Prince, Elvis Costello, Annie Lennox, Bjork, K.D. Lang, Sufjan Stevens, Emmylou Harris... učesnici su albuma obrada čuvene kanadske kanautorke
Kada se na jednom mestu okupi nekolicina najistaknutijih predstavnika savremene pop aristokratije kako bi odali počast jednoj od ključnih figura rock muzike 70-ih, očekuje se da bi rezultat morao biti izuzetan.
Međutim, ovaj tribute je predaleko od te ocene. Tek pokoja svetla tačka među 12 ponuđenih obrada ne opravdava rejting koji priložnici ove kompilacije imaju, a još manje ugled i značaj prve zvezde
Laurel Canyona, tog rock Parnasa s prelaska šeste u sedmu deceniju prošlog veka.
Otvaranje
A Tribute to Joni Mitchell je prepušteno novoj indie uzdanici Sufjanu Stevensu, koji vokalnu inferiornost u odnosu na Mitchellovu solidno nadomešćuje maštovitim aranžmanom pesme
Free Man in Paris.
Povoljan utisak ostaje s verzijom The Boho Dance u prepoznatljivo unikatnom izvođenju Bjork, i donekle s južnoameričkim velikanom Caetanom Velosom i njegovim viđenjem pesme Dreamland.
Prag tolerancije, međutim, drastično pada sa samo na klavir svedenom i brižljivo sterilisanom Don't Interrupt The Sorrow u izvođenju Brada Mehldaua.
Nakon toga ovaj tribute se pretvara u demonstraciju zanatski vrhunskog, ali beskrvnog pristupa magiji pesama Joni Mitchell, završavajući se u najboljem slučaju s pojedinačnim korektnim radio friendly trenucima.
Ni imena kakva su Elvis Costello, Emmylou Harris, pa ni Prince – koji, bar koliko je potpisniku poznato, do ovog izdanja nikoga nije udostojio obradom – tu nisu izuzetak.
A kada Annie Lennox zapeva Ladies of the Canyon, krajnje profesionalno i hladno, postaje jasno da je osnovna greška ovog posvetničkog izdanja izbor muzičara po kriterijumu kotiranja u tržišno-kritičarskom svetu, umesto da su kompilatori zaronili u svet savremenog psycho/folk/lo-fi izdavaštva.
Tako bi se, bez sumnje, izgubio gotovo akademski karakter ovog albuma izražen kroz nimalo lak pokušaj podražavanja vokalne i kompozitorske virtuoznosti Mitchellove, ali bi se u mnogo većoj meri uhvatile tanane nijanse njenih pesama, a verovatno i da izbor materijala ne bi štreberski pao na najpoznatiji period 70-ih, odakle je većina obrađenih pesama s ove kompilacije.
Sama Joni Mitchell je do svog samopenzionisanja 2002. sa albumom
Travelogue uvek pronalazila nove načine izražavanja, uporno odbijajući smeštanje u korpu rezervisanu za autore 70-ih. Inače, poslednjih nekoliko meseci internetom kruži informacija o novom albumu Joni Mitchell pod nazivom
Shine, čije izdavanje je najavljeno za jesen ove godine.
Ipak, tribute albumi su tu da skrenu pažnju na značajne pojave: kad su uspešni, ponovo bude interes za original; kad su neuspešni, to čine još više u slučaju da su do neuspeha doveli prvotimci svetske pop scene.
Zato, ako vam je stalo da upoznate jedan od najsnažnijih i istovremeno najnežnijih glasova rock ’n’ roll revolucije, zaobiđite reakciju i svoj sud o ponosu savremene kanadske kulture izgradite zvucima sa izvora, u rasponu od Song to a Seagull (1968) do Travelogue (2002).
Komentari