Deseti album najpopularnijeg savremenog progressive rock benda je i prilika za osvrt na stanje i potencijale tog žanra danas
Progressive rock odavno ne figurira na muzičkoj mapi u nekom zapaženijem procentu, ali je sa druge strane, ovaj tehnički zahtevan pravac, uspeo da nadživi mnoge epohe i da mirno obitava u svom mikrokosmosu.
Drugu i treću mladost je doživeo 80-ih, kroz britansku neo-prog scenu (Marillion, IQ, Pendragon), i 90-ih, preko izuzetno kreativne švedske škole (Landberk, Anekdoten, Änglagård), dok je danas uglavnom skoncetrisan oko etikete Inside Out, mada ga sve veći broj alternativnih sastava koristi kao bitno oruđe (Coheed and Cambria, The Mars Volta, Mew, Muse, Oceansize).
Jedan od razloga zbog kog je prog vremenom gubio popularnost leži u činjenici da se postepeno pretvarao u oksimoron.
Nakon kapitulacije originalnog progressive rocka krajem 70-ih, bendovi koji su nastavili da svojataju ovu odrednicu mahom su pokušavali da rekreiraju zaleđe koje su im ostavili Yes, Rush, Camel ili Genesis, umesto da se trude da budu progresivni u pravom smislu reči, degenerišući tako prvobitnu ideju žanra u njegovu bledu kopiju.
***
Naravno, izuzetaka je oduvek bilo i oni su u krajnjoj liniji i uspevali da tokom svih ovih godina održe pravac vitalnim. Britanski kvartet Porcupine Tree, pod vođstvom multi-talentovanog muzičara i producenta Stevena Wilsona, mukotrpno se probijao kroz underground od početka 90-ih, gradeći sve veću bazu fanova prog zvuka koji su u njima prepoznavali heroje epohe.
Do kraja decenije idolopoklonstvo je već dostiglo razmere u kojima su PPT proklamovani u Pink Floyd nove generacije, što je nedugo zatim potvrdu dobilo u trojstvu sjajnih albuma Stupid Dream (1999), Lightbulb Sun (2000) i In Absentia (2002).
Na njima je promociju doživeo Porcupineov unikatan prog izraz – uvek svež i nepredvidljiv, izazovan u izvedbi, ali ne na uštrb kompozicije i emocije, utemeljen u tradiciji, ali prevučen ambijentalom, psihodelijom, post-rockom ili elektronikom u meri da se ni u jednom trenutku ne može govoriti o omažu.
No, kako to obično biva, sa uspehom dolazi kreativni pad i te dve stvari se od tog trenutka nalaze u neumoljivoj interakciji. Danas je Porcupine Tree bend koji se veličinom izdigao iz prog rock miljea i čiji tiraži i posete na koncertima dostižu vrtoglave cifre, iako je njihova medijska rasprostranjenost u koliziji s takvim statusom.
Nakon pretprošlogodišnjeg izdanja Fear of a Blank Planet, kojeg je dobrim delom aminovala i metalska populacija, a na kome je osim 18-minutnog epa Anesthesize malo toga vredelo, The Incident predstavlja povratak formi i koncentriše se oko 55-ominutne naslovne numere (izdeljene na 14 delova), dok se na drugom disku nalaze četiri dodatne pesme.
Inspirisan incidentima koji su obeležili Wilsonov život i skorijim potresnim događajima u svetu, album prikazuje PPT u znatno mračnijoj i eksperimentalnijoj formi u odnosu na nekoliko prethodnih godina. Uz gostovanja incidentnog Aleksandra Živojinovića (Rush) i Roberta Frippa (King Crimson), The Incident je savršeno odsvirano i producirano štivo modernog prog rocka kome se okvirno gledano malo šta može prebaciti.
Međutim, suštinski ovo delo pati od istih simptoma koji godinama progone i najveće progressive metal sastave današnjice Opeth i Dream Theater (sa kojima su PPT ne-slučajno sve više u kontaktu), a to je nemogućnost da trenutnu opštu prihvaćenost isprate dovoljno kreativnim materijalom.
Svesni da danas ne moraju previše da se pomuče kako bi stekli nepodeljenu pažnju prog javnosti, PPT treći put zaredom igraju na sigurnu kartu i ne trude se nimalo da prošire granice svog muzičkog izraza, već uz produkcijsko šminkanje i korišćenje gitarskih efekata i što jače distorzije recikliraju sopstven katalog.
Tako se dolazi do paradoksalne situacije u kojoj popularnost postaje obrnuto proporcionalna kvalitetu.
Pored toga, Wilson je odavno profilisan muzičar kome smernice dobrog prijatelja Mikaela Åkerfeldta (Opeth) svakako nisu potrebne, mada iz određenih deonica provejava evidentna kriza identiteta. Time Flies je pokušaj prog epa kakav smo kod PPT-a sretali u prošlosti (Russia On Ice, Arriving Somewhere But Not Here, The Sky Moves Sideways), ali krajnji rezultat je ništa drugo do klanjanje Floydima iz Animals ere.
Dobrih momenata normalno ima, ali su oni ponekad nerazrađeni (Great Expectations), pomalo sladunjavi (Drawing The Line) i gotovo nikada nezaboravni i magični kakvi su znali da budu u prošlosti (instrumental Octane Twisted je na samoj granici da to postane).
Sve je to skupa dovoljno za solidnu, čak i dobru ploču, ali od predvodnika modernog prog talasa se, ipak, očekuje nešto drugo (i više). Jasno je da ne može svako da bude kao King Crimson i da se decenijama iznova osmišljava, ali stanje u koje Steven Wilson dovodi Porcupine Tree je u najmanju ruku alarmantno, naročito kada se uporedi sa ostvarenjima benda s početka milenijuma.
Problem je što se ne nazire način da se skorije išta promeni, što je za same Engleze trenutno najmanja briga.
Audio:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari