Pomeren let

Mesto: Gun Club, Beograd
Vreme: 23. novembar 2012.

19:00

Šaljem SMS sa pitanjem kad počinje koncert. Dobijam odgovor: "Organizatori kažu oko 23 časa" (u formalnoj najavi inače je pisalo 21.30 sati). Zahvaljujem se na informaciji.

22:14

Bežim sa gajbe nakon reprodukcije odjavnog fristajla inspirativnog (gladnog) riječkog repera. Arsonists matre i dalje zvuče nestvarno sjajno. Valja se, kad se već ide na koncert riječke grupe...

23:11

Stižem u Gun Club. Nisam zakasnio. Pristojno popunjeno, nije baš da nema gde igla da padne, ali nema ni potpune slobode kretanja (odokativna procena: oko 200 ljudi). Najzabavniji prizor su devojke sa brkovima a la Let 3.

23:54

Grupe ni od korova. Čuje se mestimično gunđanje iz publike, i povici "Pičkeee". DJ Zicer vrti hitove grupa Buzzcocks, Dinosaur Jr, Placebo, Suede, Beastie Boys, EMF i zaboravljene a nekad tol'ko voljene tihe drugare Petera, Bjorna i Johna (valjda nisam pogrešio ime i redosled). Našlo se prostora i za brilijant koji sjajno dozreva sa godinama -Slow Emotion Replay sastava The The. Na platnu iza bine zalepljene mete nalik na one iz jednog od središnjih delova Prljavog Harija - one epizode kad se veličanstveni Clint obračunava sa mangupima iz sopstvenih plavih redova, koji bi da uzmu pravdu u svoje mirne i krvlju natopljene ruke.

Pomalo mi je frka, GSP ne prašta (GSP = Gradsko saobraćajno preduzeće Beograd, noćni prevoz - prim. ur). Šaljem SMS: "Još nisu počeli. Biće krnji izveštaj." Stiže odgovor da ostanem dokle god mogu.

0:04

Ah, evo ih najzad na bini. Jedan nezadovoljnik im pominje majku u uobičajenom kontekstu, pevač Prlja odgovara: "I tebi sinko". Da ne prepričavam večerašnji autfit velikih balkanskih ekscentrika - priložene slike govore hiljadu reči. Dobijam valunge (vruće talase) kad mi se pogled zadrži na masivnom pletivu jednog od gitarista duže od dve sekunde.

0:12

Publika u transu, dok kao sa Marsa pali Riječani čereče Ne trebam te, El Desperada i Fuck Famigliu na radost sve dece u rupi koja je mračna i zadimljena taman toliko da rokerski ugođaj bude potpun. "Da li su počeli da sviraju?", stiže SMS pitanje. "Jesu, kakva moć", sav ozaren odgovaram.

0:32

Prvih pola sata koncerta protiče u svirci bez tačke i zareza, što bi se reklo. Čim se završi jedna, odma' zapršti nova stvar. Prva jača reakcija svedoka stiže tokom Vjernog psa, himne mitskog sastava Termiti, jednog od onih riječkih bendova koji prve postjugoslovenske generacije poznaju mahom iz druge ruke (obrađivala ih i Zvoncekova bilježnica). Tekst, dakako, je makar jednako relevantan i danas, kao što je bio u vreme kad je napisan. Sledi Kontinentio; ori se ...Utvare su uvijek bile vlast - yeah baby! Limene deonice su nadomeštene šarmantnim pevanjem melodije. 

To je samo jedna od nekolicine pesama Let 3 koje dokidaju višedimenzionalnu magiju grupe - na stranu vizuelno-šokantna fantazmagorija, ovde smo uvek imali posla sa pravim, suštinskim shvatanjem drčnog rokerskog osećaja - recimo da je to nešto stadionsko, ali ne sa ciljem da te utopi u masu, već da ti u horskom pevanju završne koračnice ove još malo pa punoletne pesme osvesti tvoje lično, nesvodivo ja.

0:35

Sa Mamne Baneta načinje se Bombardiranje Srbije i Čačka. Ovo izdanje uz radove Halija Galija Halida i pozne Ništa ali Logopede predstavlja najuzbudljivi muzički susret sela i grada koji ova glava pamti.

Dijete u vremenu pevaju svi kao jedan, slede i Riječke pičke, za koje Prlja ponosno kaže da je pravi hit, nešto poput lične karte među pripadnicama lepšeg pola u njihovom gradu na Jadranu. Dok pevač viče "riječke", publika odgovara sa "pičke", a basista Mrle, jedna od najživopisnijih pojava balkanskog roka (ikad), drži palčeve i kažiprste s obe ruke spojene u romboidnu figuru čija pukotina slikovito dočarava naslov pesme.

1:11

Nižu se Izađi mala, Kurcem u čelo, Ženu varam, Profesor Jakov sa sve urnebesnom koreografijom u kojoj svi članovi benda refren sviraju u sinhronizovanim skokovima. Prlja i Mrle plaćaju danak godinama Alopeciom Areatom (ćelavošću na pečate), ali sa njihovim zajebantskim duhom i sviračkom beskompromisnošću je sve u najboljem mogućem energetskom balansu. Let 3 praše u vrhunskoj formi, kao da su se tek juče oformili. A već je prošlo toliko godina da su oni neosetno, na mala vrata, postali regionalna rokerska institucija.

1:43

Prvi deo koncerta je gotov, na bis prvo izlazi Mrle sam, izvodeći one poznate pesme-minijature i usput pokazujući veštinu sviranja basa iza leđa. Zatim se na binu vraća čitav bend, koji rilja po prošlosti - slede Pokvarena žena i Droga, tokom koje bend u kolaboraciji sa gledalištem pravi sjajnu atmosferu.

1:45

Nervozno bacam munjevite poglede na mobilni telefon (jer pomenuti noćni prevoz GSP-a ne prašta, prim. ur), što bi rekao jedan drugi značajni hrvatski roker Vrijeme je da se krene - ali ne ide da se ode sa nastupa Riječana a da se ne čuju Izgubljeni. Molitva mi je uslišena. Snažan identitetski iskaz koji ne govori ni o čemu posebno, a tako efektno kazuje sve - iscrtavajući mnogo jasnije nevidljive granice između Njih i Nas. Nas koji i dalje ne znamo šta bismo sa sobom, ali istovremeno se nadamo da znamo šta nismo i nikada nećemo biti. Ova pesma me kao malo koja oslobađa sistem(at)ski imputirane krivice i praznih kolektivnih očekivanja normirane malograđanštine. Čini da se osećam slobodno.

Stojeći članovi grupe drže plave kartone sa brojevima 1, 2, 3 i 4 ispisanih crvenom bojom, pomažući publici da se pokličima uključi u proces gubljenja. Na samom kraju, Prlja baca perje u prve redove. Vrijeme je da se krene.

1:49

Žurnim korakom penjem se uz stepenice. Na izlazu iz Gun Cluba zasmejao me jedan momak iz obezbeđenja: "Ej, ovi nisu normalni, ovaj pobacao perje od kokoške, sve na mene."

5:20 - ∞

Fantastičan koncert.