Distortion

Ne morate biti veliki poznavalac obimnog opusa Magnetic Fieldsa da biste znali da je Stephin Merritt – alfa i omega ovog njujorškog kvarteta koji postoji još od 1990 – pre svega čovek od koncepta. Merritt je trostrukim albumom, remek-delom 69 Love Songs (1999), pokazao da je dovoljno vešt i talentovan da uspešno sprovede megalomansku ideju.

Bilo koja od 69 pesama o ljubavi (namerno ih ne nazivam ljubavnim jer one to nisu) s tog albuma bez problema bi mogla da se nađe na nekoj indi pop best of kompilaciji. Čak su i ljudi koji gotovo uopšte ne prate muziku umeli da zapevuše bar uz Luckiest Guy on the Lower East Side.

Ipak, svega nekoliko godina kasnije, koncept koji je stajao iza albuma I (2004) – ogoljeni, gotovo folki zvuk i nazivi pesama koji počinju prvim licem jednine – jednostavno nije upalio. Manje šarmantan i manje pevljiv, prosto nije mogao da se poredi s prethodnikom.

Najnovija ideja je Distrotion, ili na srpskom distorzija. Album karakteriše upadljiva kvaziprljava produkcija, koje se ne bi postideli ni Jesus and Mary Chane u svojim najboljim danima. Reč je o alatu koji se koristi kako bi se jednostavne i pevljive pop pesme zavile u takozvanu opasnu rokenrol oblandu. Rezultat je inteligentan pop koji se zapravo ruga rokenrolu. Jer, ma koliko bila sakrivena ispod opake i bučne naslage, pop pesma uvek iznova isplivava. To je jasno od prve, kvazisurferske Three Way.

Merrittovi tekstovi su prepoznatljivi, takvi da ih nijedan roker koji drži do sebe nikada ne bi otpevao jer nisu nimalo „kul“. Naprotiv, može se reći da su luzerski i, da se tako izrazim, pomalo paćenički. Uostalom, koji bi se mračni roker (jer upravo tako zvuči ova ploča) usudio da peva o tome kako jedva čeka da se napije toliko da ne može da sanja, zato što uvek sanja nju - ili, u Merrittovom slučaju, njega (Too Drunk to Dream).

Dokaze da se Merritt na ovom albumu ruga rokenrolu možete naći u svakoj pesmi, a najočigledniji je u Please Stop Dancing, iz koje su sledeći stihovi: „Please stop dancing in my soul, I can’t make it rock and roll“.

Uz rokenrol idu i njegovi omiljeni motivi, kao na primer devojke iz Kalifornije. „See them on their big bright screem, ten and blonde and seventeen“, stihovi su kojima počinje pesma California Girls, verovatno najpevljivija na Distortion. Merritt je opisao isfenirane i istrenirane devojke na nekoj superekskluzivnoj žurci kako đuskaju i poziraju baš uz ovu pesmu.

Što se same distorzije tiče, jedini problem je što ume da postane dosadna ako se previše koristi, što je slučaj na ovom albumu. Jednostavno, u nekim pesmama joj prosto nije mesto. Međutim, bez preterivanja Merritt ne bi mogao da istera koncept do kraja. Sva sreća da nam savremena tehnologija omogućava da preskočimo pokoju pesmu dok slušamo album.

Audio:

• Three Way
• California Girls

Video:

• The Magnetic Fields, Live @ The Iron Horse, Northampton MA