Nikada nisam slušao narodnu muziku

Neka čudna atmosfera vladala je u redakciji Popboksa povodom intervjua sa frontmenom Plavog orkestra Sašom Lošićem Lošom, te sam na razgovor sa njim krenuo kao u neki, simbolički rečeno, revolveraški obračun. Slično sam primetio i sa druge strane, iako je bilo i dobronamernog spuštanja lopte u vidu ohrabrivanja "Pitaj šta god, slobodno, nemoj da ti je neprijatno".

Posle samo nekoliko minuta sadržajnog razgovora, Loša me razoružao svojim zrelim promišljanjem i vanrednom elokvencijom. Kao što je i sam rekao: "Popboks ima u svom imenu to 'pop'", te je u intervjuu sa njim preostalo još da se pobrinemo i za verbalnu zastupljenost onog drugog, plemenitog dela imena našeg web magazina ("boks"). Povod za razgovor bio je Sedam. Novi album bosansko-slovenačke grupe tek što je skinut sa štamparske prese i objavljen u produkciji etikete Dallas.

Što se toliko dugo čekalo na album?

Album je bio gotov 2010. godine, izdali smo najavni singl Amerika, sa nekim tzv. novim zvukom Plavog orkestra. Ne, pardon, reset-restart: zbog autorske krize...

... Autorske krize?

Sjećam se to je bio negdje mart 2010, album je bio gotovo pred masteringom, Nikša (Bratoš, producent – prim. nov) je završio sve potrebne stvari koje je trebalo obaviti, iščistio kanale tišine itd. I taj album je trebalo da izađe pred beogradski koncert u Areni koji smo imali u aprilu, i ja sam došao u 11 sati naveče u neki iznajmljeni stan u Zagrebu, padala je kiša... I znaš ono kad ti se srce stegne, kad osjećaš da si potpuno sam. Shvatio sam da bih bio potpuno nesretan da je album izašao u tom obliku.

Onda sam ujutro došao u studio i rekao da nisam zadovoljan, sobom pre svega. Jer, tu su neki napabirčeni tekstovi, jeftine metafore. Muzička i aranžmanska riješenja nisu bila onakva kakva sam ih zamislio. I bend se složio. Tako da se to razvuklo na tri i po godine, i sasvim sigurno može uć' u anale kao najduže sniman album na prostorima ex Jugoslavije.

Ranije ste, kako ste rekli, koristili folk da šokirate.

Jednostavno rečeno.

Ima ona priča sa Suadom da su vam je 20 puta zaredom tražili da je svirate, a smarali su se dok ste svirali obrade Parafa, Šarla i Pankrta.

(Smeh)

E, sad, duet s Draganom Mirković teško da ostavlja takav utisak. Tako da me interesuje šta je htelo da se postigne tim duetom?

A šta se uopšte postiže bilo kojom pjesmom? Zapravo, ono što je meni zanimljivo, jer ja sam sposoban da se depersonalizujem i da posmatram sebe kao neki javni projekat, ja uvijek kad vidim da je nešto u nesigurnoj zoni, da postoje nesporazum kod ljudi koji slušaju folk, i koji slušaju rok i koji vole Plavi orkestar, to nama u bendu postaje zanimljivo. Šta je to što toliko izaziva temperaturu? I ove sve naše sredine su zapravo nesklone eksperimentisanju. Ti si nekad u Engleskoj imao NME, Melody Maker koji su podržavali neki trend. Kod nas su uvek postojale samo dvije struje: alternativna avangarda, alternativni sistem vrednosti i turbo folk kultura. I to je mutant koji je ponovo izrastao na zgarištu postratne tragedije. Opet se javila ta generacija pretencioznih klinaca koje sad neki nazivaju hipsterima...

To je sledeće pitanje, mogu odmah da se nadovežem: zbog čega su hipsteri simbol zla u spotu za Ti misliš da je meni lako?

Nisu simbol zla... Da, moglo bi se reći, ali ne bih rekao zla, to je prejako - u pitanju je obična pjesma. Hipsteri su imali šansu da budu kulturna ikona, i to je toliko pohvalno da poslije atmosfere niskih kriterija koji su zavladali cijelom planetom, javljaju se neki novi klinci koji ne pristaju na mejnstrim, i ko sam ja da kažem da je nešto jeftino, ali ne pristaju na jeftini sistem vrijednosti. I hipsteri postaju ljudi koji bude nadu da nije sve izgubljeno – tu su pametni komentari, pametni blogovi... Međutim, tu su se prikačili ljudi koji su fejkeri i koji slušaju bendove koji nisu još ni oformljeni. Kojima je cool da slušaju bendove koji imaju najmanji broj viewova. Očigledno karikiram, ali se došlo u situaciju da je sad forma najvažnija – mala štucovana bradica, uske farmerke, šeširići i slušanje muzike koja ima najmanji broj pregleda. “Ah, to ima osam pregleda! Slušaj nešto što ima tri ili pet!” I to je tako komično, čitava scena se pretvorila u neke čuvare praznine. I ovo je bogohulno što ću reći, ali na neki način imam osjećaj da bi ti ljudi iz svijeta narodne muzike prije došli u pomoć u pet ujutro ako bi ti pukla guma na autoputu. Ne vjerujem da bi ti iko od hipstera priskočio u pomoć. Mislim, griješim dušu, normalno...

Moj utisak je da je hipster postao “prazan” termin u međuvremenu, kojim svi koji ga koriste diskvalifikuju sve one koji im se ne sviđaju. To ti je slično kao sa upotrebom reči “fašista”, kad se nekom ne svidi nečije mišljenje.

Zar je to postalo tako?

Pa meni se učinilo da jeste. Svako se prazni od niskih strasti korišćenjem te reči...

Zanimljiva teza, prihvatam...

A u originalnom značenju te reči, i ti i ja smo hipsteri...

Da, u potpunosti si u pravu. Meni je drago da je Popboks uopšte i izrazio želju da priča sa mnom, jer to meni puno znači – ja sam odrastao na Džuboksu. Vi ste svijetla tačka u celokupnom medijskom prostoru, i volio bih da izdržite što duže. Sudeći po novim generacijama – mi smo neka vrsta prahipstera... Na omotu prvog albuma imali smo spisak literature koji je utjecao na svijet Plavog orkestra. Sad smo neovintage za potpuno najnoviju generaciju, koja je transteritorijalno u potpunosti počela da razumije svijet tzv. mutiranog pop arta koji smo mi furali – pop arta na balkanski način, koji je dizao temperaturu i nervirao intelektualnu elitu.

Moja je teza da je taj koncept kulture poslije Drugog svjetskog rata počeo tako što su političari, pobjednici, revolucionari odbacili bilo šta što je imalo veze s tradicijom, s tzv. narodnom kulturom, s autentičnim. I odmah su sjeli u prve redove baleta, oženili glumice. Ne kažem da je to išta loše, nego mislim da su birokrate i svi aparatčiki počeli da imitiraju svoje vrhovne uzore. I tako su počeli furati koncept feudalne kulture.

Ti u stvari tu zastupaš tezu malograđanštine?

Pa da li je?

Mislim da jeste.

Pazi, to je bila viša umjetnost – opera, balet, hermetične predstave. Divno je što je tu pušten i jazz, avangardna i apstraktna umjetnost. To Tito nije volio, inače prva generacija revolucionara je više volela hiperrealizam. Ali, kako se propustio Džuboks, kako je to odjednom postala opšteprihvaćena činjenica da je zapadni koncept kulture bolji? Imao sam osjećaj kao u onoj Cankarevoj priči Šolja kafe – zastidio se majke, znaš... Da smo htjeli da naše djede i bake sa sela nekako prikrijemo. Postoji u Dvornikovićevoj knjizi Karakterologija Jugoslovena tako jedan opis iz tridesetih godina u kom se kaže da su naši ljudi sa sela odlazili u Francusku i Englesku i kad su se vraćali dolazili su ljepše obučeni, u nekoj svili i zlatu itd, i uveli su tada nepoznatu stvar –  a to je osmijeh. A osmijeh je, kaže, “djelovao kao bolna grimasa na gorštačkom licu". Što znači da je čitava filozofija sedamdesetih i osamdesetih bila da se kod nas uveze ta krilatica “sex, drugs & rock n' roll”. Međutim, svako ko je bio nosilac te krilatice vraćao se u surovu realnost kad prođe kroz svoje dvorište, kad mama suši veš, kad se navečer vraća iz kluba pa osjeti miris paprikaša, znaš ono... I to da se nekako može živjeti od rokenrola kod nas je uvelo sad već mitološko Bijelo dugme, ali kako? Stvarajući Frankenštajna, dodirivajući se opet sa tom folklornom kulturom.

Ja sam dijete novog vala. Živio sam Šarla, Idole, Film, Azru, Petra i zle vukove, Trotakt projekt... Sjećam se da je Džuboks tada o Sarajevu pisao kao o muzičkom tamnom vilajetu u kome se ništa novo nije pojavilo još od Zdravka Čolića i Bijelog dugmeta. Prvi prodor Sarajeva je bio preko Yu rock momenta Elvisa J. Kurtovicha koji je favorizovao svoje mane, svog grada i podneblja, znaš, jalijaš, nju primitivs. Naša karijera je počela od zadimljenih klubova – Orkestar, Pušenje, Elvis. Mi smo tu bili “good guys”, s malo više popa i melanholije u muzičkom izrazu, ali smo furali ironiju. Onda smo uveli Suadu – incident u ranom pop punk repertoaru Plavog orkestra. Od tad počinju svi nesporazumi.

Hajde da probamo da ih malo razjasnimo. Rekao si pre dve godine u intervjuu Jutarnjem listu da osećaš deo odgovornosti za turbo folk.

Nažalost, ako se mogu požaliti, a kome ću ako neću vama, ja sam cijeli život žrtva krive medijske reinterpretacije svojih izjava. To je potpuno razumljivo, jer novinar skrati, pa onda dâ uredniku koji još dodatno skrati, i od deset rečenica ostanu dve, i ti ispadneš neki šizofreni dekoncentrisani luđak u izjavama. Nije to više kao nekad Džonijev (Štulić, prim. nov.) intervju u Džuboksu, pa imaš pauze, zareze, kroz koje se provlači neka linija karaktera. Takve sam intervjue volio. Tako da nisam rekao da snosim dio odgovornosti, nego sam ispričao anegdotu.

Jednom sam bio na ljetovanju u Hvaru, u doba naše najveće popularnosti, tad je Plavi orkestar iskakao iz paštete, nisi ga nikako mogao zaobić'. Pio sam pivo ispred diskoteke Aurora, padalo je veče i vidim kako se jedan čovijek približava, skuplja hrabrost i dolazi s nekom namjerom. “Ti si Loša?”, pita, kažem “Jesam”, vidim po naglasku da je iz Splita. “Mogu li ti nešto reć'?”, ja reko' “Možeš”, kaže “Ti si ubija rokenrol!”.  I kad sam uveče došao u hotel, to me tako nekako potreslo, jebote... Utjehu sam našao u razmišljanju kakav je to rokenrol bio ako sam ga ja uspio ubiti, znaš?

Moguće je da snosim dio odgovornosti da sam raspirio potrebu za tim eskapizmom. Ali, sjećam se kad sam služio vojni rok u Bitoli da su tad bili hitovi Mali mrav, kako se beše zove pjevač (Tomislav Čolović, prim. nov)... Neću, neću dijamante, Halidov hit, i od Marinka Rokvića Da volim drugu ne mogu...

Venčanica bela...

Jes' i Venčanica bela, Šerif (Konjević, prim. nov)... Ja sam mislio da svi žive taj uzbudljivi novi život iz Džuboksa, Poleta i ostalih magazina, međutim u redu za hranu kad su sa razglasa pustili Marinka Rokvića, ja sam vidio da 95% ljudi zna tekst te pjesme. I onda sam shvatio da je urbana kultura nešto potpuno marginalno.  U vremenu kad su Divlje jagode prodavale Motore u 300 hiljada, Paket aranžman je otišao u 15 hiljada. Tu je došlo do prvog otrežnjenja, i s obzirom na to da je Jugoslavija živela po krilatici “mazohizam, rakija i narodna muzika”, i mi u Orkestru smo razmišljali da budemo neka vrsta misionara. Idemo im dati to što žele, ali ćemo im uvesti električnu gitaru. Otpjevaćemo im Goodbye Teens, biće tu nekih punk ritmova pa će krenut' ta edukacija. Stvarnost se objasnila događajima koji su uslijedili poslije toga, znači to je bila preteča nekih mnogo ozbiljnijih stvari.

Ja pripadam tzv. urbanoj kulturi. Nikada nisam slušao narodnu muziku, da se razumijemo. Ali mi je uvijek, u ime kosmičke istine, bilo krivo ukoliko neko potpuno vehementno kaže da nešto valja ili ne valja, ma šta to bilo. Nadmeno je uvijek djelovalo kad neko povjeruje u sebe da je vlasnik nadukusa. Evo na primer, po portalima i blogovima nailazim na komentare u kojima se vidi da ima ljudi koji misle da je njihovo lično mišljenje neko opšte mišljenje. I to je ono što mi smeta, ostalo ne. Ja ću se uvijek borit' za pravo novinara da imaju svoje mišljenje. Čak imam prijatelje koji ne slušaju to što radim jer im se ne sviđa, ali smo bliski.

Da li možeš onda da mi objasniš, u kontekstu te predistorije i onoga što je posle bilo, za koga si ti pravio te pesme? Za koga ste svirali? Za koga svirate?

Mi volimo taj power pop, i kad se popnemo na stejdž, dobar je osjećaj kad ljudi pjevaju tvoje pjesme. A odrastajući u Sarajevu, od djetinjstva si izložen raznim utjecajima. Iz ćevabdžinice čuješ sevdalinku, Mišu Kovača iz frizerskog salona, Štrausa kad prođeš pored muzičke škole, dalmatinsku klapu, Gang of Four u klubu, punk i sympho rock. Na radiju su bile takve eklektične plejliste zato što je bio takav grad, ne znam da li je tako u Beogradu. Morao si se učiti toleranciji, i muzičkoj i ovoj drugoj, svakodnevnoj, životnoj. Primjetićeš kod svakog sarajevskog autora eklekticizam, to šetanje iz stila u stil. Ali to je nesigurna zona, a ljudi vole istost a ne različitost. I kod ovih što slušaju alternativnu muziku, i ovih što slušaju narodnu. Čak su Draganu (Mirković, prim. nov) pitali: “Šta će ti ovi jazavci?”. Mi smo konstantno u nesporazumu, a istovremeno postoji i tiha većina koja to voli.

Najavljivao si da si za novi album bio inspirisan hip hopom. Šta je bilo s tim?

Ne znam da l' će se tebi dati da to uopšte preslušaš, danas se pjesme slušaju po deset sekundi, a ko još ima volje da stavi audio CD, pa čak i da downloaduje mp3. Eventualno ono što ti naleti kad neko linkuje na fejsu, a zanima te... Ali ako ti se bude dalo, vidjećeš da smo u donjem domu, kod bas linija i bubnja unijeli dosta zanimljivih gruvova, po mom mišljenju. Gore ne možemo pobjeći od melodije, i to je naš neki autorski kompromis, jer Plavi orkestar nisam samo ja – to su četiri individualca koji čine skup.

Koja ti je omiljena pesma Plavog orkestra, da li ti je neka dosadila, i da li se neke stidiš?

Ja bih tvoje pitanje okrenuo, možda ima deset sretnih pjesama koje sam napisao. Publika će možda reć' drugačije, ali veliku većinu bih gurnuo pod tepih, međutim nemam tu privilegiju. Naročito pjesmu Puteru, puteru, to je pjesma koju bih najradije zaboravio. To je ono kad si mlad, pa prvu ploču radiš u odnosu na 20 godina života, a drugu u odnosu na prvu. I onda hoćeš hit na silu. To je razlog što dajemo intervjue, za neke nove generacije ako ih šta može inspirisat' naslonjeno na naš razgovor - moj savjet, patent je da kad god imaš namjeru da napraviš hit, to nikad neće biti hit. Znači moraš iz nekog svog unutrašnjeg svijeta praviti.

Bend mnogi vezuju za jugoslovenstvo, šta ti misliš o tome, i da li si čitao Sedmu republiku Ante Perkovića?

Ne, o čemu se radi?

To je priča o pop rock kulturi u poslednjoj deceniji Jugoslavije – Sedmoj republici.

Hvala ti na tipu, zanimljivo zvuči. Nikad nisam, bilo kojim svojim postupkom, stvarao atmosferu netrpeljivosti. Imam stav da je tolerancija nešto što se mora podrazumijevati, u svakom momentu. Ne bih mogao zamisliti život u društvu roda i brata, volim zanimljive ljude ma kakve nacije i predubijeđenja bili, sve dok me fizički to ne ugrožava. Nek' se svako osjeća kako želi, poštujem i ljude koji se osjećaju i nacionalno i tradicionalno, i želim da vjerujem da će ljudi poštovati moju želju da se ne osjećam nikako. Baš kao i Plavi orkestar, mi smo ti rijetki endemi. Zato smo dobrodošli u svakom kutku regiona. Kao neki brend, privatna nostalgija. Kao što nemaju ništa protiv ćevapčića ili čovječije ribice iz Postojne. Mi smo neka vrsta podsvijesti ex Jugoslavije.

Zar to nije na neki način luksuz u današnjem svetu, posebno u regionu? Neki drugi, “običniji” ljudi su u odsudnim trenucima morali da se opredeljuju u nacionalnom smislu...

Morao sam i ja. Ono što sam detektovao kao početak jedne vrste fašizma jeste kad su mi sa raznih strana govorili “Opredijeli se! Ti se moraš opredijeliti. Ti moraš reći ko si!” U trenutku kad su to rekli, ja sam učinio sve samo da bih se sačuvao od opredijeljenja. I platio sam veliku cijenu, to je bilo deset godina ničega u mom životu.

Kad smo već kod toga, na ovogodišnjem Beer festu si rekao da ste imali velikih problema zbog pesme Neka ljubi se istok i zapad. O čemu se tu radilo?

Neke naše kolege su nam govorile da smo “raspirivali bratstvo i jedinstvo”. Što je oksimoron, k'o švedska baklava. Valjda je to pozitivna tekovina, tako su me učili. Kako se to raspiruje? Zato sam ja tako osjetljiv kad sam protiv muzičkog šovinizma. Neka cvijeta hiljadu cvijetova, i zato sam, nemam sretniji izraz, za pop art koji kod nas nije postojao, uz par iznimaka tipa Idoli, grupa Trio iz Sarajeva, Magnifico, i još par likovnih umjetnika...

Rambo?

Recimo da i Rambo pripada tome...

Rule i Nervozni poštar?

(Opšti smeh) Recimo, da.

Dosta si komponovao za film, televiziju i pozorište. Koja je razlika u pristupu u odnosu na rad u bendu?

Imam osjećaj da imam jako komplikovan javni status. Još ljudi ne vjeruju da sam radio muziku za Vratiće se rode. Radio sam operu, vrlo delikatnu, na starogrčkom. Onda sam radio muziku za Kod amidže Idriza...

Najbolji film u XXI veku sa ovih prostora.

O, hvala ti. I poslije toga me vidiš u Areni kako pjevam Zelene su bile oči te, i pravim smiješne, čudne pokrete na Suadu. Ljudi mene ne mogu smjestiti u jednu ladicu, i ta predubjeđenja su mene nekad jako boljela. Sad su me počela zabavljat'. Mislim da kad bih doneo počasni doktorat sa Sorbone ili da dobijem Gremija za filmsku muziku, ljudi još uvijek ne bi vjerovali. To je moja sudbina. Filmska muzika mi daje veliku slobodu, jednaku strast imam kad komponujem hermetično-ambijentalni komad za neku scenu ili pišem trominutni pop song. Uvijek se sjetim Lennona koji je sa takvom strašću i ozbiljnošću stvarao sliku da je život sastavljen od lakih materijala. Drago mi je da mogu narasti do jednostavnosti.