koji je grafički dizajner, radio je kao kreativni direktor jedne njujorške agencije. Bend sačinjen od zrelih ljudi, pesama koje češće prizivaju knjiške, a ne muzičke reference, navodi na pomislimo da The National sviraju muziku više iz mozga, a manje iz srca. Mračna atmosfera, na neki “mrzi me čak da i da palim svetlo” način, tekstovi puni praznina u narativu i samoironije u stavu – glavne su odlike njihovog stila.

Na Trouble Will Find Me, njihovo štreberstvo posebno dolazi do izražaja, jer ovo nije slab album, ali nije ni odličan, samo je previše sličan svemu što su momci uradili do sada. Ukratko, pesme sa ovog albuma su bez problema mogle da se nađu i na prethodniku High Violet, to jest aktuelni album je mogao da bude snimljen i pre tri godine. Koherentnost je važna odlika dobrih albuma, ali u ovom slučaju vodi ka blagoj monotoniji – sličnost je prevelika i između pesama na albumu i pesama u repertoaru grupe. Na primer, iako su odlične kao singlovi, pesme Humiliation, Don’t Swallow The Cap i This Is The Last Time prate istu matricu roka iz osamdesetih, gde ritam sekciji podršku daje klavir, dok je gitari data sporedna uloga. Okej, to je stil za koji su se momci opredelili, reći će zagriženi fanovi, ali posle visokih standarda koje su postavili najpre izdanjim Alligator (2005) pa Boxer (2007), bojim se da će biti optuženi da igraju na sigurno. To da na albumu nema uzbuđenja samo potvrđuje Berningerovo pevanje, koji za razliku od Michaela Stipea koji je mrmljao na početku karijere, postaje sve nerazumljiviji kako je popularniji. Odmerenost i preciznost, što su trenutno glavne karakteristike zvuka The National, potcrtava bubnjar Bryan Devendorf, kičma benda, čiji doprinos grupi deluje i najinovativnije – poslušajte rafalnu svirku u Sea of Love.

The National su se proslavili kao kritičari onoga što doživljavaju kao ispraznost savremenog života, ali ovog puta su i sami posegli za proverenim rešenjem.

Trouble Will Find Me deluje kao instant supa, čiji su sastojci poznati, više puta provereni, ali najvažnije reći “isfabrikovani”. To solidan album koji zvuči artificijalno zbog nedostatka želje, a možda i nesposobnosti da se krene u nekom drugačijem smeru koji bi momcima predstavljao rizik i potencijalni neuspeh, ali i predstavljao sad već prekopotrebno ozveženje.