Utisci jednog čitaoca Popboksa o novom albumu Radioheada - The King of Limbs
Čim sam skinuo novi Radiohead – sa sajta thekingoflimbs.com, pristojno uplativši 7 dolara za mp3 format – odmah sam shvatio da je neophodno osloboditi se jagme vezane za fenomen novog albuma, pogotovo onog dostupnog na internetu, jer to u slušanju može samo da smeta. Samo prvi dan sam proveo kao pravi zagriženi fan: odložio sam sve neodložne obaveze, organizovao mini plejlistu na shuffle i zavalio se. Ali, tu se zbila značajna promena: pošlo mi je za rukom da se ne hvalim drugarima da sam ga već skinuo. (Bilo je teško, ali sam uspeo u tome!) Tek drugog dana počelo je pravo slušanje. Tako mu treba prići: kao da je neki stari album, pronađen među zaboravljenim diskovima. Da bi se oslušnuo tok albuma, treba smetnuti s uma njegovu novinu.
Nisam se osećao izigranim nakon prvog ozbiljnog slušanja, sve sa stenografisanim tekstovima. Navikao sam da Radiohead spaljuje sve mostove, bežeći od stroge definicije svog zvuka. Bend očigledno uživa u pomami koju stvara svojim izletima: Ed O’Brien je album u cocky-maniru najavljivao kao „najbolji dosad“ (šta god to značilo! ja uvek mislim da je najbolje ono na čemu se trenutno radi). Na The King of Limbs, u aranžmanskom smislu, presečeno je (po ko zna koji put) sve što podseća Creep, The Bends, ali i ono što je već osporilo rok-zvuk, nasleđe Kid A i Amnesiac. Pa čak i In Rainbows. Momci su osetili potrebu da prenaglase to distanciranje, tu amnezičnost koja se pogoršava pri svakom novom izdanju. Linija razvoja zvuka Radioheada nije uzlazna, već kao da je sačinjena od niza započinjanja, sa različitih pozicija. Ona dosad u ovom bendu nije bila izneverena; štaviše: takav diskontinuirani, nomadski razvoj i jeste ono zbog čega je Radiohead opstao danas, to je srž onog radioheadovskog.
Još od Jorkove čuvene nesreće u fast German car koja mu je podarila Airbag i podstakla revoluciju zvuka, svaki album je imao svoju zvučnu žižu, svakim albumom je dominirao jedan član benda. Na OK Computeru to je bila minimalizacija gitarskog zvuka i oslobađanje prostora Yorkeovom vokalu; na Kid A: ukidanje gitare, dominacija semplera (šestog člana benda); na Hail to the Thief pokušaj vaskrsavanja tandema Jonny Greenwood - Ed O’Brien (ne toliko uspešno, po mom mišljenju); na In Rainbows pročišćavanje zvuka i stavljanje basa Colina Greenwooda u prvi plan. Ovoga puta, fokus benda je na ritmu, dominira Phil Selway.
Perkusije – i bubnjevi Phila Selwaya i Yorkeove ritam-mašinerije – i bas nisu nikad bili toliko u prvom planu u dosadašnjem opusu Radiohead. Gitara je ponovo gotovo proterana. Ali to nije toliko hirovito – kao što bi se možda moglo pomisliti za Kid A – koliko u čvrstoj bas-bubanj konstrukciji postaje izlišna. Ta izlišnost gitare je vrlo uočljiva na pesmi Little by little.
Radiohead je poznat po dugom procesu pisanja. Nude sa In Rainbows je imala raniju verziju još u eri OK Computera. Ove „nove“ pesme su takođe dobro odstojale, međutim, moj generalni utisak je da je na njima previše intervenisano.
Pođimo od početka. Bloom je možda i tipična stvar za album. Otvaraju je klavijature, ali kao da bi se samo oprostile, „poklonile“, i to u vidu sempla, i nestale pred napadom jednoličnih perkusija i bas improvizacije. Splet podseća na Joy Division, Atrocity exhibition. Pesmom dominira Yorkeov prepoznatljivi falset „humming“, koji povremeno dobije labavi semantički sadržaj. I ovo je bitna promena; Hail to the Thief je bio prezasićen referencama na Orvela; a ovde je jasno da melodija ima primat nad „porukom“, kao na Kid A.
Atmosfera je od početka iznenađujuće teška, iako je zvuk naizgled sveden. Pucketanja i milion usamljenih, neponovljenih zvukova, koji podsećaju na Gloaming i National Anthem doprinose utisku iskidanosti i trzanja. Sve ono što je teklo na In Rainbows – uhvatimo se opet te maestralno aranžirane Nude, koja je čista kao suza, koja je za mene po dinamici i orkestraciji Perfect Day prve dekade XXI veka – na The King of Limbs je zamućeno, uprljano, izmanipulisano. Ponekad, i na najotvoreniji način. Kao da je nakon master snimka Yorke – ne mogu nikog drugog da zamislim – seo za potenciometre i pošto mu se pesma učinila previše „pop“, ponegde ih odšrafio, bez sasvim opravdane potrebe. Na primer, osrednji instrumental Feral. Tu ne samo da je seo za potenciometre, već ga mogu zamisliti nad dugmadima „master volume“, kako čas stiska plus čas minus. Perkusije se u jednom trenutku pojačavaju, ali kad bi se očekivalo da će se to ponoviti, upravo sve se vraća u dotadašnju dinamiku; pored izneverenog očekivanja, ostaje se zbunjen preobiljem tih kakofoničnih intervencija. Osim toga, shvatio sam da je Thom Yorke naučio da mjauče.
Poredio bih te intervencije sa jednim drugim bendom: sa Dinosaur Jr. i njihovim albumom Bug (1988). Da biste shvatili taj album, morate se setiti ere kad je Sonic Youth-noise bio pomodan. Pod jakim uticajem ovog benda, J Mascis svojim sjajnim pop-pesmama dodaje masne noise-zvukove, mikrofoniju, kakofoniše i bespovratno narušava svoju verse-chorus-verse strukturu, koja je i prodala Dinosaure. Potreba da se „uprlja“ ono što je bilo uglačano i ispeglano na prethodnom albumu, upadljiva je na novom izdanju Radiohead. Setite se kako je Yorke govorio o Knives out (Amnesiac) kako se namučio s njom zato što je previše „strejt“, pa je napravio 300 verzija. Perfekcionizam? Na novom albumu, taj postupak je prosto isprao pesme: za to je sjajan primer Little by little, po meni najslabija stvar na albumu. Monotonoj perkusivnosti u ovoj pesmi nije dopušteno da se raspištolji u spoju sa basom; ritam-sekciji je dodato prigušeno smenjivanje akorda na gitari koja pišti i štrči, sa previše visokih i neskladnih tonova. Sredinu pokriva loše odsvirani „solo“ – verovatno ga je isprangijao Yorke.
Prezasićenje i preterani rad na pesmi se može pratiti u Morning Mr Magpie. Greenwood otpočinje upbeat repetitivnim rifom koji podseća na dobrog starog Johnnyja Marra (baš sa Morrisseyeve pesme Interesting Drug). Ali ono što stvarno iritira je nakaradno prisustvo Thoma Yorkea za nekim potenciometrima: gitara se pojačava i smanjuje, ta nepromenjena deonica se seče i kida. Pri kraju pesme, pri ulasku u četvrti minut, neusklađena peskusionistička deonica upada, uglavljuje se u vodeću i taj kuršlus traje čitavih trideset sekundi. Poznata je ranija verzija ove pesme – snimljena u filmu The most gigantic lying mouth of all times koji je pratio izdanje Hail to the Thief. Tu vidimo Yorkea sa gitarom, koju i posle 20 godina ne ume da svira – kako svira laganu i opuštenu pop-stvar.
Neću da kažem da je Yorke-producent u svemu upropastio Yorke-kompozitora. Little by little je primer koliko je to ispiranje izvedeno loše; koliko se prečišćavanje zapravo pretvorilo u prezasićenje. Sjajan primer, koji odaje izvesnu „in-rainbows“ brigu o zvuku, jeste najbolja pesma na albumu, Lotus Flower.
Bas, bubanj i vokal, praćeni tihim Greenwoodovim potenciometrima. Nijedan zvuk ne odskače – nema disproporcije ni kakofonije kakva se gaji na prethodno spomenutim pesmama, pa čak ni usamljenih tonova. Colin Greenwood i Phil Selvay se gaze savršeno. Lelujaju jedan oko drugog. Sve je svedeno da bi se istakao Yorkeov glas. Recept: već uobičajeni reverb, ispevavanje ambiciozne vokalize, postupno pojačavanje dinamike, promišljeni izbor tonova: potpuni POP! Naravno, i u ovom „Pop-is-dead“-Jorku čuči Michael Jackson; u to smo se uverili više puta. Ili možda Roxette koja ga tera da pesmu poentira rečima Listen to your heart. Ovo je pravi rezultat rada na jednoj „starudiji“ koju takođe možete čuti na youtubeu, s tim što se zove „lotus flowers“ (a propo naslova: stekao sam utisak da Yorke mrzi množinu, da je uklanja tamo gde je potrebna; uporediti sa 15 Step) – u šta se samo preobrazilo prangijanje i prebiranje po arpeđima akustare! Lotus Flower – koja je od sada neraskidivo povezana sa spotom u kom se Yorke razgibava kao pravi „kralj zglobova“ – zvuči kao bend!
Čistota zvuka se donekle održava i u sledećoj Codex; klavirskoj baladi koja podseća na Pyramid Song, protkanoj prepoznatljivim falsetom i zvucima grinvud-trube – haha! koju je Yorke opet lepo iseckao! (U ovoj pesmi, dobar slušalac Radioheada može unapred da pogodi sve tonove i progresije akorda!) Međutim, ovom minimalističkom pogrebnom pevu nedostaje harizma koja krasi Videotape. Uprkos upečatljivoj poenti „The water’s clear... and innocent“.
Give Up the Ghost je moj drugi favorit sa albuma: ovaj labavo komponovani komad koji otvaraju flojdovske ptičice, koji koristi prvu strofu kao sempl kroz celu pesmu, neodoljivo me podseća na Antony and the Johnsons po vokalnim deonicama. Jedina stvar na albumu u kojoj se mogu načuti vazdušasta razlaganja Eda O’Briena. Ima u progresiji Ghosta male reprize Motion Picture Soundtrack koja zatvara Kid A: finale „I think I should give up the ghost“ i tematski i melodijski podseća na „I really think you’re crazy/ I will see you in the next life“.
Završna stvar Separator – koja dolazi prebrzo – još jedna je uspela realizacija recepta The King of limbs: bas, monotona ritam-deonica i glas, udvojen svojim semplovima. Stvar lagodno teče do trećeg minuta, kad se pojavljuje iritantno oštra i loše odsvirana gitarska deonica, koja kvari ostatak pesme. Mogu da se kladim sa bendom da ju je odsvirao Yorke. Greenwoodove minimalističke organske orkestracije priređuju savršenu podlogu za privođenje albuma kraju.
The King of Limbs je celina. Retko su posle Kid A Radiohead postigli ovakav utisak kompaktnosti i monolitnosti. Za razliku od In Rainbows, koji je na neki način „Best of“ ili „Singles collection“, The King of Limbs bi morao da se sluša kao minimalistička, nepretenciozna anti-rok-opera. Pa čak i anti-anti rok opera, ako imamo u vidu sve prethodne problematizacije rok-aranžmana. Imam utisak da ću album dugo držati u mp3-ju, upravo pored Kid A, baš zbog te celovitosti, ujednačenosti i učvršćenosti. To mi se nije desilo ni sa jednim drugim albumom – koliko god In Rainbows bio sjajan, on je pre svega „zbirka dobrih pesama“. The King of Limbs biste morali da pretvorite u jedan mp3 fajl od trideset sedam minuta i da ga slušate kao što biste slušali Dark Side of the Moon.
Doživeo sam nekoliko orgazama slušajući The King of Limbs. Prvi se dešava na Bloom: nakon mumlanja praćenog Martenoovim talasima, u drugoj strofi, kad Yorke otpeva „A giant turtle’s eeeeeeeeeeeeeeyes“, rastegavši poslednji ton i neosetno ga pretopivši u molsku tercu. Drugi orgazam mi je priredio Colin Greenwoo u pesmi Morning Mr. Magpie; nakon smirivanja sa falsetom, otpočinje neočekivanu basovsku odiseju nalik onoj koju je odsvirao u How to disappear completely oko koje sve bubri u dinamičkoj pripremi za eksploziju.
Lotus Flower je pak kontinuirani orgazam, orgazam radi sebe samog.
Čini mi se da bi uz album vrlo opušteno mogao da padne seks: ima jebozovnu stranu (za razliku od Hail to the Thief, koji je potpuno odbojan). Nema velikih dinamičkih padova. A Selway i Colin su tu da vam daju ritam.
Kad budem probao album i na taj način, napisaću još jednu recenziju.
Bojan Savić Ostojić - jurodivi@gmail.com
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari