Čitav život propušten kroz prste

Da ste se kojim slučajem prošlog četvrtka zadesili u beogradskom studiju Digimedia – u kome se ovih nedelja kuvaju albumi Nežnog Dalibora, Repetitora i Velikog Prezira – suočili biste se sa atmosferom koja bi mogla da se opiše i kao “organizovani haos”. U hodniku, kod ulaznih vrata, stajala je velika električna organa “Farfisa”, malo dalje „Fender Rhodes”. Ljudi su stalno prolazili, i delovalo je kao da ih je pedesetoro, a bilo ih je zapravo manje od desetoro. Iz zvučnika se čulo nekoliko snimljenih kanala s predstojećeg albuma Velikog Prezira... na trenutke mnogo energičnije od svega što su dosad snimili.

U jednoj od pomoćnih prostorija sedela je mršava prilika i s karakterističnim osmehom znatiželjno pratila sagovornike, ponekad se ubacujući duhovitim komentarom ili pitanjem. Ken Stringfellow (The Posies, Disciplines) je s producentom Borisom Mladenovićem i liderom Velikog Prezira Vladimirom Kolarićem Koletom razgovarao o rasporedu, raspitivao se o organi „Farfisa“ i usput ispričao kako mu je najteže kad radi sa – Posiesima!

Nedugo zatim je nastavljeno snimanje. Drugog dana, Stringfellow i Veliki Prezir su pauzu napravili tek posle osam uveče, kada su izašli na večeru (ili ručak!?). U restoranu Lovac, Stringfellow je bio raspoložen – gotovo do detalja je uspeo da opiše studio Mitcha Eastera (lokaciju, enterijer i opremu), a stigao je i da se raspita o kvalitetu beogradskog bureka pošto su mu se jako svidele bosanska i novosadska varijanta. Razgovor koji sledi odigrao se po povratku u studio, oko 22 h, u toku priprema za snimanje Kenovog glasa.          

POPBOKS: Kada si stigao u Beograd? Šta je razlog tvog dolaska i koliko dugo nameravaš da ostaneš?

KEN: Doputovao sam juče (sreda, 30. april – prim. aut.) i već sutra odlazim. U Beograd sam došao samo iz jednog razloga – da bih učestvovao u snimanju novog albuma Velikog Prezira. Dosad sam svirao samo klavijature, ali trenutno pričamo o mogućnosti da snimim i neke vokale. Naravno, ukoliko uspem da naučim srpski dovoljno dobro.

Robert Telčer sa Kenom u studiju Digimedia

Kako je došlo do toga?

Kada sam prošle godine bio u Srbiji, upoznao sam članove benda. Dali su mi demo snimke. Pričali smo i o tome da možda čak produciram album. To je bend drugačije rešio, i vidim da rade dobar posao. Razgovarali smo pre tri meseca i predložili su mi da dođem. Mislim da su hteli da ostanem malo duže, ali nisam mogao. Bio bih srećan da je drugačije, ali imam mnogo obaveza.

Na koliko pesama si svirao?

Mislim da sam svirao na svim pesmama koje je bend do sada snimio, to je oko sedam-osam.

I kako bi opisao svoj doprinos?

Pretpostavljam da sam pesmama dao ono što svaki muzičar obično daje kad svira – veštinu, uvežbanost, ličnost, iskustvo, stavove... čitav život propušten kroz prste.

Kako ti zvuče ove pesme?

Veoma dobro, kao mešavina klasičnih i psihodeličnih elemenata, ali s nekom vrstom nepredvidljivih modernih ideja.

Hajde da malo razgovaramo samo o tebi. Kako si odlučio da počneš solo karijeru?

Prvi solo album snimio sam 1997. (This Sounds Like Goodbye), a pre toga sam nekoliko puta nastupio sam. Većina stvari u mom životu odvija se više kao evolucija nego kao posledica odluke. U životu je moguće napraviti veliku promenu malim koracima. Ranije je sviranje sa Posies bilo uglavnom sve što sam radio. Onda sam bez nekog većeg razloga, samo iz zabave, nastupio sam. Nisam to naročito ozbiljno shvatio dok mi jedan prijatelj, vlasnik izdavačke kuće, nije rekao: “Hej, voleo bih da snimiš solo ploču za mene”. Pristao sam. Pre toga, bila je to samo vežba, ništa više. Do tada sam učestvovao u veoma radnom, napetom, složenom procesu snimanja pesama, uglavnom s Posiesima. Poželeo sam da uradim nešto potpuno spontano, tako da sam snimio album za nekoliko dana. Nisam hteo da pisanje i snimanje traje duže od nekoliko sati. Hteo sam da snimim nešto što nije previše strukturirano, nešto neopterećeno.

Kako to izgleda danas, imaš li nedoumica oko toga da li neka pesma više odgovara solo albumu ili je bolja za bend?

Nemam. To mi je na neki uvrnut način očigledno. Zavisi i od toga kako se osećam, šta radim i šta se događa u tom trenutku. U The Posies je skoro sve zavisilo od interakcije članova benda. Nekada su moje pesme išle samo u jednom pravcu. Sada mogu da razmenjujem ideje s različitim ljudima, i u zavisnosti od toga one postaju pesme The Posies, The Disciplines ili moje solo pesme.

Sa novinarom Popboksa

Kako je bavljenje muzikom izgledalo na početku, koliko si tada bio ozbiljan?

Pevač Posiesa Jon Auer i ja smo još kao 14-godišnjaci svirali u puno srednjoškolskih rock bendova. Bilo je to u prvoj polovini 80-ih. Vršnjaci s kojima smo svirali nisu bili naročito ozbiljni. Mi smo hteli da uradimo nešto jako dobro. Svi smo bili klinci, ali ostala deca su više maštala o tome da budu slavna. Naravno, i mi smo to hteli u izvesnoj meri. Bili smo naivni. Živeli smo u malom gradiću Belingemu (Vašington). Mislim da je Belingem sličan Novom Sadu, s tim što je Novi Sad mnogo veći. Iznenadio sam se kad su mi rekli da Novi Sad ima 250.000 stanovnika; imao sam utisak da nema više od 90.000.

Kako je izgledalo iskustvo snimanja s R.E.M.-om (Reveal, Around the Sun)? Koliko je taj proces drugačiji s obzirom na to da je reč o visokom budžetu?

Zaista nema velike razlike. Posies su takođe imali dobre budžete za neke albume; mogli smo da biramo mesto i ljude s kojima ćemo raditi. Proces je, bez obzira na budžet ili bend, uvek isti. Poenta je, zapravo, u načinu trošenja novca. Ukoliko si dovoljno mudar, možeš odabrati veoma kvalitetne ljude i studije. Mislim da je to najvažnije.

Koliko zajedničkog imate ti i Peter Buck kad je reč o muzici?

Do izvesne mere imamo zajednička interesovanja. To se pre svega odnosi na sastave poput Big Star i Beach Boys. Ali, Peter je mnogo širi, enciklopedijski tip.

Da li si čuo Accelerate i kako ti se sviđa?

Album sam čuo samo jednom. U Parizu sam gledao kako sviraju te pesme. Utisak na osnovu koncerta je da su pesme veoma dobre. Mada, teško mi je da donesem sud na osnovu jednog slušanja.

Kako bi opisao Alexa Chilltona (vođa grupe Big Star, u čijem je reunionu Stringfellow učestvovao - prim. N. M.)?

Upoznali smo se 1993, kada je Big Star trebalo da održe povratničke koncerte. Bubnjara Joedyja (Stephensa) sam poznavao neko vreme, i tako sam i bio uključen u sve to, ali Alexa nisam znao od ranije. On je došao u Sijetl da proba s nama. (zamišljeno)... Kako bih mogao da ga opišem? Alex je ekstremno ekonomičan. On govori samo ono što misli, što je veoma osvežavajuće. Nije tajanstven, nejasan ili pasivno-agresivan. On samo dođe i kaže: “Hej, hoću da uradim ovo”. Ili: “Ne želim ovo da radim”. Bukvalno tako. Ljudi su obično indirektni. Ukoliko vide da ti se nešto ne sviđa, pokušaće to da ti prodaju uvijeno, na diplomatski način. Sa Alexom to nikad nije slučaj. U prvom trenutku pomisliš: “Ovaj tip je čudan”, ali kasnije shvatiš da ti se dugo niko nije obratio tako neposredno, otvoreno. 

Šta planiraš da radiš u bliskoj budućnosti? Hoće li se Posies uskoro okupiti?

Ovog meseca će Posies održati nekoliko koncerata u Sijetlu i okolini povodom 20-godišnjice postojanja. Pričamo i o snimanju albuma, ali još ništa nismo definitivno odlučili. Učestvujem u mnogim projektima, tako da mi je teško da planiram. Uskoro treba da se pojavi nova ploča Disciplinesa. Mislim da će mi to biti glavna preokupacija u narednom periodu.

Boris Mladenović, Ken i Svetlana Đolović (Studio B) u "Lovcu"

Amerika. Koliko dugo ne živiš tamo?

Preselio sam se u Francusku pre pet godina. Pre dve godine sam prodao kuću u Americi.

Zašto?

U Americi stvari ne idu u dobrom pravcu, i ne govorim ovo samo zato što je to sada popularno reći. Naša vlada je toliko puta imala prilike da ispravi greške, i sve te prilike je upropastila. Ušla je u rat sa Irakom, u koji zaista ne verujem. Bez obzira na to šta mislim o Sadamu Huseinu ili nekom drugom, nemamo pravo da napadamo drugu zemlju. To se uvek završava katastrofalno po… po napadnutu zemlju. To neće poboljšati život tamo, a mislim da je to katastrofa i za našu zemlju, to ogromno trošenje ljudskih života i potencijala. Uvek smo bili izolovani na neki način – imamo dva okeana koja nas dele od ostatka sveta i najvećeg dela tamošnjih problema. Kada pogledate cenu troškova ratovanja, shvatite da je to čista ludost. Moja teorija je oduvek bila da je novac neka vrsta fikcije, da ne postoji stvarno. I kada vidim način na koji se političari odnose prema novcu – dele ga šakom i kapom, obećavaju manje poreze, niže cene – pomislim: „To je nemoguće, apsurdno“. Svi su uzbuđeni zbog izbora i pričaju kako Bušu pada popularnost. Ali, male su šanse da stranka u kojoj su Barack Obama i Hillary Clinton dobije izbore. Čak mislim da će ih izgubiti, na čudan način. Američki građani ne vole toliko promene. Ja sam pesimista i videćeš da će se pokazati da sam u pravu.

Možemo li uskoro ponovo da te očekujemo u Srbiji?

Svakako. To zaista volim – da učestvujem u muzici drugih ljudi. Jer, tako postaješ deo njihovog života i istorije, i oni postaju deo tvog života. I ovaj kratak boravak čini deo te istorije. Ne mislim na istoriju kao nešto sudbinsko, već kao malu priču koju smo stvorili ovi momci i ja. Voleo bih da ovako nešto doživljavam i drugde, ali zasada je to moguće samo na određenim mestima, među kojima je ovo posebno. U web-browserima postoje bookmarks za beleženje omiljenih ili važnih destinacija. Beograd i Srbija se nalaze u mojim bookmarksima.