Shine

Ne znamo odakle su došle ove pesme, niti koja je muka naterala najuticajniju umetnicu u pop muzici da se vrati pisanju posle skoro deset godina razmišljanja o zaštiti životne okoline i baletu u Kanadi. Možda su joj relejima mobilne telefonije premrežene prerije postale uske, možda je neko zgazio jelena ispred njene kuće, a možda ju je iskustvo praćenja vijetnamskog rata 2.0 u Iraku istinski podstaklo, kao i ostale generacijske ispisnike, da sagleda svoj život u nekom sasvim neočekivanom svetlu? Ako se loše stvari ponavljaju tako neumitno, zašto se ne bi ponavljale i dobre? Ploču s ozbiljnim razlogom od Joni Mitchell nismo čuli od 1979. godine.

Najverovatniji povod za ovaj nagli i najmanje predvidljiv povratak na scenu jeste rehabilitacija njenog glasa, čiji je gornji registar počeo pomalo da je napušta na koncertima tokom devedesetih. Kao neko ko je sa devet godina pregurao dečju paralizu, propevao i propušio – sve tokom nekoliko bolesničkih meseci – Joni je bila spremna da joj se jednog dana sve vrati s kamatom, te je krenula da se oprašta od svih i svakog čim se suočila s opasnošću da ostane bez nečeg tako suštinski svog.

Godine 2002. legendarno je izjavila: „Mrzim muziku“, i objasnila da se to odnosi na zastrašujuće čudovište u koje industrija pretvara muzički izraz. Kad je uz dozu plemenitog gađenja dodala da posebno misli na artistkinju pod imenom Madonna (izazvana njenim direktnim porukama divljenja), označivši Cicconeovu kao definitivan simbol svega protiv čega su Joni i njena generacija ikada bili, raskid sa savremenom muzičkom scenom postao je neopoziv.

Međutim, pravi motiv za povratak je puno uzbudljiviji – Joni Mitchell možda nije našla svu inspiraciju sveta za svoje nove pesme, ali je našla dobar razlog za njih, i to se čuje. Ne samo da je zaključila da su 64 godine definitivno rano doba da se neko povuče; ton poruka na njenom novom albumu govori da opet imamo posla sa autorom koji je udario temelje jedne moguće, humanije verzije pop muzike.

Ne tako razigrana, bez velikih frivolnosti, ali uvek željna života na svoj straightforward način, Joni Mitchell danas ima spokojni autoritet roditeljskog iskustva za nekoliko generacija. Umirujuće svojstvo koje proizilazi iz njene muzike nije sedativskog tipa, nego dolazi iz snage da se konfrontira na način onih koji ne koriste mišiće nego mozak. Ne znamo odakle su došle ove pesme, ali gorkasto-dostojanstveni protestni istup Shine, sa svojom povučenom zavodljivošću i nedostižnim harmonijama, produžuje u nedogled onu osu koju je Joni odavno provukla kroz centar kruga na čijim obodima se kreću Neil Young, Van Morrison, Prince i Antony.

Iz Shinea proviruju svi njeni albumi iz tzv. jazzy perioda, na kojima su suzdržanost i unutrašnja elegancija jazz motiva ukršteni sa asketskim artizmom njenih nesvakidašnje štimovanih folk pesama, dajući neke od vrhunaca savremene poetske pop muzike. Joni Mitchell uopšte ne namerava da ostavi popularnu muziku na miru i nastavlja da je iznutra dograđuje novim i novim mogućnostima izraza, koji počivaju na glasu živog ljudskog bića što nekom strašnom greškom i dalje ima nešto da kaže.

Samo jedna stvar se dramatično promenila: nekada je Joni Mitchell bila neisforsirani glasnogovornik generacije i imala je šta da kaže jer je slušala druge i pričala o sebi. Mada ne znamo odakle su došle ove pesme, i mada Joni ima još mnogo toga da kaže i o drugima i o sebi, možemo biti sigurni da su ove pesme posledica slušanja tišine, i to mnogo tišine.

Hteo – ne hteo, sve vreme imam doživljaj gramofonske ploče, odnosno podele muzike na A i B stranu. A strana počinje laganim instrumentalom čija pastoralnost nagoveštava da je balans s prirodom postavljen kao balans sa sobom – što je namerna pripovest ovog albuma. Osim ako One Week One Summer nije ona ljubavna pesma kojoj reči nisu potrebne, a što je Joni uvek želela da napiše.

Razoružavajuće opušteno, jazzirano sazvučje Shine nadovezuje se na njene najviše domete, odnosno albume samorodne jazz-folk fuzije s kraja 70-ih, te je lagani trzaj ka countryju na This Place samo podsećanje na stare ljubavi. Već sa superiorno suptilnom If I Had a Heart, za kojom trče up-tempo Hana i slow-tempo Bad Dreams, počinje prava tema, u kojoj su u ovom nežno optužujućem delu tiho moralno sahranjeni moćnici oko čije ignorancije se vrti svet.

Satkane, kao i uvek, pažljivim biranjem svakog tona, već ove prve pesme sprečavaju lutanje u pravcu pastiša, što je boljka koja je potopila mnoge povratke. U istom tonu, fiktivnu B stranu otvara stari favorit Big Yellow Taxi – divno otpevan, njen prvi i jedini hit u 2007. postaje mala pesma veća od života, upravo zbog beskonačne naivnosti. Ukrašen tom ogrlicom od savremenog world music jivea, koji lansira protestni vic iz hippy vremena u univerzalnu poskočicu protiv nasilja ravnodušnosti: „Zar nije uvek isto / Tek kad nešto nestane, znaš koliko ti je bilo važno / Asfaltirali su raj / Da bi napravili parking“. Taj tekst sad dobija mudrost Andersenove zle bajke, opisujući pogrešnu prošlost koju smo mogli da sprečimo, kao i mnoge druge iskrivljene scenarije...

Night of the Iguana čuva sećanje na vokalne harmonije tipa CSN&Y, ukrštajući ih s nečim što liči na njene omiljene Burundi bubnjare. Ovo je jedna od najraskošnijih i najboljih pesama na ploči, sa Joni ponovo raspoloženom za samo-što-se-i-sama-nisam-upustila opisivanje romantičnih miljea, u kojima je moguće doživeti najveću ljubav na svetu. Tennessee Williams i Jug čine se kao dobar pejzaž za to, koliko i bilo koji drugi!

Strong and Wrong je kao šampanjac slatka, aristokratski američka osuda sile kao ideologije, pesma koju Joni peva kao da se u njoj davi. Drugi principi vladaju u ovoj glavi i glasu koji crpe mudrost iz nasleđa pionirki Zapada, i od te kritike se ne može pobeći jer – nekako – govori u ime samog života.

Album završavaju dva možda najupečatljivija iskaza postmoderne Joni Mitchell: pesma Shine jedna je od najsnažnijih protestnih pesama koje smo čuli godinama unazad, utoliko više što sa samilošću prosto nabraja svakodnevne stvari koje čine život groznim mestom za stanovanje. Negde daleko, kao da leti iznad svega, pomalo zatečena ljudskom glupošću, Joni još može da kaže ko gde stoji i kako mu je, i da to zvuči kao klasična literatura ruskog tipa. Epska u sitnim zapažanjima, Joni je i dalje najveća umetnica pop muzike jer sva njena zapažanja imaju osobine živih ličnosti, uopšte nisam preterao. Prosto znaš da ćeš u tim rečima naći i sebe, ako budeš dovoljno slušao.

If je možda još dirljivija od programske naslovne pesme, jer se vraća velikim knjigama koje smo čitali i pesniku slobode prirode kakav je Rudyard Kipling. Klasična dramatičnost, repeticija motiva i udvojeni vokali pomalo podsećaju na jednu od njenih najfantastičnijih sporednih pesama u kojoj se krije suštinska Joni umetnica – Song for Sharon sa Hejira – zaokružujući neka njena poetska moranja.

Elegantno lagana, ali odlučna ritmična šetnja kroz naraciju, dijalog sa slušaocem kao forma, poslušni Herbie Hancock na pianu, Joni koja maltene šapuće o tome da se mora boriti (svako od nas)... Dostojno stisnutog srca kad u sobi konačno zavlada tišina.

Povezano:

• Various Artists: A Tribute to Joni Mitchell

Video:

• Shine - promo