Dobar dan. Ja sam Vladimir Kolarić. Kako ste?

Veliki Prezir je jedan od retkih domaćih bendova koji lako izlazi na kraj sa komplikovanim odnosom istrajnosti i kvaliteta. Iako bilans od četiri albuma za 16 godina na papiru može delovati obeshrabrujuće, jedinstveni autorski kvaliteti Vladimira Kolarića, i svirka benda koja spaja kantautorski izraz i sirovi rok, lirsko i impulsivno, i koja je svakim albumom sve ubedljivija, tokom godina su širili krug poklonika.

Prošlogodišnji Nikadjekraj svojom energijom, iskrenošću i ubedljivim singlovima, preti da ih odvede i korak dalje – na poziciju ovde toliko potrebnog zdravog mainstream rock benda.

Večeras će u Domu omladine Veliki Prezir promovisati novi album, a razgovor sa Vladimirom Kolarićem neka posluži kao lagano zagrevanje pred svirku. 

POPBOKS: Koliko je na tebe i na muziku Velikog Prezira uticao tvoj potpuni prelazak u Beograd iz Vrbasa?

KOLE: Svakako da promenom mesta življenja u stvari menjaš i perspektivu - izlaziš iz nekakvog uobičajenog koloseka, ulaziš u jedan proces prilagođavanja koje ti nova sredina nameće. U tome ima izvesnog uzbuđenja i to je dobra stvar za nekoga ko se na bilo koji način bavi svojim osećanjima, bilo da je to pisanje, muzika, ili nešto drugo što podrazumeva stvaralaštvo.

Da li možeš konkretnije da mi kažeš kako doživljavaš tu razliku?

Ravnica je široka i nepregledna, ništa ti ne zaklanja pogled i na neki način te suptilno navodi na jednu dubinsku introspekciju. Svako ko se vozio biciklom kroz polja zna o čemu pričam. Prostor ti jasno stavlja do znanja koliko si mali i nebitan, na neki način te uvlači unutra, zaustavlja se vreme. To je lep osećaj, ali može i dosta da uspori, ulenji, da ti spusti to ogromno nebo na zemlju. Grad je nešto drugo. Opažaji su brzi i neposredni, reakcije su potreba i jedini način suočavanja sa njim. Beton, staklo i buka umesto tišine i neba. I jedno i drugo je inspirativno na svoj način, tako da je ova situacija svakako uticala na muziku kojom se bavim, i to na jedan dobar način. Valjda je sav taj život u ogromnim količinama koji postoji u velikom gradu dao neku životnost i samoj muzici. Neki sasvim drugačiji senzibilitet je primetan na albumu, dosta optimizma ali i jedna pristojna doza cinizma, tako neophodna da bi se napravio jedan zdrav otklon.

Kako si zamislio Veliki Prezir na početku i koliko se po tebi to razlikuje od zvuka benda danas?

Ja sam na početku bio veoma sklon samozabludama. Na primer, mislio sam da želim da sviram u noise bendu, dosta sam se zanosio i nekakvim post punk idejama i ko zna šta sve nisam mislio. Nekako se sve razbistrilo kad sam napisao prvu pesmu kojom sam bio relativno zadovoljan (pošto nikad nisam u potpunosti zadovoljan), kad sam našao glas kojim pevam, a da pri tom ne osećam nelagodu. Danas bend zvuči upravo onako kako sam oduvek želeo da zvuči, kako sam to čuo u glavi ali nisam znao kako to da uradim.Gospoda koja sviraju u njemu danas, ustvari ispunjavaju moje snove i to je zaista nešto na čemu sam im neizmerno zahvalan.

Da li možeš da opišeš iskustvo snimanja sa Kenom Stringfellowom i druženje sa njim - kako je izgledao taj proces, da li je on došao sa gotovim idejama, koliko se improvizovalo... ?

Ken je proveo sa nama u studiju nepuna tri dana i za to vreme snimio gotovo sve pesme na albumu. Mi smo pripremili snimke do jednog nivoa na kom bi on mogao da stekne predstavu o pesmama, i kada se pojavio, jednostavno smo išli od pesme do pesme, razgovarali, možda sugerisali oko izbora instrumenta i šta smo zamislili, pa bi on potom seo za neku od klavijatura i svirao. Neverovatno je talentovan i muzikalan, tako da je bilo stvarno zanimljivo raditi sa njim. Sve se završavalo u dva, tri "tejka" i svaki put je potpuno pogodio šta smo hteli da uradimo sa pesmama, i više od toga. Mislim da je ono što je čuo, njemu kao muzicaru bilo vrlo blisko, tako da mu rad sa nama nije predstavljalo poseban problem. Na kraju krajeva, upravo zbog toga smo ga i zvali da učestvuje na snimanju ovog albuma. Ono što je između ostalog ostavilo utisak na mene je njegov odnos prema radu u studiju. Naime, on je dolazio prvi na snimanje i dočekivao nas u savršeno ispeglanoj košulji, nosio je kravatu i sve ostalo. Neobično, zar ne?

Imam utisak da je većina ljudi iznenađena žestinom koji album poseduje. Obično vas  poistovećuju sa melanholijom. Koliko ti prija takva reakcija?

To možda i jeste iznenađenje za ljude koji i nisu baš pratili naš rad, ili možda nisu bili na nekom od naših koncerata. Mi smo uvek bili prilično energični, pogotovo uživo. I na prošlim albumima ima tog žestokog zvuka (Promene, Konj, Ne znam...). Ovaj album je otišao i jedan korak dalje u tom smislu, što je dobro, i posledica je te neke nove energije koja se generisala u bendu. Ima to neke veze i sa stvarima koje se tiču samog pravca kojim bend zeli da ide i koje se prirodno dogode unutar benda.

Ne pamtim da je neki domaći album na početku imao takav kontrast. Zašto si pesme No No i Probudi se sine stavio jednu pored druge i da li u tome treba tražiti neku poruku? “Ne daj da ti vise krila” vs. “Udišeš večno... uzalud” – na čijoj si strani?

Pa to je taj optimistični cinizam. Nema nikakve skrivene poruke, sve je potpuno jasno, to je stvar svesti  i razumevanja onog što te okružuje i u čemu se nalaziš. Ja nisam ni na jednoj strani, samo sam tu i pokušavam da razumem, da me ništa ne bi iznenadilo. Sve je moguće, i dobro i loše.
       
Koja je bila najveća dilema koju si imao tokom snimanja albuma? Koja pesma te je najviše namučila?

Dilema je moje srednje ime. Imam tu groznu osobinu da svaku stvar stavljam pod hiljadu upitnika, sposoban sam da izludim i sebe i druge. Probajte da razgovarate sa bilo kim ko je imao tu nesreću da snima samnom. Ponekad je najbolje da me izbaciteiz studija, dok me ne prođe to ludio. Valjda umislim da imam tu kosmičku odgovornost i da je to što ćemo sad da snimimo zauvek i da nema popravnog! I da ćemo sad sve da upropastimo ako ne probamo ovo ili ono. Užas jedan. Tako da je bilo dilema koliko hoćeš. Ima ih i sad, ali ih držim pod kontrolom. Da ne preteram sad baš, ipak i nije da nisam u pravu, ponekad.
  
Do sada nisi mnogo govorio o sebi. U kojoj meri je to svesna odluka a koliko je to plod drugih okolnosti (relativno male prisutnosti u medijima npr.)?

Moram da priznam da su ove stvari za mene priličan problem. Mislim da nivo stresa koji doživim kad se nađem u situaciji da razgovaram o sebi u medijima prevazilazi normalne okvire. To se posebno odnosi na TV emisije od kojih mi se diže kosa na glavi. Pre bih išao u ratom zahvaćena područja iza neprijateljskih linija nego u neku TV emisiju. Nemam nameru da omalovazavam profesiju, ali je to jednostavno tako u mom slučaju, pretpostavljam da nemam tu vrstu potrebne sigurnosti, jer ko zna šta može da se desi. Možda odlepim na neko pitanje i počnem da grickam tu plastičnu ikebanu na stolu, ili počnem da izbacujem seriju nepovezanih rečenica o ribolovu. Nije da ne odem, odem kad moram, kad imamo koncert kao sada, ali je to potpuno iscrpljuće za mene. Verovatno je ovo zanimljivije za nekog psihologa nego za čitaoce Popboksa, ali eto...

Kada bi sada morao da se ukratko predstaviš čitaocima, kako bi to učinio? Vladimir Kolarić je...

Evo ja bi se ovako predstavio: “Dobar dan. Ja sam Vladimir Kolarić. Kako ste?” Dakle, lepo sam vaspitan, rekao sam “Dobar dan” što je pristojno za početak. Rekao sam kako se zovem, odnosno predstavio sam se, što je običaj. I na kraju, pitao sam “Kako ste”, što je opet u redu, jer tako pokazujem i izvesno zanimanje za sagovornika, čime se velikodušno stavljam na raspolaganje i samim tim pokazujem plemenitost i empatiju. Da sumiramo, ja sam jedan lepo vaspitan čovek koji drži do običaja, velikodušan, plemenit, spreman da izađe u susret i pri tom saosećajan i pun razumevanja.

Kako izgleda idealan dan u tvom životu? Šta najviše voliš da radiš u slobodno vreme?

Da se probudim a da sam platio sve račune, kirije, vratio dugove. To bi bio sasvim lep početak jednog idealnog dana. Sve ostalo bi već bilo idealno samo po sebi.

Kako zamišljaš slušaoca Velikog Prezira, da li imaš neku sliku u glavi pred izlazak na binu?

Verovatno je to neko sličan nama, neko ko voli muziku i život.

O današnjoj rock sceni u Srbiji – s kim se družiš i šta voliš da slušaš od domaćih bendova?

Čini mi se da ima puno novih mladih bendova i da je to što rade sasvim u redu. Znam da je u prethodnih godinu-dve izašlo mnogo prvih albuma mladih bendova i to je odlično. Poznajem i družim se sa mnogim muzičarima jer je to valjda tako kad si i sam u istom sosu. Slušam i dopada mi se stvarno puno toga, da ne nabrajam jer ću nekog zaboraviti, i šta ću onda?
  
I za kraj, koji albumi ili autori su imali odlučujući uticaj na odluku da počneš da se baviš muzikom?

Ono što je mene prvo privuklo muzici su albumi koji su objavljeni 60-ih godina i koji su se slušali u mojoj kući, pre svega Beatlesi, Elvis, Stonesi... To su stvari na koje sam prvo naišao kad sam postao sposoban da sam uključim gramofon i stavim ploču. Dakle, opšta mesta, ali vrlo značajna za početak. Naravno, posle toga je moje interesovanje išlo u različitim pravcima, i tu je bilo svega i svačega, ali mislim da je fascinacija Beatlesima iz detinjstva definitivno nešto što me je opredelilo u tom smislu da molim roditelje da mi kupe gitaru, i da želim da naučim da sviram. To je bilo dosta rano i tada nisam znao da ću se muzikom baviti toliko ozbiljno. Ono što me je u stvari opredelilo je sama gitara, odnosno saznanje da uz pomoć nje mogu da se pišu pesme. To je meni bilo vrlo zanimljivo. I dan danas me neizmerno uzbuđuje.

Povezano:

• Najbolje iz 2009, izbor kritičara Popboksa
• Nikadjekraj, recenzija albuma (2009)
• Čitav život propušten kroz prste, intervju sa Kenom Stringfellowom (2008)
• Reka na brodu, Veliki Prezir na Letnjoj Šikari (2008)
• Između dve vode, Veliki Prezir na brodu Povetarac (2006)
• Očekivanja nisu moja stvar, intervju (2005)
• Ruka bez povratka, recenzija (2005)