Slede utisci 2/3 mlade beogradske grupe Repetitor sa dugo očekivanog letnjeg koncerta Velikog Prezira. Zašto je bilo lako zaljubiti sa na vodi, kako je konj prizvao kišu i da li zaista reke teku brodovima?
Mesto: Brod Povetarac, Beograd na Savi
Vreme: Nedelja, 20. avgust 2006.
Produkcija: Odličan Hrčak
Oronuo železnički most je emitovao pomalo setno raspoloženje, nemoguće je ne primetiti kako su ružne reklame-bilbordi i dominaciju prašnjave braon boje. Par koraka i zasenili su nas novi urbani ljubičasto-svetleći splavovi, ali samo smo prošli pored njih, praveći se ravnodušnim prema tom očiglednom kontrastu sa okolinom.
Povetarac nam se činio kao pravo mesto za koncerte ove vrste. Poluzarđao, masivan, ali u odnosu na svoje komšije krajnje simpatičan brod - bio je dobro popunjen u nedelju uveče.
Koncert
Velikog Prezira je počeo sa sat i po zakašnjenja, i ovog puta nije postojala praznina ispred bine. Posle toliko vremena ljudi su se uželeli Prezira, pa su verovatno imali potrebu da budu blizu. Nikome nije smetalo što koncert kasni, i što noćno nebo preti kišom. Svi su se smeškali, izgledali lepo i poluhipnotisano. Lako je zaljubiti se na ovakvim dešavanjima.
Od početka do kraja koncert nije gubio na svojoj energiji. Svi su skakali, iako je tlo pod nogama bilo klimavo, i pevali, iako Koletovi tekstovi nisu nimalo laki za pamćenje. Prepliću se pesme sa albuma Brazde, Ruka bez povratka, ali i pesme Ne znam, Reke teku brodovima, Samo tebe znam sa prvog albuma. Negde između se "zadesila" i odlična obrada pesme Okean grupe La Strada. Možda i najsnažniji momenti koncerta bili su horsko pevanje himnične Sutra i gitarske noise deonice u kojima su se smenjivali Kole i Robert.
Nesumnjivi vrhunac koncerta nastao je kada smo se našli između dve vode. Počela je kiša, a uz nju i pesma Konj - sve se savršeno uklopilo u jedinstven neodređeno-prijatan doživljaj. Intenzitet padavine bio je u direktnoj sprezi sa virtuoznim solom Roberta Telčera. On i letnja kiša su se dozivali i zajedno nam priredili najlepši trenutak neobične večeri. Pevali smo svi i igrali kao da nas niko ne gleda, kao da smo sigurni u toplini svoje sobe. A oni, oni su kao i uvek bili nenametljivi, bez preteranog uvoda, razrade i zaključka. Ovaj bend kao da ima neku dečačku energiju, iskrenost i skromnost.
Bend je posle nešto više od sat i po vremena pokušao da siđe sa bine, ali publika ih je povicima sprečila i koncert se nastavio. Posle nešto manje od dva sata i jednog odsviranog bisa, koncert se ipak završio pesmom Hemija.
Mi očigledno nismo navikli da istovremeno uživamo u odličnoj muzici, slobodno se krećemo i udišemo svež vazduh, pa nam je sve delovalo nestvarno...dok je sa druge strane reke divljalo narodno veselje.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.