Tabu, Sveti motori, Zveri južnih divljina i Raj: vera

Jedan od najinteresantnijih filmova festivala, ujedno i film koji je dobio glavnu nagradu zvaničnog žirija, bio je film Tabu (Tabu). Film se sastoji od dva dijametralno različita dela koja otelotvoruju dve različite ideje filmskog. Od početka pratimo dosadan život sredovečne portugalske gospođe Pilar. Njenu svakodnevnicu oblikuje usamljenost i odsustvo bilo kakve emotivne angažovanosti i uzbuđenja. Filmski postupak detaljno i doslovno ocrtava teksturu takve stvarnosti. Jedino uzbuđenje koje stvara osećaj da se u njenom životu nešto dešava dobija od komšinice Aurore. Ona je starija gospođa čiji je život ispunjen dramatičnim snovima, kockarskim dugovima i zaverama o trovanju. Auroru susrećemo prvi put kada na molbu njene služavke Sante, Pilar odlazi da je pokupi u kockarnicu pošto je ova ostala bez prebijenog dinara. Aurora pravda svoj dolazak u kockarnicu čudnim snovima, sećanjima na muža, majmune i ko zna još šta. Njena priča je očaravajuća, a njena pojava izuzetno harizmatična. Scena dijaloga u kockarnici je rešena kroz smenjivanje krupnih kadrova dve junakinje, dok se pozadina nerazjašnjeno konstantno vrti u krug (mada se jednostavno zaključuje da akterkte sede za stolom koji je postavljen na rotirajućem podijumu).  Efekat upečatljivo dočarava osećaj uzbudljivog i emotivno angažirajućeg, što stoji u osetnom kontrastu sa ostalim dotadašnjim scenama u filmu. Tamnoputa Santa je takođe direktna suprotnost Aurori. Tiha, ćutljiva, strpljiva i stamenita, ona se trudi da Auroru prizemlji, dok svoj beg nalazi u čitanju Robinzona Krusoa. Upečatljiva je predstava kada se Aurora budi u bolnici pošto joj je pozlilo. U naglašenom krupnom planu Aurora deluje da lebdi u nekom neodređenom prostoru; čim je došla svesti, sva ustreptala i očarana sećanjima, započinje priču o krokodilu, svom imanju, i nekoj ludoj avanturi. Međutim, Santa i Pilar je vraćaju „u stvarnost“ saopštavajući joj da se nalazi u bolnici. Različitost pozicija i konteksta svakodnevnice junakinja nikada nije bila upečatljivija. Nasuprot bolesnoj i bledoj Aurori, koja, i pored toga i dalje zrači energičnošću, stoje statične i neme Santa i Pilar, čiju beživotnost dodatno naglašava zid iza njih, prekriven ustreptalim novogodišnjim sijalicama.

Ovaj prvi segment filma nudi priču i odgovarajaći filmski postupak koji predstavlja emotivnu ispraznost savremenog gradskog života u razvijenoj Evropi. U pitanju je ideja filmskog izraza koja pripada tradiciji evropskog umetničkog film koja je i sama formirana na predstavljanju odvojenosti individue od sveta koji ga okružuje. Potom, preko misterioznog Aurorinog prijatelja Đanluke, sledi opčinjavajuća priča o jednom životu avanture, o životu mlade Aurore u doba kolonijalne snage Portugala, o nestaloj prošlosti, uzbudljivim predelima, očaravajućim avanturistima i nestvarnim ljubavnim aferama. Ovaj drugi segment filma, formulisan kao nemi film uz naraciju u offu, predstavlja otelotvorenje ideje filmskog povezanog sa okvirom koji upućuje na dešavanja veća i zanimljivija od života. Ono što će se desiti pripada kontekstu davno prošlih vremena, koja mogu postojati samo u sećanjima, samo kao imaginacija ljudi ophrvanih i utemeljenih u banalnoj svakodnevnici, junakinja poput Pilar i Sante. Ovakav specifičan, i u odnosu na prvi deo krucijalno suprotan filmski postupak, ocrtava se kao oblik poimanja stvarnosti definisane idejama avanture i uzbuđenja. Tabu tako, kroz priču sastavljenu od oprečnih no suštinski povezanih delova, ukazuje na idejnu prirodu filmskog izraza kao načina posmatranja i razumevanja stvarnosti. Ocena: 9/10

Sveti motori (Holy Motors) su se, od premijere u Kanu pa sve do danas, pozicionirali kao omiljeno kritičarsko čedo 2012. Na ovom festivalu dobili su nagradu za režiju. Mada su kritičari konstatno isticali kako je film zbog svoje neobične strutkture suštinski kontroverzan, te da deli publiku na pobornike i protivnike, nemoguće je ne primetiti kako je ovaj film naišao na prevashodno jednoglasne pohvale. Ovih dana on se olako može pronaći pri vrhu lista najboljih filmova godine koje su izbacili ozbiljniji filmski magazini. U pitanju je film koji, u neku ruku deluje kao filmsko otelotvorenje teorijskog koncepta fragmentarnosti samog subjekta i fragmentarnosti ljudskog doživljaja stvarnosti. Jasno utemeljen u tradiciji pričanja priče (opet) karakterističnoj za umetnički evropski film, on konstatno izbegava da nam pruži krucijalne informacije o prirodi glavnog junaka i njegovog delovanja, ili ti informacije značajne za razumevanje priče i onog što se dešava u filmu. Na taj način on pokušava da uspostavi jedan specifičan filmski doživljaj, koji posredno skreće pažnju na pitanje performativne suštine stvarnosti – život, poput profesije glumca, predstavlja konstatno pripremanje za, igranje i menjanje najraznovrsnijih tipova uloga. A uloge koje protagonista igra tokom filma, tačnije brojne epizode od kojih je film sastavljen čine vrlo čudnu mešavinu, od  nadrealnih ili poptuno svakodnevnih pričica do onih melanholičnih, erotičnih i vrlo komičnih. Ovakav filmski postupak koji, s jedne strane nudi uzbudljive i hipontizirajuće vizuelne predstave, a s druge otvorenu priču koja zahteva i ohrabruje raznovrsnost tumačenja, kao da je savršeno skrojen za oduševljeno odobravanje i ushićenje kritike koja je ovaj film najčešće čitala kao energični i snoviđajni komentar autentičnog autora na samu prirodu filmskog izraza. Ocena: 7/10

Favorit iz Sandensa, film nezavisne američke produkcije koji je tokom godine privukao zavidnu pažnju publike i kritike, Zveri južnih divljina (Beasts of the Southern Wild), nudi sliku sveta koji postoji nasuprot i naprotiv sveta razvijene tehnološke civilizacije. Na FAF-u je film dobio nagradu za kameru. Radi se o zajednici koja živi na ostrvu negde u delti Misisipija, ispod Nju Orleansa. Od početka filma, vizuleni postupak pokušava da ostvari utisak neposrednosti, kako bi efekat energičnosti i slobodarskog duha koji odlikuje život u Kadi (kako sami meštani zovu dotično mesto), bio što uverljiviji. Kamera iz ruke, krupni kadrovi raznoraznih živuljki i veselih meštana smenjuju se sa širim planovima koji otkrivaju začuđujuće sklamerije napravljene od svakakog otpada, a koje predstavljaju dom ili pokretna sredstva glavnih junaka. Treperava vizuelna tekstura stvarnosti koju nastanjuje glavna junakinja filma, šestogodišnja devojčica Hushpuppy, ima nameru da stvori osećaj nepatvorene snage i prirode mlade protagonistkinje. Prihvatajući okrutnost prirode kao glavni uslov svoje egzistencije, likovi ovog filma predstavljau otelotvorenje ideala jednostavnih jakih divljaka neopterećenih konceptom civilizacijskog progresa. Mada ovakva početna postavka nudi prikaz jednog izmeštenog načina života, ona je ukalupljena u konvencionalni narativni obrazac američkog nezavisnog filma. Kao priča o intimnom emotivnom sazrevanju, kroz bajkovitu perspektivu glavne junakinje, film naglašava njenu jednodimenzionalnu i pravolinijski putanju preranog odrastanja u naslovnu zver južnih divljina. Ocena: 7/10

Među interesantnijim naslovima festivala izdvajaju i se dva filma koji čine deo još uvek nedovršene trilogije - Raj: ljubav (Paradies: Liebe, prikazan na ovogodišnjem Festivalu evropskog filma Palić) i Raj: vera (Paradies: Glaube). Putem filmskog postupka koji kroz izlaganja svakodnevnog i banalnog stvara upečatljive vizuelne predstave, ovi filmovi pokušavaju da ocrtaju propozicije na kojima počiva pozicija savremene osobe u civilizacijski naprednoj Evropi. Tako su i jedan i drugi film fokusirani na detalje i trenutke koji upućuju na obrasce koji definišu živote dveju junakinja. Priča svakog od filmova pažljivo izlaže situacije u kojima se junakinje nalaze. Ljubav nudi pravolinijisku putanju emotivnog i seksualnog oslobađanja glavne protagonistikinje koja bi u kontekstu predatorski nezajažljivog koncepta konzumerstva trebalo da je dovede do obećanog stanja sreće i ispunjenosti.  U slučaju Vere situacija je obrnuta. Koncept vere i odanosti religiji ponudio je glavnoj junakinji Ana Mariji obrazac ispunjene i smirene egzistencije. Za razliku od svoje sestre iz filma Ljubav, koja na svoj odmor odlazi u Keniju kako bi pronašla sreću, Ana Marija za svoj odmor ostaje kući, spokojna i zadovoljna da svo svoje slobodno vreme posveti praktikovanju i širenju vere. Na to nedvosmisleno upućuje izraz blaženstva na njenom licu dok se vozi vozom sa figurom Bogordice u svom zagrljaju. Međutim povratkom njenog muža invalida koga relativno dugo nije videla situacija će se bitno izmeniti. Svakodnevni rituali na kojima počiva njen samački život biće iz korena poremećeni. Pitanje potisnute seksualnosti ponovo dolazi na površinu. Okosnicu narednih scena i prizora čini njena odbojnost prema suprugu, njeno hladnokrvno i bezdušno ophođenje, kao i njegove uporne molbe da ga ne tretira kao smetnju. Njena vera se ocrtava kao kontradiktoran i kompleksan set pravila, koji ni u jednom trenutku ne obuhvata ideje samilosti i saosećanja, već se ostvaruje kao krajnji oblik sebičnosti. Njena rastrzanost prouzrokvaće još veću rigidnost, a muslimanska vera supruga poslužilala je kako bi se dodatno istakla zagriženost i ekstremnost Ana Marijine religioznosti. Svedene, no istovremeno izuzetno ubedljive predstave koje nude ova dva filma efektno ukazuju na jalovost savremenih oblika egzistencije. Raj: vera - ocena: 8/10