Vivisekcija bolesnog društvenog tkiva je lajtmotiv mnogih regionalnih kinematografija. Poslednji film Branka Schmidta nudi pogled na stanje u Hrvatskoj posle "otadžbinskih ratova", pokazujući da su sudbine i naravi Srba i Hrvata sličnije nego što se i jedni i drugi usuđuju da priznaju
Scenario: Ognjen Sviličić
Uloge: Rene Bitorajac, Franja Dijak, Robert Ugrina, Rakan Rushaidat
Žanr: socijalna drama
Trajanje: 82 minuta
Proizvodnja: Hrvatska, 2009.
Posle pristojnog početka pre 20-ak godina (Sokol ga nije volio, Đuka Begović) hrvatski reditelj Branko Schmidt (ranije poznat i kao Branko Šmit) režirao je dugi niz filmova sumnjivog kvaliteta (Vukovar se vraća kući ili Kraljica noći – nevešto prepričan Bal na vodi Jovice Aćina). Imajući to u vidu, prijatno je iznenađuje Shmidtov povratak među zanimljivije regionalne stvaraoce. Njegov najnoviji film je nešto najbolje što je ovaj Osiječanin snimio od raspada Jugoslavije.
Tajna uspeha je u tome što Metastaze uopšte ne podsećaju na njegove dosadašnje radove. Pečat scenariste Ognjena Sviličića (Da mi je biti morski pas, Raj na zemlji) očigledan je, a ne treba smetnuti s uma ni fakat da su Metastaze zasnovane na istoimenom romanu Ive Balenovića (koji je, uz Schmidta i pojačanje iz Beograda Vladislavu Vojnović, bio jedan od saradnika na scenariju).
"Sveža krv" je podstakla Shmidta da prevaziđe vizuelni konzervativizam po kome je poznat i modernizuje režiju. Oneobičeni kadrovi i kamera iz ruke, npr., odlično odgovaraju dinamici priče mozaika o četvorici prijatelja koji životare u zagrebačkim ubogim kvartovima. (Urbanom štimungu doprinosi i odličan izbor muzike čiju okosnicu čine numere Gorana Bareta i njegovih Majki, a zanimljivo je i hvale vredno da se u filmu može čuti i jedna pesma srpskog Goribora.)
Na liniji Alana Clarkea (Scum, Made in England), Metastaze donose snažnu dozu naturalizma koja je narušena nedovoljno zaokruženim likovima. Dok je Rene Bitorajac kao nasilni i nacionalizmom zadojeni Krpa ostvario verovatno najupečatljiviju ulogu u dosadašnjoj karijeri, ostali dečki nisu izvukli maksimum (ovo se posebno odnosi na Franju Dijaka, čiji Filip ne uspeva da se nametne kao stub priče i junak s kojim možemo da saosećamo). Za to su do izvesne mere krive nedorečenosti u priči i zbrzan kraj previše otvoren da bi se poentiralo na potpuno zadovoljavajući način.
Slično odličnom Paskaljevićevom Buretu baruta, ali s mnogo manje stilizacije i bez pravog razrešenja i katarze, Metastaze prikazuju, kako sam naslov filma nagoveštava, društveno tkivo u raspadanju. U zagrebačkom predgrađima problemi se ne rešavaju – oni se samo nagomilavaju, slažu jedan na drugi, sve do tačke pucanja.
Posledice rata, narkomanija, korupcija, nasilje u porodici, alkoholizam, nacionalizam i opšta nemaština su svakodnevica od koje je gotovo nemoguće pobeći. Podudarnosti sa trenutnim stanjem u našoj zemlji su više nego uočljive. Zamenite ijekavicu ekavicom i Dinamo Crvenom zvezdom ili Partizanom, i dobićete sliku i priliku života u Srbiji. Sve deluje poznato. Kladionice, divljanje po stadionima, zaglupljujuće sapunske opere, nagradne igre koje raspaljuju lažnu nadu, prepuni kafići tokom radnog vremena, napucane sponzoruše...
Princip je isti, sve su ostalo (regionalne) nijanse. Ili proketstvo malih razlika. A izlečenje (i jednom i drugom plemenu) je još tako daleko...
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari