David Sylvian nikada nije bio više sam niti više dostojanstven
Davidu Sylvianu je bilo potrebno dosta vremena da se oslobodi stigme proizvođača ambijentalne muzike. To je etiketa koju mu i danas lakomisleno kače, iako još od početka 90-ih godina nekadašnja natapirana i našminkana pop zvezda, a sada osedeli i neobrijani engleski džentlmen, istražuje nemapirana područja improvizovane muzike.
Saradnja sa Robertom Frippom, Holgerom Czukayjem i Johnom Hassellom pokazala mu je kojim se putem može otići, pa se Sylvian još 90-ih godina u okviru projekta Rain Tree Crow sa starim Japan kolegama poigravao idejama spontane kompozicije.
Ipak, pravi prelazak preko linije desio se pre šest godina na abumu Blemish. Uostalom, može li se konkretnije signalizirati napuštanje teorije i izlazak na bezgraničnu teritoriju slobodne improvizacije nego da vam na albumu svira patrijarh improva lično, sada pokojni Derek Bailey? (Pomoć: ne može.)
Ako je Blemish bio manifest oslobađanja, onda je ovogodišnji album Manafon naprosto rad slobodnog čoveka koji više nema potrebu da se rve sa definicijama. Pop muzika, improvizovana muzika, ambijentalna muzika, elektroakustična muzika, poezija toka svesti, vera u tradiciju, razočarenje u veru (i tradiciju), sve su ovo legitimni elementi možda najboljeg Sylvianovog albuma u karijeri i svakako jedinog autentičnog remek dela pop-muzike objavljenog ove jeseni.
Samoću i izolovanost, te dragocene komponente poetske inspiracije, Sylvian je dobio razvevši se od žene i preselivši se duboko u šumu u Novoj Engleskoj pre četiri godine. Pesme na Manafonu su tako izrasle oko dugačkih perioda tišine i kontemplacije, sazrevajući u melanholične, gorke ali umirujuće komade intuitivno oblikovanih i povezanih slika. Improvizujući i sam oko jezgara sopstvenih emocija, misli, žudnji i razočarenja, Sylvian je prepustio slobodnim asocijacijama da vode tok njegovih misli, intervenišući tek u krajnjoj fazi, da bi tekstovima dao konačnu formu.
Velški pesnik Ronald Stuart Thomas koji je deo života proveo u selu Manafon, ali i Emily Dickinson po kojoj je jedna pesma nazvana očigledno su bili Sylvianovi uzori na ovoj ploči, svako od njih dvoje izolovan i ekscentričan na svoj način. Razlika je u tome što Sylvian svoje pesme na kraju sam i otpeva, i njegovo recitovanje i pevušenje ovih stihova je jedan toliko intiman čin, da se ovaj album na trenutke pretvara u gotovo voajersko iskustvo.
Sylvian je skoro potpuno nag pred slušaocem dok dostojanstveno, bez žurbe priča o razočarenjima i raskidima (Small Metal Gods), strahovima (Random Acts of Senseless Violence) ili samoći koja je istovremeno lekovita i zastrašujuća (Emili Dickinson). Njegov glas, ubedljiv i bogat, zaobilazi uobičajene apstrakcije pevanja i odiše ličnošću kakvom se malo koji savremeni pevač može pohvaliti.
Sve ovo dešava se u svedenom, od muzike gotovo sasvim ispražnjenom prostoru koji suptilnim gestovima oblikuje reprezentacija najeminentnijih svetskih improvizatora. Spisak je predugačak da bismo ga čitavog prekucavali, ali evo nekih imena od kojih smo mnoga poslednjih godina gledali u Beogradu: pored neizbežnog Christiana Fennesza, tu su i drugi Austrijanci, četvrttonski trubač Franz Hautzinger, ali i članovi Polwechsel (Burkhard Stangl, Michael Moser, Werner Dafeldecker), tu je krem britanske marksističko-budističke struje (John Tilbury i Keith Rowe), ali i Evan Parker sa svojim elektroakustičnim ansamblom, a tu su i predvodnici japanske onkyo škole (Otomo Yoshihide, Sachiko Matsubara,Tetuzi Akiyama i Toshimaru Nakamura).
Ono što ovi muzičari dele, bez obzira na geografiju je duh prkosne nezavisnosti (od teorije ali i od industrije) i, posednjih 10 godina, interesovanje za redukovanim, svedenim sviranjem koje ceni tišinu barem isto koliko i (bilo koji) zvuk. Sylvianova smirena meditacija o samoći i svetu posmatranom sa strane, prirodno se utapa u suptilnu mrežu tihih, diskretnih gestova koji opet nikada ne deluju kao tek tapet na zidu pevačeve kućice, već naprotiv, kao san iz koga se pesnik budi kako bi zapisao slike pre nego što prestanu da imaju smisla.
Da ponovimo za manje pažljive čitaoce: remek delo.
Povezano:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari