Neverovatan je prizor videti čoveka koji je tolike godine bio predstavljan kao čudovište (sve te priče o koži, nosu, Blanketu, Nedođiji, Macaulayju Culkinu...), a koji kao svoj na svome deluje tek kad ga posade na kran koji lebdi iznad ogromne koncertne bine
Novinar: Voliš li Rolling Stones? Da li poznaješ Micka?
MJ: Sreo sam ga u kupatilu. Bio je s Keithom – Keithom Moonom?
Novinar: Keithom Richardsom.
MJ: Da. Ušao sam i rekao: „Zdravo“, pa smo počeli da pričamo. Ne poznajem ga baš naročito.
(Deo intervjua s Michaelom Jacksonom u časopisu Interview, prenetim u Džuboksu, 1983)
Michael Jackson mi je bio omiljeni pevač kad sam bio mali. I kao što je spomenarsku sintagmu omiljeni pevač nemoguće razdvojiti od detinjstva, tako je Jackson za mene sve donedavno bio deo daleke prošlosti, smešten pored Životinjskog carstva, Branka Kockice i krasti na kolenima.
Njegov album Bad (tada sam govorio Bađ, jer je ono „A“ prelazilo u „D“) smatram svojim prvim nosačem zvuka, dakle konačno nečim što nije kupio moj brat nego baš ja (inače, brat je kasnije preko te kasete presnimio Whitesnake, pa mi je danas ostao samo omot).
I posle toga – ništa. Michael više nije bio deo mog života. Muzika koju sam slušao u tinejdžerskom periodu nije imala nikakve veze s njim, a još manje mi je bilo stalo do sve bizarnijih epizoda iz njegovog privatnog života.
Dobro, kad sam počeo malčice ozbiljnije da pratim muziku, postao sam svestan njegovog značaja za razvoj pop muzike, ali, iskreno, moj odnos prema slušanju je bio takav da mi je u principu šištio lonac za razvoj pop muzike. To prepuštam drugima; ja u muzici uživam. A uživati uz Earth Song zaista nisam mogao, pa nek je sto puta bio moj omiljeni pevač.
Zato su mi oduvek malo išli na živce oni koji su istovremeno obožavali recimo Stonse i Michaela. Ne ide to.
Uprkos svemu, Kralj popa se kasnije u tri navrata vratio u moj život: kroz dokumentarac Martina Bashira Living With Michael Jackson, zatim kroz sopstvenu smrt i, ovih dana, kroz aktuelni film Michael Jackson’s This Is It.
Ako su prva dva razloga sasvim nemuzička (reakcija na Bashirov sramni dokumentarac bila je stomačna, a rekacija na smrt emotivna), onda je film This Is It Kennyja Ortege definitivno vratio Michaela Jacksona u moj muzički vidokrug. I to na velika vrata.
Film je snimljen tokom priprema serije od 50 koncerata koje je Jackson planirao da održi u julu u londonskoj Areni O2. To treba odmah reći: iz filma je kristalno jasno da bi ti koncerti bili nešto što svet ranije nije video, pop spektakl koji se gleda otvorenih usta i koji se ne zaboravlja.
Eto kako je lako mene obrlatiti. Od blaziranog što-opskurnije-to-bolje snoba koji digne obrvu kad neko na Facebooku okači istu pesmu kao on (kakva drskost!), do nekog kome srce zaigra kad na kraju Earth Song (od svih pesama!) na binu grune pravi-pravcijati buldožer, poput onog rock’n’roll voza AC/DC-ja proletos na Partizanovom stadionu...
U tom zapanjujućem galimatijasu plesnih vratolomija (samo 11 izabranih igrača od 5.000 prijavljenih), specijalnih efekata (tih 11 igrača se kompjuterski multiplicira u 11.000; Jackson izlazi iz ogromnog pauka iz timbartonovskog rimejka spota Thriller...) i efektnih animacija (Michael se u uvodu za Smooth Criminal pojavljuje kao akter filmova Gilda, uz Ritu Hayworth i In a Lonely Place uz Humphreyja Bogarta) vidi se odraz Jacksonove genijalnosti kad treba smisliti pop spektakl.
Uporedite to s Madonninim žalosnim igrokazom na Ušću letos i sve će vam biti jasno. Dok je Madonna izgledala kao da jedva čeka da prekine smaranje na bini da bi mogla da se posveti nečemu što je zaista zanima (Jesus, Isus, lova, kabala, šta god...), Michael je živeo svoju muziku.
Naravno, bilo je tu i kiča (pauk, buldožer, kostimi...), nije tu baš sve bilo 100% autentično i iskreno (kad nevešto zagrli neku devojku i kaže joj „I promise you tonight that you’ll always be the lady in my life“), malo je previše sladunjavog new age mudrovanja (save the Earth...). Ali, na kraju se sve svodi na to da Michael Jackson vrhunski smisao svog života vidi tek na bini, i to je neposredno pred njegovu smrt bilo jednako očigledno kao kada je kao onaj sićušni dečak šarmirao planetu kao čan Jacksons 5.
Zaista je neverovatan prizor videti čoveka koji je tolike godine bio predstavljan kao čudovište (sve te priče o koži, nosu, Blanketu koji mu ispada iz ruku na balkonu, Nedođiji, Macaulayju Culkinu...), a koji kao svoj na svome deluje tek kad ga posade na kran koji lebdi iznad ogromnog koncertnog stejdža...
A zar je drugačiji odnos prema životu mogao imati neko ko je na turnejama od pete godine života? Nije svako Keith. Ne Moon, Richards.
Sve do ovog filma bio sam sklon da Michaela Jacksona svrstam u grupu pop zvezda kojima je Industrija došla glave jer kao nežne duše nisu mogle da podnesu teret slave, ali film This Is It ga prikazuje kao savršeno zdravog i okretnog Zabavljača koji sve konce drži u svojim rukama.
Dosad sam dakle u Michaelu Jacksonu video žrtvu – izmučenog, zbunjenog i verovatno poludelog Petra Pana kojeg gnjide poput onog Bashira iz zabave teraju u grob, a sad vidim da su mogli samo da mu pljunu pod prozor.
Osim očigledne tragičnosti činjenice da nije doživeo da održi makar jedan iz serije planiranih koncerata, kao i nepravde koja mu je učinjena stvaranjem imidža izopačenog frika (kada se u filmu tako lepo vidi da je on bio jedna beskrajno ljubazna, zrela, pitoma i osećajna osoba), jedno mi je ipak nekako najžalije.
Da li je taj čovek makar jednom u životu imao onaj Sasvim običan dan iz pesme Eve Braun?
„Kako izgleda tvoj običan dan?“, bilo je upravo jedno od pitanja u intervjuu s početka teksta. „Uglavnom sanjarim“, odgovorio je Michael Jackson.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari