Prog incident

Nakon što je veoma rano doživeo uspeh s bendom Japan, Richard Barbieri je sarađivao s mnogim velikim imenima, među kojima su i Holger Czukay, Steve Hogarth, Ryuichi Sakamoto and Robert Fripp, pre nego što je naleteo na mladog i ambicioznog Stevena Wilsona s kojim će ubrzo osnovao Porcupine Tree. Šesnaest godina kasnije, Richard je ponovo na tronu, ovoga puta onoga što se danas smatra modernim progressive rock zvukom u pravom smislu reči.

Povod za intervju je aktuelno izdanje The Incident, ali to nije razlog da se ne pročešlja bogata Richardova karijera.

POPBOKS: Da li vidiš The Incident kao 55-ominutnu pesmu ili kao 14 pesama?

Richard Barbieri: Može da se posmatra na oba načina... Mi je vidimo kao pet delova, jer kada smo snimali album, radili smo to iz pet sekcija, ali svi je vide drugačije. Možda je ipak jedinstveno delo koje jednostavno dobro teče. Pesme nemaju standardnu strukturu. Kada uzmeš u obzir ono što se obično naziva pesmom, jasno je da ovde često nema refrena, ili čekaš nastavak pesme koje se nekada iznenada prekidaju.

The Incident je na neki način povratak formi, barem kada se radi o Porcupine Tree. Ima klasičniji zvuk i melodičniji je od prethodnog izdanja, ali, sa druge strane, struktura i dinamika pesama čine ovaj album jedinstvenim u katalogu benda. Da li je ta ravnoteža između starih i novih elemenata nešto što ste planirali da postignete?

Ne, nije planski, ali sjajno si to opisala, tako i ja posmatram album! Ima melodičnih i za Porcupine Tree svojstvenih delova, ali ima i heavy delova, tako da je spojio sve što čini Porcupine Tree. Ne razmišljamo previše o rezultatu tokom procesa stvaranja i snimanja, pogotovo kada radimo svi zajedno i svašta se može dogoditi, svako ima svoje mišljenje... Niko ne razmišlja o tome kakav je novi materijal u poređenju sa starim. Da, na kraju je ovaj album završio kao pravi odraz benda.

Odlučujući momenat u istoriji benda i muzička prekretnica za mnoge je album In Absentia. Kada pogledaš iz današnje perspektive na dosadašnju karijeru benda, šta bi okarakterisao kao prelomni trenutak?

Slažem se, to je bila prava prekretnica posle koje su se stvari dosta izmenile. Ranije je sve bilo malo, underground, i odjednom smo potpisali za čuvenu američku kuću Atlantic i snimali u jednom od najboljih njujorških studija. Sve je otišlo na viši nivo, a mi smo to čekali i bili spremni. I napravili smo najbolji i najjači album. Uz The Incident, naravno. To su moji omiljeni albumi. Ali, da, tada su svi počeli da nas primećuju... Jedino mi je žao što taj album nije bio malo uspešniji.

Da li bi promenio neštko kada bi imao priliku da ga snimaš sada?

Ne, apsolutno ništa. Sjajno zvuči, nekako se tada sve poklopilo. Možda zbog Njuorka, drugačije je nego kada snimaš kod kuće, postoji pozitivan pritisak, samo je šteta što u to vreme nije doživeo veći uspeh.

Ti si kao perfekcionista poznat po bogatim slojevima zvuka sa puno detalja, efekata i sonične manipulacije. Da li vidiš sebe kao muzičara koji je usredsređen na tehniku, s obzirom da si svirao sa mnogim poznatim i priznatim muzičarima?

Ne, ja sam suprotnost tome. Nisam tehničar, ali nisam zastrašen kada sarađujem sa „tehničarima“, jer oni znaju ko sam, i nisu snobovi, jasno im je šta ja radim. Veoma mi je drago što nisam imao muzičko obrazovanje, što sam samouk. Pokušavam da uradim puno stvari sa jednom notom, a ne jednu stvar sa puno nota, to je moj način. Sarađivao sam sa raznim ljudima, ali imam svoj stil... Tako je i u bendu, svako ima svoju ulogu. Imamo tehničkog genija, to je Gavin (Harrison, bubnjar – op.a.).

Proteklih godina si se bavio programiranjem i dizajnom zvuka. Kako uspevaš da uskladiš sve te obaveze sa aktivnostima benda i solo projektom? Koliko uopšte spavaš noću?

Pa da, to sam oduvek radio, više sam programer zapravo, i kada sam počeo s prvim bendom (Japan), i čuo stvari poput Roxy Music i Briana Enoa, otkrio sam te čudne zvukove u muzici i zainteresovao se. Počeo sam da radim na apstraktnijim zvukovima i da ih spajam s pop muzikom, tako da je programiranje postalo važno. I to sam manje više radio tokom cele karijere, tražim prostor u muzici gde mogu da stvaram atmosferična raspoloženja, harmonijski interesantne stvari. To možda nije previše primetno, ali to je to što ja radim, i što stvara prepoznatljiv zvuk i teksture.

Ti imaš važnu kreativnu uloga u bendu, u pogledu pisanja i aranžiranja, ali Steven Wilson je svima poznat kao vođa... Koliki je doprinos ostalih članova?

Mnogo veći nego što ljudi shvataju. Često nas to pitaju, i mi objašnjavamo, ali ta pogrešna percepcija nekako ostaje... Tako da mogu samo da ponovim, doprinos benda je veoma važan. Neki ljudi se ni ne potrude da pogledaju omote albuma, inače bi videli koji su doprinosi u pisanju i produciranju. Steven jeste glavni, on piše najveći deo muzike, ali i ostali članovi benda su autori. Kada pravimo album, to se odvija u dve faze. U prvoj Steven radi u singer/songwriter ključu, i onda nas četvorica radimo kao bend, izolujemo se u studiju, radimo po 12-15 sati dnevno, i svi zajedno dolazimo do konačnog rezultata. Po meni, te stvari koju potiču iz zajedničkog rada, zvuče najinteresantnije. Možda to nisu najbolje pesme, jer kad songwriter sam stvara radi na celini, ali ove zajedničke pesme su muzički interesantnije. Na novom albumu su takve Bonnie The Cat ili Flicker. Obično svako u toj fazi ima neke ideje i potencijalne izmene, ali je do tada autor pesme vezan za nju i teško mu padaju izmene. Svakako mislim da imamo dobar balans, i da su obe faze podjednako važne.

Svirate ceo The Incident na svakom koncertu. Kako ti polazi za rukom da ti pesma koju si odsvirao 10 puta za redom i dalje bude zanimljiva?

Stvar je u tome što treba razmišljati o činjenici da publika to čuje po prvi put, da je njima zanimljivo, tako da svaku noć treba dati sve od sebe. I tu su uvek neke varijacije, i uvek se trudiš da pružiš najbolju svirku. Ja lično ne improvizujem previše, nije moj način rada. Trudim se da što više liči na album, ali neko kao Gavin, sa jazz zaleđem, sklon je improvizaciji. Svako ima svoj način da očuva zanimljivost materijala. Taj deo koncerta zahteva veći fokus, a u drugom delu, kada sviramo stare stvari, opušteniji smo i zabavnije je.

Porcupine Tree se često označava kao progresivni rock bend. Kako doživljavaš odrednicu ˝progresivno˝ ?

Da, mi smatramo da smo progresivni rock bend, ali to ne znači da mislim da zvučimo kao da smo iz 70-ih...

Da li je reč ˝progresivno˝ izgubila značenje?

Da, u medijima jeste. Novinari vole etikete, pa kad se kaže prog rock ljudi misle na bendove kao što su Genesis ili Emerson, Lake and Palmer... ali progresivno znači pronalaženje novih načina da se rade stvari, i to mi radimo, to rade bendovi kao što je Radiohead, mislim da su oni progressive rock bend, ili Muse. Bendovi koji danas sviraju kao što se to radilo u 70-im nisu progresivni... Tadašnji bendovi su koristili najnoviju tehnologiju, pronalazili nove stvari, shvatili da pesma ne mora da traje tri minute, da nema granica. Rekao bih da smo mi moderni progresivni rock.

Dešavalo mi se da me neki prijatelji pitaju, kad me zateknu da slušam Procupine Tree – do kada ćeš da slušaš tu štrebersku muziku? Čini li ti se nekada da ima istine u takvim konstatacijama?

Štreberski? Pa, Steven je nekako štreber. Pravi je muzički fan. Kada pričamo o imidžu i stilu grupe, na neki način smo kul, ali u drugim situacijama smo, kako si rekla, štreberi. Na primer, sada razmišljamo o festivalima, i kada si sa drugim bendovima razmišljaš o svojoj poziciji. Ako radimo festival s Deep Purpleom, Emerson, Lake & Palmer, Dream Theaterom, Uriah Heepom, definitivno smo najkul bend. Ali, kada sviramo s Museom, Radioheadom, Pixiesom ili Mars Voltom, onda smo tamo neki matorci. Mada, album Musea je izašao isti dan kada i naš, i otišao na prvo mesto zvanične britanske liste. Mi smo bili 23. ali je između bilo 14 re-izdanja Beatlesa. BBC je baš skoro radio veliki članak o prog rocku danas, i tu smo Muse i mi pomenuti kao jedini relevantni bendovi, tako da mislim da su ljudi svesni da nismo potpuno zastareli.

Ne ukazuje se često prilika za intervju sa osobom koja je bila u dva važna benda. Možeš li kratko uporediti – gde ti je bilo zanimljivije, koje su glavne sličnosti i razlike?

Drugačije je, to je bilo tako davno! Tada bi pričala sa 18-ogodišnjakom, umesto čovekom u 51. godini! Naravno da doživljavaš stvari drugačije, bilo je zabavno, kao san koji se ostvario, želiš nešto i iznenada to dobiješ, praviš muziku, nastupaš na koncertima, ali nisi svestan kako stvari funkcionišu. Bilo je sjajno, pravili smo dobru muziku i veoma sam ponosan na to. Ali sve oko benda je bilo pogrešno, na nesreću, kao i većinu tadašnjih bendova, varali su nas, nikada nije bilo novca iako su se zarađivali milioni... poznata priča iz 70-ih i 80-ih. I onda se sve iznenada završi. Shvatiš da je tvoja karijera gotova, a imaš samo 24 godine! I tada moraš da odlučiš da li je muzika to čime želiš da se baviš, jer će većina ljudi odustati i naći posao. Ali mi smo istrajali, jer smo verovali u to što radimo, znali da želimo da budemo muzičari iako je to težak posao. Onda sam postao član Porcupine Tree. Osnovati ponovo bend i doživeti uspeh je veoma zadovoljavajuće, ne dešava se često.

Jesi li još u kontaktu s Davidom Sylvianom i šta misliš o njegovoj solo karijeri?

Da, video sam ga pre dva meseca, u Bostonu. On živi u Sjedinjenim Državama, pa kada sviramo tamo, nađem se s njim, popričamo, odemo na ručak... Tad mi je i dao novi album, ali tek sam skoro stigao da ga preslušam. Što se njegove solo karijere tiče... ide u veoma nekomercijalnom pravcu, novi je album je... hm, kao da nije slušanje muzičkog albuma, već nešto drugo, kao slušanje predstave, veoma je čudno, ali i  hrabro, veoma eksperimentalno. Ali, dobro, možda on nema potrebu da pravi nešto komercijalno, jer ipak dobija sav novac od Japana, pa mu to pruža priliku da se posveti takvoj muzici.

Čuo sam da si odličan u tenisu. Ko je bolji igrač – Murray ili Đoković? Igraš li još često?

Da, još igram. Malo sam usporio zbog operacije kolena, ali još igram na turnirima, i još gledam tenis, mada nije zanimljiv kao ranije. Što se tiče debate Murray- Đoković, slično igraju, počeli su u isto vreme, ali mislim da će Đoković postajati sve bolji, a Murray je trenutno na vrhuncu. A ja počinjem opet da igram u januaru!