Svašta se očekivalo od novog albuma Daft Punk. Najave da je pripreman pet godina, da na albumu ima veliki broj poznatih gostiju, uključujući i rodonačelnike disco zvuka Nile Rodgersa (Chic) i Giorgio Morodera (između ostalog producent Donne Summer), samo su podgrevale maštu publici. ‘Hajp’ koji je proizvela marketinška kampanja je bio ogroman, ali je kampanja bila mudra u tome da i pored mnoštva serviranih informacija nismo imali jasnu ideju kako će zapravo zvučati taj album.
(Columbia)
Nagađanja da će album slediti put aktuelne elektronske (EDM) scene, koja je pod velikim uticajem ranih radova DP, okončale su kritike koje je bend uputio na račun današnje EDM scene. Tako nismo dobili nastavak David Guettine hiper-produkcije, ali ni ispovesti sa plesnog podijuma u stilu Madonne. Dakle, svašta se očekivalo, dobili smo i nešto više.
Vredi pomenuti da ovaj album u prvi plan stavlja saradnju, primera radi na njemu sviraju i muzičari koji su radili sa Michael Jacksonom, Paul Jackson Jr. (gitara, radio na Thriller albumu) i Paul ‘J.R.’ Robinson (bubnjevi, radio na Off The Wall albumu). S druge strane, ovo je prvi album koji su DP radili u studiju, sa kompletno živim instrumentima, dakle na teži i skuplji način, onako kako su to radili ljudi u zlatno doba plesne muzike pre oko 35 godina.
Tri saradnje sa Nile Rodgersom zaista vraćaju atmosferu Diskoteke 54 i period 1978/9. godine, kada su Chic bili na vrhuncu. Get Lucky poseduje onaj magični efekat prvog slušanja kakve imaju Le Freak i Good Times, koji vas obuzme na prvu loptu i ne pušta. Give Life Back To Music i Lose Yourself To Dance ne zaostaju puno za ovim singlom i imaju sličan zarazni rif koji neodložno poziva na plesni podijum.
Druga trilogija pesama je po svemu najekstravagantniji i možda i najinventivniji deo albuma. Giorgio by Moroder je izvanredna saradnja sa pionirom elektronskog zvuka, devetominutna saga o autoru koju priča sam Giorgio, praćena prepoznatljivom elektronskom bas linijom. I kao što Moroder kaže, čim oslobodite um - nema pravila u stvaranju muzike, tako se i ova numera razgranava iz čuvenog 4/4 disco ritma u jedno od najuzbudljivijih orkestriranih finala. Druga je jedna od dve saradnje sa Paul Williamsom (poznat između ostalog po radu na songovima za Mapete). Touch je zbog Williamsovog dramatičnog glasa, melodija koje se brzo smenjuju, čak i hora koji se ubacuje na kraju pesme, glavni kemp momenat albuma. Završna The Contact je još ambicioznija u ideji jer nas uz sempl astronauta Eugene Cernana, poslednjeg čoveka na mesecu, i uz pomoć savremenika DJ Falcona vodi u jednu muzičku odiseju progresivnog rocka praćenu high-pitch bukom koju pamtimo još iz vremena debija Homework.
Touch i Contact ujedno nagoveštavaju blagi tematski koncept albuma, koji bi bio potraga za ljudskim kontaktom i pre svega za ljubavlju. Ovaj koncept najbolje prenosi potencijalna treća trilogija koju izvode roboti tj. vokali provučeni kroz vokoder. U dirljivim The Game of Love i Within (sa Chilly Gonzalesom) roboti su ranjivi, nimalo nalik na one kod Kraftwerka. Daft Punk su već bili u ulozi emotivnih robota na singlu Something About Us sa albuma Discovery, osim što sada u the Game of Love imamo robota sa slomljenim srcem, dok je u Within Gonzales zbunjeni robot koji se bavi hamletovskim pitanjima. Najveće iznenađenje je da je i njujorški miljenik Julian Casablancas iz the Strokes prošao kroz vokodirani robotski tretman u Instant Crush i tako izašao iz svog prepoznatljivog indie miljea. Slično tome, Todd Edwards (proslavljen svojom cut’n’paste tehnologijom još u saradnji na Face to Face pesmi sa Discovery albuma) je neprepoznatljiv na Fragments of Time, jer je ovde deo jedne ležerne kalifornijske pesme na tragu Steely Dan i Fleetwood Mac.
Na posletku, RAM je inspirativan i moderan plesni album koji postavlja nove standarde, kao što su to nekada radili Homework i Discovery. On odaje počast jednoj specifičnoj epohi disco muzike sa kraja sedamdesetih, ali i pored gostovanja muzičara visokog profila iz tog doba, album nije isključivo disco ploča. RAM je više ambiciozni konceptualni album, koji na momente ima više veze sa Blade Runnerom i Odisejom 2001 nego sa mlađim francuskim predstavnicima elektro muzike David Guettom ili Justice. Time ovaj album vraća Daft Punk na mesto lidera u plesnom zvuku.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari