Čovek je sâm kovač svoje depresije

U belom ambijentu New Media Huba, smeštenog u beogradskoj Savamali, sinoć je održana promocija spota/mini-filma za Ništa, pesmu sa Zabave, aktuelnog prošlogodišnjeg albuma beogradskog sastava Jarboli. Osmominutni film, delo Rastka Petrovića, privukao je respektabilan broj gradskih muzičara (članovi grupa Straight Mickey & The Boyz, 16x8x23x, E-Play, Xanax, Nežni Dalibor, Stuttgart Online, Artan Lili, Krš) i ostalih zvanica i poslužio kao povod za intervju sa članom grupe Borisom Mladenovićem, nadahnutim i nadasve duhovitim sagovornikom.

Za početak, šta možeš da mi kažeš o ideji za spot i kako ste izabrali lokaciju za snimanje? Gružansko jezero nije mesto koje baš automatski pada na pamet kada se pomisli na spotove domaćih grupa.

To je malo duža priča. Ideju za spot je originalno predložio reditelj Rastko Petrović, i ona je drugačija od onoga što sad imamo priliku da vidimo, jer sam se u jednom trenutku ja umešao i insistirao da budem taj čovek koji trči, i da se dešavaju još neke druge stvari. Tako da smo negde zajedno formulisali tu osnovu, a onda je svemu tome doprineo direktor fotografije Aleksandar Aca Pavlović. On je dodao još nekoliko likovnih momenata koji su oplemenili čitavu stvar, tako da smo sva trojica potpisani kao autori.

Spot je sniman na Gružanskom jezeru, koje se nalazi u blizini Gruže, odnosno Knića...

Šumadija...

... Tako je, duboka Šumadija. Mnogo lep kraj, vrlo psihodeličan... Brdovit, sa naglim promenama pošumljenih oblasti i pašnjaka. Mesto na kome bi mogli da snime neke delove Gospodara prstenova ili tako nečeg, uključujući i Gružansko jezero koje izgleda potpuno suludo. Aca Pavlović je iz Kragujevca i pošto poznaje kraj, predložio je mesto. Otišao je tamo, poslao neke fotke, i mi smo se smrzli kad smo ih videli. Onda smo odlazili nekoliko puta da to snimimo, da proverimo kako funkcionišu različite podloge. Ja sam trčao, padao, povredio sam ruku jednom.

Desilo nam se i da su nas uhapsili kad smo prolazili kroz Kragujevac vraćajući se sa jezera. Zaustavila nas je saobraćajna policija. Kao redovna kontrola, duvanje u onaj aparat za merenje alkohola. Onda se ispostavilo da uopšte nije to u pitanju, već da dolaze policajci u civilu da nas hapse. Mi pitamo: “Zašto nas privodite?”, oni kažu: “Ne, mi vas hapsimo”.

Odveli su nas na Odeljenje za razbojništva i sat i po nas ispitivali, i to neka najnenormalnija pitanja koja su bukvalno varirala od “Da li prodajete oružje?” do “Kakav vi to film snimate?”. Apsolutno nepovezano. I posle su nas pustili, bez ikakvog objašnjenja. Vratili su nam dokumenta i mobilne telefone, i mi stvarno i dan-danas nemamo pojma o čemu se tu radilo (opšti smeh). A ispitivanje u odvojenim kancelarijama, kao u američkim filmovima. Potpuno nenormalan događaj, tako da su pripreme za snimanje imale i epizode tog tipa.

A onda je početkom marta spot sniman na temperaturi između -5 i -10. Bila nam je potrebna ta vrsta napetosti i problema u spotu, hteli smo da drama bude što autentičnija moguća. I to nam je na kraju i uspelo – taj spot poseduje jednu čistu vizuelno-emotivnu dramu. Teško ga je prepričati, ali utisak je i više nego jasan.

Spot za Ništa:

Naslov pesme je nihilistički, a u tekstu kao da se provlači neka rezignacija, ali i ona prava nada, sa svešću o toj rezignaciji i uprkos njoj...

To je pesma o depresiji, o depresivnom osećanju. A ono, kao i sva druga osećanja, takođe podleže odgovornosti. Čovek je negde u suštini sâm kovač svoje depresije. O tome je, najsažetije rečeno, tekst. Ovo sam sad prvi put sročio, i dosta mi dobro zvuči.

I meni isto. (opšti smeh)

A i film je negde na tom tragu.

Sa ovakvim sadržajem i ovolikom dužinom, da li misliš da će spot biti emitovan?

Na televiziji?

Da.

Pa neće niko hteti da ga pusti. Ne zavaravam se u tom smislu, jedino ako ne dopremo do širih sfera, umetnički programi i tako to. To bi moglo da popije ovakav materijal. Inače, za ovu dužinu nema vremena na televizijama, ovim regularnim, a za muzičke se plašim da tamo izbor dosta zavisi od toga koliko je nešto prijatno za slušanje i gledanje, a ovo sigurno nije. Ali tu su Youtube i Vimeo, čak se i za najkomercijalnije stvari težište sve više pomera tamo.

Dosta ste pažnje u karijeri posvećivali spotovima. Šta možeš da mi kažeš o predstojećoj retrospektivi i izložbi fotografija, da li još neki grad može da očekuje neke slične akcije?

Vidiš, to ti je dobra ideja, nisam o tome razmišljao, mogli bismo da selimo to iz grada u grad. U suštini je događaj nastao slučajno, da ne kažem stihijski. Mi smo završili spot pre dva-tri meseca, ali smo čekali hladno vreme kako bi ljudi bolje razumeli to što smo hteli da im spotom poručimo. U međuvremenu se desilo da Srđan Veljović želi da svoj termin za izložbu u Srećnoj galeriji SKC iskoristiti da prikaže fotografije grupe Jarboli. On nas je slikao od '96 naovamo, na svim javnim nastupima, a ima i tzv. promotivnih fotografija.

Za retrospektivu spotova, koja je povezan događaj sa izložbom i biće iduće srede u SKC, smo se odlučili “jer tako smo u mogućnosti”, što se kaže (opšti smeh). Oko sebe imamo jednu potpuno novu i genijalnu ekipu ljudi koje ne mrzi da se bave... nekakvim neplaćenim kreativnim radom. Prikazaćemo dokumentarni film o svim našim spotovima, kojih je previše. Imamo 24 spota, plus-minus jedan-dva, neki su zagubljeni, neki možda postoje, neki ne. To je puno materijala, dva sata nekog programa, i to ne može toliko da traje pa će biti formulisano u vidu dokumentarnog filma, ili, kako bih rekao, reportaže o našoj videografiji. Ima dosta loše izvedenih stvari i promašaja, koje želimo da prikažemo, ali ne moraju celi da idu. Razni detalji će tu biti...

Kad smo već kod toga, ovo je drugi vaš spot u kome se pojavljuju ovce. Da li je to neki simbol?

Ako obratiš pažnju, ovo je i drugi spot u kome se pojavljuje moje odelo.

Da.

To su nekakvi autocitati, autoomaži. Namerno smo ubacili tako neke stvari koje bi ozbiljne ljubitelje naše muzike mogli da asociraju na davnu prošlost. Sve je to povezano jedno sa drugim, ja ovaj spot doživljavam kao neku vrstu olakšanja, nekakav teret je skinut sa grbače.

Pa hajde onda da ga bar na kratko vratimo sledećim pitanjem...

'Ajde, 'ajde, da vidimo šta si smislio...

Iako postojite dugo, Jarboli se i dalje percipiraju kao “mlađi” domaći bend.

To “mlađi” ti nije dobar izraz, mi i dalje važimo za “neafirmisani” bend.

E, to, bravo.

To je drugo...

Koliko je to do benda, a koliko do okoline?

Meni lično to ne predstavlja nikakav problem, jer gajim strast prema raznim stranim bendovima koji su godinama neafirmisani – recimo Pere Ubu. Grupa koja radi i dan danas, izdaje fantastične ploče, niko je ne sluša, nema nikakve spotove, ništa se ne dešava... A onda dođu u Beograd i napune Dom omladine, odlična stvar. Beograd ima tu vrstu kapaciteta i mi se trudimo da to iskoristimo. Negde uspe, negde ne, ali ideja ovog benda sigurno nije da bude najpopularniji, nego da se izbori za svoj umetnički integritet koliko može i da za to privuče što širi broj ljudi. Mi želimo da komuniciramo sa svima, ali ne želimo da se odričemo svojih koncepcija.

Zar te koncepcije nisu višeznačne, u smislu da su Jarboli dobrim delom pop bend koji ima potencijal da ima prođu kod najšire moguće publike?

Apsolutno. Ja našu muziku smatram potpuno komercijalnom i prihvatljivom. To moja majka može da sluša, malo toga joj smeta. Problem je u kontekstu, u sadržaju koji Jarboli nude. I on se čuje i u muzici, koliko god da ta muzika na trenutke zvuči i naivno i nekako neozbiljno, ona to zapravo nikad nije. Postoji uvek neka doza ozbiljnosti koja se nije očekivala od nas kada smo kao klinci napravili prvu ploču. Ne znam šta o tome da kažem. Iza svega toga postoji emotivni kontekst koji je konstanta, sve ostalo je podložno promenama.

Dakle, više je do vas, nego do okoline?

Emancipacija?

Da.

Nisam siguran. Mi radimo u potpuno nemogućim uslovima. Ovo ne može da se nazove ni tržištem, ni nekom preterano ozbiljnom scenom, a poražavajuće je što ni državu ne možemo baš da nazovemo državom. Mnogo gadnih stvari se tu dešava i to je u kreativnom smislu, što ono kažu, “dobro za rokenrol” (opšti smeh). Inspiracije nam ne fali, ali mogućnosti su nam toliko sužene da je to neverovatno. Entuzijazam, snalaženje i komunikacione sposobnosti određuju kako će čovek da se snađe u takvoj sredini. Mi nismo naročito komunikativna grupa, s godinama smo sve komunikativniji i to se meni sviđa. Sa zrelošću dolazi i opuštenost koja omogućava da se komunicira sa svima. A u početku to sigurno nije bilo tako.

Meni se čini da ste vi sve ove godine, u smislu ovoga o čemu pričamo, nekako suviše beogradski bend.

Pa jebiga, uh, nemoj da staviš ovo “jebiga” (opšti smeh). To je ponekad neka vrsta usuda koji bend nosi sa sobom, a zapravo nije istina. Postoje mesta na kojima odlično prolazimo bez obzira na Beograd, ali sigurno je da nemamo tu neku pansrpsku niti panregionalnu popularnost. Koncerti u Zagrebu se dramatično razlikuju od onih u Splitu. U Zagrebu su puni, u Splitu su poluprazni, isto tako je i u Srbiji na različitim mestima. Meni to ne govori ništa jer smo se mahom sami bavili svojom karijerom u nekoj stihiji, i snalaženjem u toj stihiji. Nije postojao nikakav jasan medijski koncept, malo je bilo trenutaka da se neko time bavio u našoj karijeri, to su bili fragmenti u našem postojanju. Sve ostalo je bilo prepušteno spletu okolnosti i našim naporima da nešto radimo. U tom smislu, neke stvari smo odradili loše, neke bolje, ali u svemu je bilo malo plana, a više sticaja okolnosti.

Za kraj, dva lična pitanja koja nemaju veze sa Jarbolima. Kako ti se čini srpska scena? Bio si producent i snimatelj mnogima...

I dalje sam. Nemam ništa loše da kažem o tome jer bi se ta priča sigurno razvila u lament nad opštom situacijom.

Na stranu to, muzički...

Muzički i ideološki sam vrlo zadovoljan, stalno se pojavljuje neko novi. Nikad nije isto, nekad je plima, nekad oseka kvaliteta, što je i normalno za svaku scenu. Mislim da kreativnog kvaliteta zaista ne manjka. Malo malo pa me nešto oduševi...

Poslednje pitanje je vezano za tvoj status u Velikom preziru. Nije te bilo ni na poslednjem koncertu ni u poslednjem spotu...

Aaaa, tračevi, tračevi... (opšti smeh).

Najbolje da ti sâm javno obznaniš.

Neću ništa da vam kažem, gledajte sledeće izdanje emisije Bunt i sve će vam biti jasno (smeh). Šalim se, sviram i dalje u Velikom preziru, splet okolnosti je bio takav da nisam mogao da se pojavim na koncertima. Slično je bilo i za spot, uz malu opasku da jako teško podnosim plejbek, i vrlo se borim da ne učestvujem u tome. I ovaj put sam uspeo, a nisam imao ni vremena da se time bavim, tako da je sve moralo da prođe bez mene. Ali nisam ja toliko bitan za Veliki prezir... Super sviramo i to je jedan baš dobar bend.

Primetio sam da se ljudi interesuju...

Misliš, čisto da ih obavestiš? Iz prve ruke: Boris Mladenović i dalje svira u Velikom preziru (opšti smeh).

Živ bio.