Najveći ego manijak pop kulture na novom albumu razljutio je žene, obolele od Parkinsonove bolesti i zahtevao da mu se donesu kroasani.
(Def Jam)
Nakon što je odličnim albumom My Beautiful Dark Twisted Fantasy iz 2010. izneo na površinu svoje strahove, fantazije i veličinu tog ogromnog ega (ako je postojao neko ko toga nije bio svestan), Kanye je doveo sebe u ćorsokak – kuda dalje ići nakon što je postigao ogroman uspeh i kod publike i kritike, a ostati antagonista. Ako hip hop posmatramo kao emancipatorsku kulturu koja pomaže da potlačena klasa promeni svoj položaj u društvu, pobedom Afroamerikanca na izborima dva puta i sve većim uticajem te zajednice na dešavanja u društvu i u politici, čini se da su svi ciljevi postignuti. U pop kulturi na delu je faza samozadovoljnog razmetanja novcem (projekat Watch The Throne koji su zajednički uradili Kanye i Jay-Z-ja), koja je u neskladu sa globalnom ekonomskom krizom. Biti pun sebe je i preduslov bavljenja hip hopom, a na vrhu, pogleda iza skupih, firmiranih naočara, Kanye ne vidi šta se dešava na zemlji ispod njega.
U početnoj fazi akumulacije hip hop kapitala, reperi su gledali da pokažu šta sve imaju na sebi, oko vrata, u kući i garaži, a sledeća stanica u razvoju su umetničke aspiracije, kojih Kanye ima na pretek – režira spotove, kratke filmove i kreira odeću. Svestan talenta, a odvojen od realnosti, u nedavnom (urnebesnom) intervjuu New York Timesu izjavio je kako u svetu pop muzike on ima status koji u svetu tehnologije uživa Steve Jobs. Yeezie, kako repera zovu, očigledno nije verzirani poznavalac pop kulture, jer bi se setio izjave Johna Lennona iz 1966. “Želim da budem popularniji od Isusa” pre nego što je krenuo da lupeta okolo i album krstio sa Yeezus. Ali publika kojoj se obraća ne haje više ni za istoriju, još manje za religiju, a u šumu koji proizvodi neverovatna količina informacija kojom smo zasuti sa svih strana, Kanyeove “skandalozne izjave” brzo potonu.
Tretirati Kanyea isključivo kao medijsku pojavu naprosto nije fer, iako on sam najviše doprinosi tome. Na današnjoj rep sceni on je među onom malom grupom artikulisanih i talentovanih. Yeezus, album bez omota, takođe je produkciono ogoljeno delo, na tragu 808 & Heartbreak koga ste ili voleli ili prezreli. Elektronske matrice podsećaju na Kraftwerk (al' na stereoidima) i posledica su saradnje sa Daft Punk, koji su ovde inovativniji nego na svom aktuelnom albumu na kome se bave disco reminisencijama. Jedna od boljih numera Black Skinhead je napeta pesma puna zaglušujućeg besa, koga Kanye isporučuje preko sempla pesme Beautiful People Marylina Mansona. Naravno, njegov bes nije socijalno motivisan već isključivo individualan – nekada je poput razmaženog tinejdžera želeo ljubav i pažnju, ali sad ga navodno niko ne razume i svi živi hoće da ga iskoriste. U New Slaves odmaćiće se od sebe i pozabaviti različitim oblicima rasizma u potrošačkom društvu – prema siromašnima koji ništa ne treba da diraju u radnji, kao i prema bogatima kojima se nude statusni simboli (Bentli, bunde, dijamanti) pošto “sve crnje” žele iste stvari. Ne treba to njemu, taj ima svoju kolekciju. Taj manični tempo se nastavlja u ego-tripu I Am A God, pesmi u kojoj njegov ljutiti delivery ispada smešan u stihovima u kojima zahteva da mu se doveze auto ili donesu kroasani.
Yeezus je pokazatelj dekadencije i u život autora, ali i uopšteno u društvu – kad imaš sve što poželiš, ono što ti preostaje su arogancija i seksualne fatazije o dominaciji – u I’m In It Kanye sebe opisuje rečju “starfucker”, a razne grupe koje se bave ženskim pravima optužili su ga već za mizoginiju, zbog seksističkih stihova. Blood On the Leaves, koja sadrži sempl Strange Fruit u izvođenju Nine Simone, pesme o robu koji je obešen o drvo na američkom jugu, donosi priču o jednoj sponzoruši, a čak i u Bound 2, koja ima matricu idealnu za ples za zavođenje, Kanye je prevazišao ideju romanse i priča devojci kako možda i dočekaju zajedno Božić, a što se tiče poklona: “She asked me what I wished for on my wishlist/ Have you ever asked your bitch for other bitches?”
Nikad nije bio opasan, u smislu teškog života na ulici, Kanye je mamin sin, a jedino što ga čini (uslovno rečeno) pretnjom jesu njegove ambicije vezane za “visoku umetnost” i seksualne fantazije u kojima je predator (koje istražuje na ovom albumu). Gledajući Twitter, intervjue, reality show njegove devojke, Kanye je prso, ali i dalje pravi dobru muziku. Yeezus je energičan, napržen album, sa ubojitim (ne i previše zanimljivim) rimama, pitanje je samo koliko kurčenja može slušalac da podnese.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
Jiggy Bau (gost)
| 28.06.2013. 17.51.40
Zanimljivije mi je bilo da citam recenziju nego da slusam ovo smece. Izdrzao sam negde do 2:17. Jel stigao neko dalje?
-
YeezyTaughtMe (gost)
| 28.06.2013. 18.23.40
Ja sam preslusao sve pesme,razbio je i album je opet drugaciji od prethodnih. Inace,njegov sam fan ali sam objektivan.
-
ljars fon nimfomanjak (gost)
| 28.06.2013. 21.26.44
dobar je ako si mlad i nenaslusan
-
allah-las (gost)
| 30.06.2013. 19.33.49
album ko stvoren za polemiku
-
zorglub (gost)
| 01.07.2013. 12.52.51
Čisto da ne ostane neispravljeno, Lennon naravno nikada nije izjavio “Želim da budem popularniji od Isusa”. Tačan citat iz novinskog članka bi bio: “Christianity will go. It will vanish and shrink. I needn’t argue about that. I’m right and I’ll be proved right. We’re more popular than Jesus now. I don’t know which will go first, rock ‘n’ roll or Christianity. Jesus was all right but his disciples were thick and ordinary. It’s them twisting it that ruins it for me.”
U prevodu, omladini u Engleskoj i širom (zapadnog) sveta Bitlsi u ovom trenutku, tj. 1966. godine, znače više od Isusa. Tačna analiza i malo bockanje hrišćanstva, a ne površna želja za popularnošću.
-
kanye (gost)
| 02.07.2013. 14.29.53
album kida!
-
Hip-hop-techno plastic (gost)
| 03.07.2013. 16.12.15
Jedina pesma koja ovde vredi je Black Skinhead.Gomila buke, prenatrpano zvučnim specijalnim efektima, sintetički proizvod odrađen kompjuterskim programom, arogantno, bolje je slušati psihodeliju iz 60 i 70'tih. manje je opasno za uši i mozak, a i tekstovi pesama su tada bili smisleniji.
-
can't eff with ye (gost)
| 05.07.2013. 11.20.41
mislim da je autor kritike propustio vrlo vaznu stvar, a to je da se kanye na ovom albumu svesno upustio u istrazivanje industrial hip hopa, pa je svako ko je ocekivao zvuk u fazonu beautiful dark fantasies od pocetka u soku. u tom smislu, ovo je neprikosnovena inovacija i iznenadjenje od jednog uslovno receno, mejnstrim autora. takodje, smatram da treba malo dublje gledati u nacin na koji kanye kao iskusan producent redja slojeve samplova i suprotstavlja ih bazicnoj matrici na itekako inovativan nacin. pesma "blood on the leaves" ne govori bas o sponzorusi kao sto autor kritike sugerise, kao sto ni pesma nine simon ne govori o obesenom robu, vec o sistematskom lincovanju crnaca na americkom jugu, i to nakon ukidanja ropstva. ovo je svakako jedna od najvaznijih pesama na albumu i treba joj pokloniti paznju. mislim da kanye zeli da se prikaze kao povrsna i prazna celeb ikona i da uziva u toj pogresnoj slici koju ljudi imaju o njemu, i o tome zapravo i govori dobar deo pesama. mislim da albumu vredi dati sansu i preslusati ga par puta, bar zbog toga sto je inovativan i uzbudljiv uradak sa no bullshit stavom. pozdrav!
-
I (gost)
| 05.07.2013. 12.00.19
Objektivna kritika. Odlično rečeno sve.
-
danguba (gost)
| 06.07.2013. 16.16.08
Odlična recenzija, jedna od boljih na ovom sajtu. Inače imam problem da muziku nekog autora izdvojim iz konteksta njegove cjelokupne karijere i biografije, a Westa doživljavam kao bahatog egomanijaka, doduše talentiranog.
Preslušao sam neke njegove ranije radove iz radoznalosti i na svakom albumu se izdvoji po neki biser, ali generalno, dobija mnogo više pažnje, nego što zaslužuje, zahvaljući svom privatnom životu, izjavama i sveopštem hipsteraju u društvu.
Ovaj album bi okarakterisao kao bezobrazan i tendenciozan, mada opet ima par bisera...
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.