Sve je podređeno gruvu

Red Snapper je 90-ih bio jedan od najzanimljivijih instrumentalnih sastava. Članovi ovog britanskog trija su u to vreme bili među retkim muzičarima koji su kao svoje uzore navodili hip hop izvođače.

U njihovoj viziji, matrice i lupovi nisu bili simptom “odumiranja” muzike, već upravo suprotno – podsticaj da se krene napred u osvojanje novih teritorija. Njihovi prvi EP-jevi i debi Prince Blimey spojili su punoću i usredsređenost velikih jazz albuma 50-ih i 60-ih sa modernim plesnim ritmovima i energijom.

Nakon šest godina pauze, bend se okupio 2007, a iduće godine je izašao Pale Blue Dot, na kom svira i novi član, saksofonista Tom Challenger.

Koliko se muzika promenila u međuvremenu, koliko to znači Red Snapperu i kako će zvučati novi album, pokušali smo da saznamo od basiste Ali Frienda pred njihov večerašnji nastup u Domu omladine, u okviru Beogradskog jazz festivala.  

POPBOKS: Kako ste odlučili da se ponovo okupite?

Ali: Zaista mnogo ljudi nas je pitalo kada ćemo se ponovo okupiti. Postoji osećaj da se muzika generalno nije puno promenila od kad smo prestali da sviramo, a nas je uvek pratila reputacija benda koji menja pravila u muzici. Najzad, festival Big Chill nam je 2007. godine ponudio da budemo headlineri. Odlučili smo da probamo i uživali smo svirajući zajedno. Reakcija publike je bila sjajna, tako da smo pokušali sa još par nastupa, i odatle je krenulo.

Čime ste se bavili tokom pauze?

A: Dok je bend pauzirao, svi smo bili uključeni u različite projekte. Ja sam osnovao potpuno drugačiji bend pod nazivom Clayhill, na čijem čelu je bio pevač. Zaista sam hteo da probam nešto što će se razlikovati od Red Snappera, što bi bio izazov za mene. Objavili smo četiri albuma i imali izvesnog uspeha u Engleskoj i Americi. Naše pesme se mogu čuti u filmovima Shanea Meadowsa. David je više radio muziku za televiziju, a Rich je osnovao bend Toob, koji ima više dance friendly gruva.

Koliko se po tvom mišljenju A Pale Blue Dot razlikuje od prethodnih vaših albuma?

A: Na neki način smo se vratili zvuku koji smo imali kad je bend počinjao. Prošlogodišnji mini album A Pale Blue Dot bio je instrumentalan, sa osnovnom postavom koju čine: bas, bubnjevi, gitara, saksofon i klarinet. U velikoj meri je takav bio Reeled and Skinned. Naš zvuk na koncertima je u ovom trenutku isti takav. Ali, sa druge strane, on se razvija sve vreme, i mi sviramo drugačije nego što smo to radili 90-ih. Trenutno smo više pod uticajem afrobeata i dubstepa. Energija je još uvek tu, s tim što se razvio drugačiji zvuk.

Pesme Clam i Lagos sa Pale Blue Dot imaju odličan gruv. Čini mi se da vuku korene iz klasične funk škole. Da li sam na dobrom tragu?

A: I Clam i Logos imaju gruv, obe imaju klasičan Red Snapper zvuk. Ali mislim da je Clam više pod uticajem hip hop funka, dok se u Lagosu čuje afro funk. Ja sam veliki ljubitelj P funka i mislim da postoje tragovi tog zvuka u pesmi Clam – atmosfera je pozitivna i diže raspoloženje. Gruv Lagosa je brži i ima više sinkopa, sa elementima afrobeata, jazza, kao i funka. To je tema koja se na koncertima polako razvila u nešto mnogo veće od onoga što se čuje na albumu. Osećam veliko olakšanje dok je sviram. U svakom slučaju, hvala ti što si ih povezao sa klasičnim funkom.

Kako ste se okupili, i kako ste potpisali za Warp?

A: Svi smo se upoznali u Londonu, dok smo imali različite muzičke projekte. Rich i ja smo imali ideju da snimimo album na kom bi bili samo bubnjevi i kontrabas, a zatim smo pomislili da bi bilo dobro da uključimo i gitaristu Davida i saksofonistu Allana. Okupljali bismo se sporadično u lokalnim opštinskim prostorijama kako bi pisali i vežbali, i svirali smo par koncerata za DJ-jeve koje znamo. Reakcija je bila toliko dobra, da smo napisali još pesama i objavili ih na jednoj maloj etiketi. Oduševljenje publike nas je totalno iznenadilo. Što se tiče Warpa, sa njima smo potpisali posle našeg prvog koncerta, 1995.  godine, na Glastonburyju. Oni su hteli bend koji bi mogao da objavljuje albume, ali koji je isto tako jak na koncertima. Taj nastup je bio toliko dobar, da su potpisali sa nama brzo, i pored toga što smo drugačiji od svih bendova na etiketi. Mislim da je činjenica da smo postali uticajni u Evropi takođe imala udela u tome.

Gde vidiš Red Snapper na današnjoj sceni i da li uskoro možemo da očekujemo novi album?

A: Red Snapper se nikada nije lako uklapao u neku scenu. Rekao bih da zvučimo kao Red Snapper i da imamo našu scenu. Postoji toliko različitih elemenata u našoj muzici, i spoj je veoma neobičan. Trenutno radimo sa novim pevačicama/pevačima za naš novi album koji ćemo objaviti iduće godine. Postoji mogućnost da pola albuma bude instrumentalno, a pola sa pevanjem. Možda ćemo objaviti i dupli album. Mislim da se naša muzika može opisati kao cockabilly sa momentima jezz soka. Srećni smo da možemo da se obraćamo rock, jazz, kao i leftfield publici, i zapravo mi još uvek sviramo u prostorima u rasponu od klubova do soba punih ljudi koji žele da igraju.

Da li možeš da nam kažeš više o uticaju koji hip hop ima na vašu muziku?

A: Taj uticaj je ogroman i lako ga je videti. Mi smo bend koji je stvorio mnogo instrumentalnog hip hopa; neki vole to da zovu trip hopom, ali ja milim da je to lenjost. Mi smo svi bili potpuno paralisani Public Enemyjem, Tribe Called Questom i De La Soulom, kao i Da Lynch Mobom, i još nekim mračnijim stvarima. Prostor u hip hopu je toliko veliki – jednostavni ritmovi, jednostavne bas linije, jednostavne udice i rifovi, sve je podređeno gruvu. Mi smo to definitivno preuzeli. Najboljih komplimenata koji sam ikad čuo je da je Red Snapper bio instrumentalni Wu Tang... čarobno.

Kako ti se sviđaju moderni britanski plesni pravci, grime i dubstep?

A: U Britaniji, hip hop se spojio sa drugim urbanim zvucima i tako je nastao grime. Ja volim sve to. Taj zvuk se oseća i u dubstepu, kod Kode 9 i Buriala. Ja volim više leftfield i eksperimentalni hip hop – ELP u Americi i svakako Roots Manuvu ovde. Na žalost, postoji mnogo mizoginističkih i bljutavih stvari napravljenih pod plaštom hip hopa, koje su sranje i koje su potpuno nereprezentativne. Moram da kažem da je najbolji šou koji sam ove godine gledao bio nastup Q Tipa na Glastonburyju. To je bio najbolji živi hop koji sam gledao nekoliko godina unazad.

Prince Blimey je jedna od najboljih instrumentalnih ploča 90-ih. Da li možeš da se prisetiš perioda kada ste ga snimali? Kako je to izgledalo i kako ti danas zvuči kad ga pustiš?

A: Čast mi je što sam bio deo toga. Radili smo brzo i intenzivno kako bismo ga snimili. Bili smo potpuno u tome, dosta smo izlazili i “divanili”, čitali smo Ianna Banksa i Conrada, i žarko smo želeli da isprobamo nove ideje i napravimo nove zvuke. Trebalo nam je dve nedelje da ga snimimo – nekoliko pesama je nastalo tokom snimanja. Saksofon je snimljen u kupatilu, a bubnjevi u ogromnoj praznoj hali. Kada ga danas slušam (ili kada slušam bilo koji drugi album koji sam snimio), mislim da sam mogao to da uradim bolje ili drugačije. Sviđa mi se mrak i zamišljenost koju poseduje, ali ja ne mogu da ga slušam kako treba. On predstavlja novi zvuk u muzici koji je uticao na puno drugih muzičara.

Da li možeš da odabereš tri albuma i da nam kažeš zašto su ti važna?

Blues & Roots (Charles Mingus, 1959) – Omiljeni basista i jedan od omiljenih kompozitora. Agresiva, prelep, mračan i upitan.

Pithecanthropus Erectus (Charles Mingus, 1954) – Sviđa mi se kako zvuči bas na ovoj ploči, i sviđa mi se lepota kompozicije.

Memorise of the Future (Kode 9 and the Space Ape) – Nije jazz u klasičnom smislu, ali jeste jazz po tome što probija barijere i izaziva norme. Urbani zvuk koji vas poziva, posebno zbog toga što daje sliku modernog Londona u veoma poetskoj formi. Zamišljeno i mračno, ali sa veoma puno nade.

Da li bi, za kraj preporučio neku knjigu koja ti je skoro dopala ruku?

Hard Boiled Wonderland i End of the World Haruki Murakamija.

Najbolji album koji je izašao ove godine je...

Merriweather Post Pavillion (Animal Collective).