Beskrajno, crveno nebo. Na njemu, sunce

Mesto: Freiheizhalle, Minhen
Vreme: Ponedeljak, 11. maj 2009.
Organizacija: Musica Mediterranea

Koncertna dvorana Frajhajc u Mihnenu nalazi se nedaleko od Hauptbahnhofa, glavne železničke stanice. Nekada se tu okretala turbina toplane koja je grejala ljude koji su izlazili iz vozova, ulazili u vozove, željno dočekivali ili s tugom u grlu ispraćali. Ljude.

U brižljivo saniranom i ekskluzivno opremljenom prostoru, ispod impozantne krovne konstrukcije i između 10-ak metara visokih zidova od prastarih ogoljenih cigli, pored redovnog repertoara - kabaretskih predstava, poslovnih konferencija, fensi žurki – povremeno zaluta i neki putujući muzički metak.

Tačno pre godinu dana, sa ukulele gitarom, queer svitom Magnetic Fields i “kuferom punim pesama”, na bini Frajhajza se u dva čina okušao Stephin Merritt. Nezaboravno veče u nestvarnom ambijentu, alkohol su posluživali samo na pauzi, pre i posle koncerta. Možda se baš zbog toga mnogi posetioci i dan-danas svega sećaju.

“I had a dream and you were in it
The blue of your eyes was infinite
You seemed to be
In love with me
Which isn't very realistic”
(I Don t Belive You, Magnetic Fields)

Uz Portugalca Joséa Manuela Barrosoa, predsednika Evropske komisije, sponzori manifestacije Musica Mediterranea su ličnosti iz javnog života, privrede i lokalnih bavarskih organa vlasti. I pored svega toga, čak su i cene povlašćenih penzionerskih/studentskih ulaznica prilično nepristupačne za prosečne penzionere/studente. To se može primetiti po sastavu publike - za stolovima ispred bine sedi svečano odeveni poslovni svet, pije se vino, šampanjac. Pozadi mlađi stalež, vidi se poneko otvoreno flaširano pivo ili ništa. Prazna

Glavni i jedini razlog zbog kog je vredelo to veče biti u ulici Rainer-Werner-Fassbinder-Platz 1 je bila i ostala muzika. Muzika kao iskon, muzika kao spas, muzika kao lek.

Korpulentnog multiinstrumentalistu, rođenog u selu Rusinovo (Berovo) na istoku Makedonije, najavila je Aleksandra Popovska. Članica Kvarteta Dragana Dautovskog, pevačica upečatljivog izgleda i glasa, školovana na univerzitetima Portsmoth i Utreht, pored izvornih pesama, dela Mortona Feldmana, repertoara Joni Mitchell u slobodno i radno vreme istražuje i klasične pop/jazz forme. Večeras je skoro isključivo posvećena muzici koja glavnu inspiraciju crpi iz tradicije, narodnih makedonskih pesama, uz povremene improvizacije i skat vratolomije.

Posle dve rečenice na nemačkom i tri na engleskom, Aleksandra se povlači u bekstejdž. Kratkotrajnu tišinu prekida lider u crnom dugom monaškom kaputu sa kapuljačom. Na ramenu izduvane gajde, u ustima okarina, okrugli keramički instrument, star 6000++ godina. Dvorana odzvanja od dolby surrounda i od spravice sa tri rupe. Posle nekoliko minuta tamna star track odora pada na pod, izuzetna koncentracija koju duvanje očigledno zahteva popušta i na bini i u publici. Dragan koristi pauzu da bi naduvao ovčiju mešinu, manje zahtevan instrument koji poznajemo i iz pesama Škota Roda Stewarta (Every Beat Of My Heart) ili još lepše Australijanaca Church (Under the Milky Way).

Potom izlazi golobradi Ratko Dautovski sa velikim bubnjem (tapan) okačenim oko vrata, sa unutrašnje strane lupa debelom, a s vanjske tankom palicom. Deo publike mu odgovara tj. automatski se legitimiše aplauzom i rukama dignutim u vazduh. Nemci sa kojim delim sto, deluju prilično zbunjeno, što bi se moglo reći i za njihove reakcije tokom ostatka koncerta. Ali, ni oni ne štede dlanove. Virus Balkana se brzo širi po sali.

Posle gajdi maestro svira kaval i udara u tamburu. Četvrti član postave, libero Bajsa Arifovska, skoro sve vreme neupadljivo, ali kao mali mrav “…” vredno čuva instrumentalnu pozadinu centarforu Dautovskom i lagano pomera harmonije leve i desne polutke Popovske.

Teško je reći u kojim pravcima se danas razvija muzika koja je u stanju da menja i nadživi imena naroda koji su doprineli njenom nastanku. Pa čak i da im predvidi sudbinu. Iako još od pojave bendova Padot na Vizantija, Lola Von Stein ili Anastasia opšti interes konstantno raste, čini se da bi ta forma istinski ukorenila i doživela procvat tek kad bi se našao neki makedonski Moses Asch (Smithsonian Folkways Mission) ili Harry Smith (Harry Smith Archives) i na prikladan i depolitizovan način sistematizovao i diskografski validirao ovo neprocenjivo bogatstvo.

Iz ekonomskih razloga, to je danas praktično nemoguće. Preostaje nam jedino gomila podataka razbacana po bespućima interneta. Profesor Dragan Dautovski zajedno sa bivšim i sadašnjim studentima, projektom DD Synthesis, pesmama iz filma Pre kiše, bije bitke protiv vetrenjača u okruženju.

Publika je tokom koncerta vikala, klicala, skakala, tražila bis, a neko je i viknuo „Zajdi, zajdi!“. Dubokim, promuklim i toplim glasom Dragan odgovara: “To kad dođete u Skoplje”. Oseti se da se čovek s daleko više radosti i elana izražava vrednim-radničkim-zlatnim prstima nego rečima.

Neko mu daje jednu iz gomile papirnih zastavica kojima posetioci mašu u mraku. On diže u vazduh žuto sunce na crvenoj pozadini. Ono se vraća u publiku i lagano nestaje u mraku.